Da, baš ovo je bilo potrebno Partizanu

Nasilje niko ne opravdava, emocije svi razumeju. Ponašanje košarkaša Partizana u Madridu je prihvatljivo, iako će se javiti pojedinci da se zapitaju „zašto podržavate mržnju“ ili „raspirujete strasti dok ih većina stišava“. Ko se bavi(o) sportom u stanju je da rezonuje drugačije i uoči ono što se od pesnica i zamahivanja nije odmah videlo, a jasno pokazuje da su crno-beli što dugo nisu bili. Ekipa.

Prvo, skočili su svi za jednog, jedan za sve. Kao da su musketari, promovišući vrednost koja se u Humskoj pomalo i izgubila i nije baš bilo pristuna još od vremena Duška Vujoševića, a oličena je u poviku legendarnog trenera: „Borba, bre“. Usko povezano sa njegovim vremenom, tako se pali mašina i nije slučajno što je baš ove sezone Parni valjak blizu reprize uspeha iz proleća 2010. kad se sa Vujoševićem na klupi prethodni put plasirao na Fajnal for. Ovi momci dišu jedni za druge, što se vidi kako u lepim (beogradski meč sa Realom i onaj ples posle atraktivnih poena kao zaštitni znak svlačionice) i ružnim trenucima (nedovršeni drugi susret četvrtfinalne serije plej-ofa). Lako je biti zajedno kad se pobeđuje, ali ovaj tim nije gubio glavu ni koheziju ni dok je gubio i zato je u Vizinik areni delovao kao skupljena pesnica. Makar ona zakačila nekog od igrača španskog giganta i oborila ga na parket.

Samo na prvi pogled neprimereno. Već na drugi... Dosta je Grobarima „svilenih“ igrača, bilo u fudbalu ili košarci, prevrće im se želudac od ponašanja u rukavicama i(li) na note. Hoće da vide prkos i ponos. Žele da se identifikuju sa onima koji ih predstavljaju. Dva primera iz fudbalskih večitih derbija ove godine na drugom su kraju skale i zato su se navijači pomalo razočarali u ono što su videli u popularnijem sportu. Na stadionu „Rajko Mitić“ simbolično je Aleks Vigo „izvadio mitraljez“ posle gola i pucao ka južnoj tribini, a nijedan igrač, niti član stručnog štaba nije reagovao na ponašanje Argentinca. Između dva košarkaška podviga u Madridu igran je još jedan susret sa Crvenom zvezdom i za 90 minuta se nije desilo da pojedinac reaguje kako bi trebalo u tako važnoj utakmici, sve dok rezervni golman (!?) Aleksandar Popović nije skočio s klupe početkom nadoknade. To su detalji nepoželjni u navijačkim očima. Oni kad tim deluje skupa raduju Grobare, jer su napokon dočekali da se neko na terenu (i kraj njega) ponaša kako bi želeli. Da neda na sebe.

Džudo zahvat ne može da pokvari četiri najbolja dana Partizana još od čudesnog Istanbula 1992.

Poruka Egzuma koja budi maštu Grobara: Idemo da osvojimo Evorligu! Beograd i navijači to zaslužuju

Pritom, način na koji su reagovali je dodatni pokazatelj vrednosti ovog sastava. Njegove privrženost i i stava. Branili su jedni druge kao da im život od toga zavisi. I to – stranci! Kao odgovor onima koji „nisu mogli da se identifikuju sa njima“.

„I mi smo bili mangupi, da izađemo, ali na terenu se znalo, ginuli smo jedan za drugog“, rečenica Željka Obradovića na čuvenoj konferenciji za medije u Novom Sadu 2005. delom je primenjiva na aktuelni trenutak.

Veliki deo javnosti osuđuje Kevina Pantera što je stegao pesnicu prema Serhiju Ljulju, pita se da li je mogao da se suzdrži u situaciji kad je meč već dobijen, međutim, Amerikanac je uradio tačno ono što se traži od kapitena Partizana. Nije dao na sebe. Postavio je granicu. Taman zbog toga trpeo, u vidu kazne (dva meča zabrane igranja), njegov gest je podsetnik na to da su sportu potrebni momci koji odudaraju od jednobraznih profila ličnosti, gde su svi maltene bez emocija, naučeni da se ponašaju prema upustvima marketinških agencija, da pričaju ili rade ono što ne misle. Drugo, čak i u školskom dvorištu kad igraš i vodiš 20:12, pa te neko podmuklo udari tvoja je obaveza da vratiš. Ili u balonu, na rekreaciji, makar na semaforu pisalo 7:1 dešava se da se i najbolji prijatelji „dohvate“.

Tu ne važe nikakva pravila, makar ih propisala Evorliga, tad je bitno samo razumeti da se to dešava. Kao što se desilo da Nenad Krstić (u prijateljskom meču!?) stolicom gađa Janisa Burisisa ili da budu krvava lica Dejana Milojevića i Vladana Vukosavljevića. Nije lepo, ali se dešava, jer je puls podignut i tad se rezonuje drugačije nego dok se sedi u fotelji porodičnog doma.

Ko je izvukao deblji kraj? Partizan je bolji od Reala, Partizan je tanji od Reala

Zato valja razumeti Partizanove košarkaše. Ko je pažljivo slušao obraćanje Željka Obradovića setiće se da je trener Parnog valjka više puta posegao za emocijama kako bi objasnio sukob u Vizinik areni. I on se zacrveni kao paprika, psuje Điđija Datomea, pa ga to ne čini manje uspešnim trenerom i lošijim čovekom. Naprotiv, baš to ga i izdvaja. Kao što je i Duško Vujošević „davio“ Bogdana Bogdanovića, a i dalje je veliki u očima partizanovaca i ovdašnje košarke. Zato što ih tresu emocije i zato što je tako moralo.

Ne može sve u životu da bude po pravilima. Nekad mora i mimo njih. Bila pisana ili ne. Uostalom, kome je do morala neka ide u crkvu. Ovo sad je sport. A u sportu ne daš na sebe.