Zvezdaši koji su birali srcem: Dragović putem Savićevića, Milijaša, Ninkovića i Marina

Uživanje je danas igrati u Crvenoj zvezdi. Za ovdašnje uslove, ali i šire, fantastične plate, šampionski tim koji četiri sezone dominira srpskim fudbalom, četiri plasmana zaredom u grupe međunarodnih takmičenja, dva proleća u Evropi, podrška navijača na svakom koraku...

Ne čudi, stoga, što je Aleksandar Dragović izabrao da dođe u klub za koji nikada nije krio da mu je u srcu, ali igrač takvog renomea, kog je Bajer Leverkuzen pre pet godina platio Dinamo Kijevu 21.000.000 evra, u situaciji kada je slobodan mogao je da izabere i mnogo unosnije ponude. Imao ih je od moskovskog dinama i turskog Trabzona.

Sa 18 utakmica minule sezone u Bundesligi, 30-godišnji Dragović bio je interesantan i Kelnu, koji se doduše kroz baraž bori za opstanak u najjačem rangu nemačkog fudbala, a da je hteo, mogao je i da pregovara o ostanku na BajAreni imajući u vidu da je igrao uprkos tome što se od zimus znalo da napušta kluba.

Izabrao je Dragović da sledi srce i obećanje dedi Zlativoju. Izabrao je da dođe u klub koji voli odmalena. Baš kao što su pre njega uradili Dejan Savićević, Nenad Milijaš, Miloš Ninković i Marko Marin.

Jedna bomba odjeknula Marakanom, dve su pred detonacijom: Kolarov i Krstičić blizu potpisa

Poduži je, naravno, spisak iskrenih zvezdaša kojima se ostvario san igranja u crveno-belom dresu, ali pomenuta petorka u Ljutice Bogdana došla je kada mnogi ne bi. Iz čiste ljubavi, da pomogne, a ne da rehabilituje ili završi karijeru, u čemu je velika razlika.

Dejo Savićević učinio je to 1999. godine. Bilo mu je tada 32, ali suludo je pričati o godinama kada je igrač takvih kvaliteta u pitanju. Samo njegovo prisustvo na treninzima bilo bi dovoljno da motiviše ekipu tadašnjeg trenera Vojina Lazarevića u kojoj su stasavali Goran Drulić, Goran Bunjevčević, Branko Bošković, Mihajlo Pjanović...

Dejo je došao iz Milana kao slobodan igrač, u januaru, posle šest meseci neigranja. Mogao je te sezone u Parmu, tih godina jedan od vodećih italijanskih klubova, ali izabrao je povratak na Marakanu. Nažalost, bombardovanje je Zvezdine navijače sprečilo da ponovo uživaju u majstorijama Genija.

Stigao je da odigra tek tri utakmice, ali dovoljno da bude najbolji akter 112. večitog derbija sa Partizanom (2:2), samo par dana uoči NATO bombardovanja. Bio je to poslednji Savićevićev ples Marakanom, na koju je 1991. sa čuvenom generacijom crveno-belih doneo pehar Kupa šampiona. (U subotu će biti tačno 30 godina tog istorijskog podviga, o čemu ćete moći opširno da čitate na Mozzart Sportu od samih aktera finalne utakmice sa Olimpikom).

Dejan Savićević u prodoru tokom 112. večitog derbija (©MN Press)

Godine besparice, rezultatskog i organizacionog posrtanja domaćeg fudbala uzrokovale su da igrači redovno odlaze i vraćaju se samo ako baš moraju. Dugo je bilo tako, a u slučaju Crvene zvezde promenilo se avgusta 2012, kada je na Marakanu je ponovo stigao Nenad Milijaš, ovaj put s iskustvom igranja Premijer lige i zvanjem najboljeg stranca u, u tom trenutku, 135 godina dugoj istoriji Vulverhemptona.

Postojala je opcija da karijeru nastavi u Španiji, ali izabrao je Crvenu zvezdu.

"Presudilo je to što sam se najbolje osećao kada sam igrao za Crvenu zvezdu. To je moj klub, a Beograd je moj grad i u njemu smo moja porodica i ja najsrećniji. Zato sam se i vratio uprkos drugim ponudama koje sam imao", prisetio se Milijaš za Mozzart Sport, a dosta opširnije o povratku govorio je za naš portal tokom zimskih priprema u Antaliji februara 2013.

Ubrzo posle nekadašnjeg kapitena stigao je i Miloš Ninković. Nekadašnji vezista Čukaričkog proslavio se tokom decenijskog staža u Dinamo Kijevu, a u Beogradu je pomogao crveno-belima da vrate titulu i sačuvaju prednost u odnosu na večitog rivala, koji je uspeo da se izjednači po naslovima državnog prvaka.

"Pokušavao sam i ranije da dođem, ali Zvezda tada nije imala para ni za pozajmicu, a kamoli obeštećenje Dinamu. Uvek sam govorio da neću doći na kraju karijere, nego kada budem mogao da pružim maksimum. Pošto sam bio slobodan igrač, to mi je bila jedina šansa", ispričao je Ninković iz Australije za Mozzart Sport.

Miloš Ninković (©MN Press)

Prisetio se vezista Sidneja i koje je druge opcije imao u tom trenutku.

"Mogao sam da ostanem u Francuskoj, a Olimpijakos mi je nudio trogodišnji ugovor. Tadašnji menadžer, jedan naš bivši reprezentativac, mi je rekao da nisam normalan pošto sam odbio da let u Atinu. Bilo je to dan pred potpis za Zvezdu. Nisam hteo da menjam svoju odluku, a i već sam bio dao reč ljudima iz kluba", otkrio nam je Ninković.

DRAGOVIĆEV TRANSFER - INSIDE: 30 poziva u poslednje dve sedmice, problematična dinamika isplate i opstrukcije iz Londona

Ispostavilo se da nije pogrešio. Osvojio je titulu sa voljenim klubom.

"Ispostavilo se da sam došao u idealnom trenutku. Partizan je šest godina osvajao titule, bili su blizu da nas prestignu, ali onda je naša generacija osvojila prvenstvo".

I pored sjajnog tima, Crvena zvezda je tada bila u finansijskom i organizacionom rasulu.

"Svi koji su igrali tada u Zvezdi nisu bili tu zbog para, jer para nije bilo. Ni zbog Lige šampiona, nego zato što stvarno vole Crvenu zvezdu. Meni je to bio dečački san, otac me je 'zarazio' Zvezdom, pokazivao mi je pisma koja je pisao Džaji svojevremeno".

Dok nabraja igrače sa kojima je delio svlačionicu, Ninković posebno ističe trenera Slavišu Stojanovića.

"Stojanovića ne mogu da izostavim. Sjajan trener, harizmatičan čovek, a trpeo je kritike i nepravdu. Takvu energiju u svlačionici kao te sezone nisam nigde doživeo, takvo zajedništvo".

Dragović podigao Zvezdin dres: Ovde sam zahvaljujući dedi, on je danas najsrećniji

Jedna stvar je, ipak, bacila senku na sav trud igrača i stručnog štaba. UEFA je suspendovala crveno-bele na godinu dana zbog kršenja finansijskih propisa, tako da ekipa nije mogla da igra kvalifikacije za Ligu šampiona. Umesto toga, usledili su odlasci…

"Meni je tada dolazak u Zvezdu delovao kao sasvim normalna stvar, ali sada iz ove perspektive možda to i jeste bio rizik. U svkaom slučaju, ništa ne bih promenio. Ta godina bila mi je jedna od najdražih u karijeri. Samo bih, da mogu da vratim vreme, promenio na to da igramo Evropu", istakao je Ninković.

Ljubav prema crveno-belima na stadion Rajko Mitić dovela je i Marka Marina u poslednjim satima letnjeg prelaznog roka 2018. godine. Bivši reprezentativac Nemačke stigao je iz Olimpijakosa, odloživši odlazak na bogati Bliski Istok. Postigao je prvi gol za Zvezdu u Ligi šampiona, pomogao da se osvoji titula, a onda i ponovo obezbedi mesto među elitom evropskog fudbala.

Uzdasima oduševljenja navijači su pratili njegove poteze sve do prvih dana januara 2020, kada je prešao u Al Ahli iz Saudijske Arabije za 1.700.000 evra, milion više nego što su crveno-beli platili za njegov dolazak.

Kada se nešto radi iz ljubavi, to uglavnom daje rezultat. Imamo primere iznad, a videćemo kako će biti u slučaju Aleksandra Dragovića.