Fredi Haus o derbiju: Klincima pričam da je to kao susret Lejkersa i Seltiksa, samo sa luđim navijačima

Nedelja 18 časova i 30 minuta je termin trećeg ovosezonskog večitog derbija. Čini se kao da se iz sezone u sezonu igra sve više okršaja beogradskih rivala, a iz utakmice u utakmicu očekivanja su veća, tenzije rastu... Poseban spektakl. Tokom decenija mnogi su bili njegov deo, poslednjih godina sve više stranaca, posebno Amerikanaca. Neki od njih su potpuno nespremno ulazili u „meč svih mečeva", drugi su se spremili gledajući video klipove i slušajući priče saigrača. U drugu grupu spada Frederik Haus, koji je u srca navijača crno-belih ušao pre skoro dve decenije. Bio je to period daleko drugačiji od današnjeg, timovi su tada imali jednog, eventualno dva Amerikanca. U takvom ambijentu Haus je bio jedan od ključnih pogona mašine Duška Vujoševića, čiji trenerski put, kao trener na koledžu u Džeksonvilu pokušava da ide.

"Kao trener uvek moram da imam spremne priče za klince, da ih zaintrigiram na treningu, da ih motivišem. Mnogo mojih priča vezano je za Partizan. Otvoreno govorim svima da sam bio deo Lejkersa i Bostona sa ludim navijačima jer je to za mene duel Partizana i Crvene zvezde. Rivalstvo za sva vremena, meč koji svaki košarkaš treba da odigra kako bi iskusio šta to znači ‚rat‘ na terenu i tribinama. Prvo što mi padne na pamet je intenzitet tih utakmica i ludnica na tribinama. S jedne strane dominira crna, a sa druge crvena boja. Mislim da su me ti mečevi napravili boljim košarkašem, jer je izgledalo kao da je svaki duel finale NBA lige, toliko je bilo bitno da pobedimo Crvenu zezdu. Na moju sreću Partizan je tih godina mnogo pobeđivao", kroz smešak Haus evocira uspomene iz beogradskih dana za Mozzart Sport.

Dobro pamti ko je bio na drugoj strani terena.

"Igrao sam tada protiv mog vrlo dobrog prijatelja Skunija Pena. Paklen je igrač bio. Sećam se da je tada Zvezda imala i snažnog centra, Obinu Ekezijea. Bila je Zvezda dobra, ali mi smo bili bolji. Bili smo neverovatan tim, bratstvo koje je spremno da ide u rat. Takva je bila filozofija Vujoševića. Ulazio sam u te utakmice bez trunke straha. Nije me zanimalo ko je protivnik, već samo pobeda. Mislim da su svi moji saigrači tada slično razmišljali. Zapravo sada kada se prisetim tih okršaja sa Zvezdom, mislim da smo se više bojali trenera Duleta i njegovih treninga u slučaju poraza, pa sebi nismo smeli da dozvolimo išta osim pobede".

Ovosezosnka slika je drugačija. Crvena zvezda je u dva navrata bila dominantna. Posebno u finalu Kupa u Nišu...

"Nemam baš priliku da gledam utakmice, ali pratim vesti. Uvek me zanima koji će Amerikanac da dođe u klub, a i znam ko je sada trener. Video sam letos da je došao Željko Obradović, što je velika stvar za Partizan".

(1,70) Partizan (14,5) Crvena zvezda (2,30)

Priča je vratila na Hausov dolazak u Humsku.

"Korak koji mnogi igrači iz Amerike nisu imali želju da naprave. Ali ja sam drugačije razmišljao. Hteo sam da se oprobam u Evropi. Nisam uspeo da dođem do NBA preko drafta. Bio sam deo Razvojne lige koja me je dovela do pozicije da se borim za mesto u Atlanti. Prvo čega se sećam po dolasku u Beograd je susret sa Sašom Danilovićem. Prvi čovek kluba, pravi šef... Meni je, doduše, bio kao stariji brat. Uvek ću mu biti zahvalan na svemu. Mnogo mi je pomogao, uvek je imao vremena za mene. Da me uputi, da savet, čak i kada nisam bio zadovoljan nečime, uvek je umeo da me smiri. Ljudi moraju da shvate da kada sam došao nikoga nisam znao, naročito u prvih nekoliko nedelja. Potpuno sam bio sam, ali mnogo se to kasnije promenilo".

Duško Vujošević je sa Hausom gradio sistem koji je kasnije domnirao više od decenije.

"Dule je bio vrlo specifičan. Sa njim sam imao odnos kao sa nekim starijim rođakom koji mnogo zna o životu".

Amerikancu se, kako sam kaže, jedna anegdota sa Duletom urezala u sećanje za ceo život

"Jednom prilikom sam šetao Kalemegdanom jer mi je neko rekao da tamo imaju umetničke galerije. U nekom momentu sam sreo Duleta. Video sam da je bio sa prijateljima. Samo sam mu se javio. Međutim on sutra dolazi kod mene sa asistentom (Aleksandrom Džikićem) i propituje me gde sam bio. Objasnio sam mu da sam ljubitelj slikarstva, da volim s vremena na vreme da posećujem galerije. Završili smo kratak razgovor, ali on me je nekoliko dana kasnije baš iznenadio. Doneo mi je knjigu o slikarstvu, tadam sam saznao da je on kolekcionar. Pitao sam ga kako pronađe vremena za hobi kada je po ceo dan u dvorani, na šta mi je odgovorio da uvek ima vremena za umetnost i košarku jer je to ista stvar".

Otkriva Haus da nije sve bilo lako u odnosu sa Vujoševićem koji je zahtevao veliku disciplinu.

"Dule je vrhunski stručnjak. Mislio sam to i tada, ali sam ja bio previše emotivan, posebno na terenu. Sećam se utakmice u Novom Sadu, svi su mi pričali o igraču sa tetovažama koji nije smeo da uđe u Hrvatsku (Milan Gurović), kako je on najbolji i kako nemam šta da tražim protiv njega. Ja sam to shvatio pomalo nezrelo jer sam odmah hteo da dokažem da se ne bojim nikoga. Napravio sam plan da kada god dobije loptu odmah krenem na njega, da pokažem da sam bolji. Dule je to odmah shvatio i isterao me s meča. Mnogo sam se bio naljutio, sećam se da se nisam pojavio na sledećem treningu, bio sam spreman da napustim klub. Ipak, ponovo je Saša Danilović odigrao ulogu, pozvao nas na sastanak i sve smo izgladili. Nikada nisam imao nameru da pokažem nepoštovanje, jednostavno su emocije proradile".

Za kraj Haus je sam insistirao da ispriča još jednu anegdotu kako bi opisao svoje iskustvo u Beogradu kao član Partizana.

"Tokom svih ovih godina ko god bi me pitao kako je bilo u Partizanu, ja sam rekao kao sa porodicom. Bio je to prvi put u karijeri da se svih 15 igrača druži van terena, a uz sve to ja sam jedini Amerikanac, ali ekipi to nije bilo bitno, svuda su me vodili. Sećam se da su me jednom vodili na neku večeru. Hteli su da mi pokažu kakva je pljeskavica… Pita me Kecman šta volim da jedem, a ja kao svaki Amerikanac kažem Mekdonalds. Oni se svi tu nasmeju i kažu da ću sada probati nešto posle čega mi neće padati na pamet da idem u Mekdonalds. Odveli su me u neki mali resotran. Nije imao ni stolove, samo mali lokal koji kroz prozor deli hranu. Ako mi verujete ja se i danas sećam začina i ukusa. Eto to je taj odnos koji smo imali i koji je bio poseban. To tada američki košarkaši nisu shvatali, ja sam u Partizanu postao šampionski igrač, a to se nikada ne zaboravlja“, zaključio je Haus.