Zvezdin život u novoj epohi i obilićevski pristup Dejana Stankovića

Čitajući podgrevanje atmosfere uoči duela sa Milanom – kroz odbrojavanja na ovom portalu – mlađi navijači Crvene zvezde mogli su da spoznaju novost, koja za starije fanove najtrofejnijeg srpskog kluba i nije nikakva novost. Retko kada je Crvena zvezda, kroz istoriju, bar na svom terenu bila u podređenom položaju, čekajuči rivala u rovu i niskom bloku. U tom društvu dominantnih ekipa na travi stadiona “Rajko Mitić“ našla se, primera radi Maradonina Barselona iz 1982. godine. I upravo zbog toga su fanovi crveno-belih na teži način progutali „žabu“ Ambasadora Stankovića o tome kako se „onom“ Milanu sa trojicom Holanđana mora suprotstaviti sa devetoricom igrača koji retko kada prelaze svoju polovinu... Bilo im je potrebno vreme da shvate da je to jedini taktički put.

Očekivalo se da nešto slično 2021. godine uradi Dejan Stanković, oslanjajući se na zdravorazumsko razmišljanje da je defanzivnim pristupom došao do evropskog proleća, i imao vrlo lepa iskustva u mečevima sa Hofenhajmom i Gentom. Pa još kada tome dodamo činjenicu da je Milan posebna klasa, bez obzira što je igrao bez Zlatana Ibrahimovića i Hakana Čalhanoglua. Pa kada tome dodamo još i da je Vladan Milojević bio rodonačelnik neke druge epohe, koja je odbacivala iracionalnu i navijačku sentencu o tome da Crvena zvezda mora da gazi svakog na Marakani... Shvatio je Milojević u ovom savremenom deljenju karata kakve adute u rukama ima srpski šampion.

OCENE – ZVEZDA: Istorijska rola Milana Pavkova, Ivanić pokazao da je za top nivo, noćna mora karijere Radovana Pankova

Međutim, utakmica sa Milanom odigrana je na drugačiji način, pod komandom Stankovića koji je odličnim rezultatima i samo jednim porazom u celoj sezoni, imao legitimno pravo da razmišljanja kako je predvodnik nove ere. Crvena zvezda je imala više šuteva u okvir i van okvira gola rivala, jednaki broj šansi i vro revnosno i intenzivno je igrala na suparničkoj polovini terena. I na kraju je za hrabar pristupom nagrađena izjednačenjem u sudijskoj nadokandi, kada je probuđeni duh Milana Pavkova pokazao da bi Dejan Stanković vrlo lako mogao da postane načelnik medicinskog centra za izgubljene fudbalske duše. I da je na pragu oživljenja, kao i Mirko Ivanić.

Činjenica da je Crvena zvezda odigrala nerešeno i to u utakmici punoj događaja pred oba gola sa jednim od najboljih italijanskih timova stvorila je blagu euforiju među dobrim delom navijača i u zvezdaškoj javnosti. Čini se da je Stanković dobio ogroman broj pluseva za pokazanu ideju prkosa, buđenje mita o velikoj Crvenoj zvezdi koja se sastoji od naleta, siline i ofanzive, „obilićevski“ potez da se ne klanja i ne ljubi Muratu skute. Bez obzira na snagu suparničke vojske. Samo što je kao Obilić mogao uludo da izgubi glavu posle 90 minuta i revanš pretvori u puku formalnost. Ali nagrada je stigla, i zlatan vredan bod na UEFA listi, kojim je Dejan Stanković postao rekorder fudbala.

Mirko Ivanić najbolji igrač utakmice (©Starsport)

Trenerska karijera bivšeg veziste Lacija i Intera imala je liniju uspona posebno u periodu od juna, pa zaključno sa utakmicom sa Milanom. Pokazao je mladi šef stručnog štaba da, zajedno sa stučnim štabom, zna da savšreno pripremi utakmicu i sakrije mane rivalu. Imao je sve potrebne informacije o Milanu, čak i više od toga, ali je odlučio da odustane od ideje niskog bloka, jer je smatrao da bi ga takav fudbalski cinizam, koji je odlično radio u prvom delu sezone, odveo u siguran poraz. Najviše zbog toga što je Milan suviše jak tim, mnogo jači i individualno kvalitetniji od Genta i Hofenhajma... Provocirao je samopouzdanje jednog tima Dejan Stanković sa kojim radi 14 meseci, odlučio se za Njegoša Petrovića u startnoj postavi zbog hitrine i rizičnosti u pasu Sekua Sanoga, i čvrstinu Marka Gobeljića na strani gde je kao lokomotiva vukao Teo Ernandez. Milan je imao previše šansi i previše situacija jedan na jedan, koje bi teško odbranili u tandemu Virdžil van Dajk i Serhio Ramos.

Može o svemu tome da se raspravlja i vode kafanski razgovori šta bi se desilo da je kojim slučajem Stanković igrao sa četvoricom pozadi i pojačanim blokom sa Petrovićem i Sanogom. Ulaganje u ofanzivu i izlaženje na poslednju liniju Milana, bila je, čini se, još jedna usputna stanica ka velikom sazrevanju nekada velikog igrača. Pokazao je da Crvena zvezda može u Evropi da igra i na drugačiji način i čeka revanš sa razmišljanjem da ima šanse da prođe dalje. Mada bi remi bez golova bio sladak kao dupli espreso na glavnom milanskom trgu...

Sadržaj meča, koji je imao početak, razradu i savršen kraj, junaka Pavkova i tragičara Pankova, doveo je do toga da se glasno razmišlja o prolazu. Možda je sve to mit i pozivanje na karte prošlosti, jer je 2:2 rezultat koji je mnogo toga doneo Crvenoj zvezdi u bližoj i dalekoj prošlosti. Tako je bilo i protiv Bajerna, Salcburga, Jang Bojsa... Makar u jednom meču.

“Hrabra igra, nedostajalo nam je još samo da elinimišemo taj grč s početka utakmice. Posle je bio u redu, napravili smo nekoliko prilika, ali i primili gol. Razumem da je Milan, ali možda je sudija prelako dosudio jedanaesterac, kod Rodića takođe nije bilo namere, ali smo i s desetoricom ostvarili dobar rezultat. Zašto ne bismo verovali u prolaz? Ovi momci su sjajni, veliki profesionalci. Mogu samo da im čestitam“, poručio je Dejan Stanković.

Grejaće nada navijače Crvene zvezde, mada bi pobeda ili remi sa tri gola na San Siru bio veći poduhvat od onog trijumfa sa Liverpulom... Ali Stanković je oživeo priču o velikoj Crvenoj zvezdi.

I još nešto. Možda bi se o njemu pričalo kao o evropskom strategu prvog reda da je na raspologanju imao Aleksandra Kataija u punom kapacitetu. Sa onakvim Ivanićem, koga bi i trkački i tehnički poželeo, primera radi, i Gasperini iz Atalante, delovalo je da bi majstor fudbala iz Srbobrana ljuljao odbranu Milana. Baš da bi je ljuljao...