Duletov košarkaški haiku

“Dobar dan, gospodine Vujoševiću”, rekao sam u dogovoreno vreme. “Ja sam taj i taj, zovem da probamo da organizujemo ono snimanje dokumentarnog filma, o kom su vam već pričali”.

“Gde se igrao Fajnal for 1988. godine”, odgovorio je istog trenutka odsečnim pitanjem.

I to je bilo to. Momenat uspostavljanja njegove ravnoteže razgovora. Prve izgovorene reči u odnosu dve osobe, koje su po njegovom retoričkom automatizmu pretvorene u ni manje, ni više - kviz. Nadmetanje. To je bila sudbina svakog sagovornika, pre ili kasnije, koji se uplete u mrežu njegovih rečenica. Polaganje oružja pred čovekom koji je baveći se svojom najvećom opsesijom izumeo sopstveni haiku.

Nekome je sa strane moglo da izgleda da se Duško Vujošević, dok odgovara na pitanja, kojima je čitavu karijeru bio izložen, bori sa talasima sopstvenih misli, i kako zagledan u jednu tačku s mukom ostaje na površini govora. A to je ustvari bila borba da se u koordinantnom sistemu čitavog života pronađe kota sa koje se najbolje vidi. “Saznanje… to je kao kada se ispod planinskih visova magle odjednom raskinu i pred očima pukne neslućeni vidik”.  Pa kada se ta kota pronađe, da se sa što manje reči, kaže što više.

Svaki čovek stvara jezik i živi u njegovim okvirima istovremeno, a kada je stigla vest da je Duško Vujošević preminuo, sa njim je umro čitav jedan slovnik, jezička-košarkaška enciklopedija.

I način na koji su svi koji su se o njegovu pojavu očešali odlučili da se oproste od njega, o tome svedoči. Smrt je u sve razgovore o legendarnom treneru unela njegovu atmosferu razgovora. Ćutanje. Gledanje praznine. Tek poneku reč. Pametnu, jer je njegov citat. I za kafanskim stolom preko ruba čaše, i na puš pauzi iza korporativnog stakla, i po internet vrletima, svi koji su ga voleli setili su se neke njegove kultne rečenice. Oni koji su ga mrzeli još jednostavnije. Jer su ih tokom njegovog života više bolele.

Bio je kraj marta, 1988. godine. Tehničari državne televizije pripremali su se da snimaju intervju sa mladim trenerom Partizana, uoči priprema za odlazak crno-belih na prvi fajnal for. Onaj koji će mnogo kasnije postati kviz pitanje, u belgijskom Gentu (rečnikom partizanske mitologije: u Ganu). Pred objektivom je stajao mlad čovek, mnogo stariji od svojih godina. Polusmrknut. Ozbiljniji od svog vremena.

Vujošević je u tom razgovoru, govorivši o sebi, rekao kako nema neku ambiciju da bude pametan i da to nije razlog zašto čita. “Pamet je u ljudima, obrazovanje u knjigama”, rekao je smireno. Bila je to prva rečenična kateta nečega što nije ni haiku, nego bi Japanci nazvali katauta. Dvostih. A onda: “Gledam da tako utrošim svoje vreme i u književnosti pronađem svoje utočište”.

Ista je godina bila, 1988. beogradska najfinija, kada ga je Lule Novović, nekadašnji igrač Radničkog, stasiti Novljanin, odveo na izložbu Voja Stanića u SANU. To su bili trenuci u kojima je mir i prostor lične fantazije mogao da proširi, da ga raskrili iz skučenosti interpunkcijom zatrpanih pasusa i klaustrofobičnosti stihova u koje se zatvarao tražeći utočište. Da ga smesti negde između ramova i načina na koji će svaku sliku koju zavoli upijati.

Tako je - o tome je čitava ova priča, shvatili ste - uspostavljen unutrašnji red Duška Vujoševića. U njegovom su unutrašnjem svetu hirotonisani umetnici, od Njegoša koji je u njegovim Kučima azbuka ličnog identiteta, preko Moneovih lokvanja i Stanićeve mediteranske melanholije, sve do mrakom natopljenih ruskih pesnika i književnika kišovske poetike. Oni su formirali njegove mape mozga i stvorili njegovu ljudsku specifičnost.

A način na koji je govorio o stvarima koje voli, potpuno u skladu sa svojim unutrašnjim svetom, učinili su ga onakvim kakav u sećanju svih i ostaje - osobenim košarkaškim učiteljem. Jer, Duško Vujošević, iako se to u danima oproštaja od njega, samo podrazumeva, dok se izvlače njegove pametne dosetke i vizionarske poruke, to jeste više od svega.

Košarkaški učitelj, specifičnih metoda rada.

Učitelj koji je gradivo koje je predavao rasčlanjivao na naizgled rogobatne, ali u njegovoj metodologiji mozgu prijemčive lekcije. Svaki je detalj, od načina kretanja, postavljanja na određene tačke na terenu, a naročito mehanike šuta, umeo da raspara onako kako bi stara baba u nekom selu istočno od Podgorice, gde je postojbina Kuča, rasparala kudelju. Da od nje nešto novo i bolje isplete.

Svaki je igrač bio izložen tim metodama. I samo oni koji su mogli da se nateraju da ih prihvate, da ih razumeju, i da ih izdrže, uspevali su da se orijentišu u toj Vujoševićevoj majstorskoj radionici. Nije kao kod drugih majstora, u njoj vladao kreativni nere. Više minimalizam, ali ne skandinavski, nego njegoševski.

I samo oni koji su uspevali da svoj nivo opsesije košarkom podignu na nivo njegove opsesije, uspevali su kao deca u bojankama, da spoje sve tačke. A onda je moralo da prođe vreme, da se sa njim od tih tačka udalje, kako bi videli sliku koju su zajedno sa Duškom u svojoj karijeri naslikali.

Jednom, zima je bila, Duško se sreo pred svojom zgradom sa komšijom. Pitali su se, onako kako običaji nalažu i ako je napolju sneg do kolena, a bio je. Duško se vraćao ka zgradi sa kesom u rukama, a njegov komšija je na povocu vodio psa u šetnju. Haski. Obožava oštrinu zime. Kratko su porazgovarali i rastali se. Posle desetak minuta, komšija se vratio iz šetnje - haski možda voli hladnoću, ali Beograđani i ne baš - i na onom mestu na kom je sa Duškom stajao, video je crtež.

Na zadnjem staklu kola, prekrivnom snegom, iscrtane su bile varijacije neke košarkaške akcije, sijaset krugova i ikseva i neke linije kretanja, koje mogu da razumeju samo košarkaške arhitekte, koje crtaju tlocrte budućnosti ove igre. Ili slikari.

Samo je nekom takvih radnih navika i takve duhovne širine i potkovanosti moglo da pođe za rukom da svoje principe o igri koju voli implementira u raskošan jugoslovenski sistem. Da njegove lekcije postanu opšte košarkaško dobro gde je već toliko puna riznica. I samo je jednom klubu bilo svojstveno da njegovim idejama, principima, da njegovom načinu bude dom. Dom za koji je odlučio, kako je sam rekao, da vodi bitku koja je unapred izgubljena i koja je skupa, “ali bi ga još skuplje koštalo da je nije vodio”.

Partizan je Vujoševiću bio ono što je Kapušćinskom Afrika - i inspiracija i odredište sve njegove inspiracije. Ono što je Moneu bila Kamij Donsjo, i najveća ljubav i najveća tuga i najveća muza.

Time je kod Partizanovaca zaslužio privilegiju da njegov (košarkaški) haiku dožive kao svoju ličnu ideologiju.

Sa njim u mesto sveto i večno odlazi čitav jedan unutrašnji svet, ne samo čoveka unikatnog duha, nego i jednog kluba čije je navijače po sebi oblikovao.

Majstorska radionica je zatvorena. Smrt je kao drugi stih, neminovan, zaokružila katautu njegovog života.