Zvezda između kosovskog mita i napretka

Analiziraće se svaki detalj duela u Lajpcigu, secirati očajni, a potom i vrlo dobri periodi u igri srpskog šampiona, ali Zvezdina pobeda možda se krije u odijumu javnosti i zvezdaškog korpusa, razmišljanju da postoji nezadovoljstvo svime viđenim na Red Bul Areni. Oni koji najviše hejtuju drugi poraz na gostovanjima identičnim rezultatom (1:3) još nisu svesni činjenice da su takvim stavom dali najveću moguću moralnu satisfakciju Baraku Baharu i kompletnoj postavi Crvene zvezde. Jer da ne zaboravimo: crveno-beli su igrali protiv tima top klase, nekadašnjeg polufinaliste Lige šampiona, prave korporacije koje predstavlja gejzir novca za Red Bul. Ne protiv reprezentacije Mozzart Bet Superlige.

Ovo protiv Lajpciga izgledalo je, primera radi, mnogo bolje nego izdanja u Ligi Evrope na gostujućim terenima protiv Trabzona ili Monaka, kada Crvena zvezda nije bila ni najmanje konkuretna. Da ne govorimo o onim vremenima, kada je klub sa Marakane bio gušter u društvu najboljih i na najveće evropske arene odlazio kao turista, predodređen da tamo primi pet ili šest golova. Ovo u istočnoj Nemačkoj nije bilo fudbalsko nasilje kao u Parizu, Londonu, Liverpulu, čak i Minhenu. Imao je Barakov tim 16 šuteva ka golu Bikova, napram Lajpcigovih 27.

Crvena zvezda je protiv Lajpciga odigrala takmičarski meč, uz neke već hronične slabosti Barakovog sistema. Bili su crveno-beli u “šok sobi” prvih 25 minuta meča kada ih je spasao Omri Glazer, da bi potom promenom stava i mentaliteta doprineli da Marko Roze odustane od osnovnih principa u igri. Pri minimalnom vođstvu, iznenađeni visokim presingom srpskog šampiona, predstavnici Bundeslige nisu želeli da mirnim pasom ulaze u igru. Tražili su alternativu. Da Ćavi Simons nije imao dodir klase, tako dostojan najboljih momaka Barsine La Masije, utakmica je mogla da ode na drugu stranu. Da bude odlučena, košarkaškom frazom rečeno, poslednjom loptom.

Deluje kao poštapalica iz vremena socijalističkog samoupravljanja stare Jugoslavije, ali moraće još mnogo vremena da prođe kako bi Crvena zvezda u sadašnjoj konstalaciji snaga znala da iskoristi protivničke slabosti i vrati se sa bodom u Beograd kada za rivala ima bolji tim. Primera radi Olimpijakosu je bilo potrebno sedam učešća kako bi došao do trijumfa u Bremenu protiv Verdera i ispisao istoriju. Zagrebački Dinamo od 2010. godine je na strani uspeo samo da otkine bod Šahtjoru i bude blizu protiv Red Bul Salcburga prošle godine.

Poraz kao opcija u Zvezdinom DNK ne postoji. Kao što ne bi smeli odgovorni sa Marakane da kreiraju mitove o hrabrosti na Etihadu i Lajpcigu, kao nešto mnogo bitno. To ne ulazi u tabelu i može da posluži samo kao moralna satisfakcija pred ono što dolazi u narednom periodu, pre svega u Bernu gde će crveno-beli odigrati meč za opstanak na evropskoj sceni. Mitovi, tako svojstveni ovdašnjem narodu, počev od onog o Lazaru, Muratu i Vuku Brankoviću mogu da budu vrlo opasni. Mnogo je takvih rezultata imala Crvene zvezde u poslednje vreme. Počev od Milana do Rendžersa. Dobre su te utakmice za kafanske rasprave i romantizaciju prošlih vremena.... Ali ništa konkretno nisu donele, kao i ova u Lajpcigu.

ZVEZDA KAO BOMBAŠ SAMOUBICA NIJE ŽELELA DA LJUBI SKUTE

OCENE - ZVEZDA: Hvan pokazao da je igrač za Bundesligu! Mijailović gledao smrti u oči, Bahar da smanji oscilacije u igri

Loša stvar je što je Crvena zvezda počela konstantno da pokazuje više lica. I to nelogičnih. Kada je stajala iza lopte na uskom prostoru, bila je neobjašnjivo ranjiva i dozvoljavala igračima Lajpciga da stalno bude u višku. Kada je izlazila visoko napred, što bi i za jače timove bio suicidan potez protiv Lajpciga, izgledala je prilično dobro, u stanju da deset minuta drži rivala daleko od Omrija Glazera. Povremeno je Crvena zvezda ličila na reprezentaciju Srbije. Bez taktičke glave i repa, ali kao bombaš samoubica koji se zaleteo u višestruko brojnijeg neprijatelja, koji uz sve to ima bolje oružje.

Vole navijači Crvene zvezde da gledaju kako Crvena zvezda nekada stihijski naopada, odbijajući da sultanu poljubi skute kao Miloš Obilić u kosovskom mitu. To je bila i misao onih koji su videli pozitivne stvari gostovanja u Lajpcigu, ali će Barak Bahar imati dve nedelje ispred sebe da dodatno utegne tim. I produži mu vreme korisnog delovanja.

BAHAR KONAČNO POKAZAO EMOCIJU

Izrealac možda i emotivno razoren dešavanjima u otadžbini konačno je pokazao emociju na klupi. Gestikulirao je, držao se za glavu, pokazivao igračima da izlaze, igrao je zajedno sa timom. Reakacija je bila vidljiva...Bilo je u ubacivanju Zvezdine dece malo i populističke igre, jer je Bahar spoznao da će mu navijači, hronično slabašni na junoše kluba, to vrednovati kao plus. Ispalo je bolje nego što je sam Barak Bahar i pomislio. Dvojica momaka rođenih 2005. godine Jovan Mijatović i Kosta Nedeljković su imali ozbiljan uticaj na igru Crvene zvezde, Vladimir Lučić je odigrao školski povratani pas ka Dragoviću kod gola Stamenića... Postali su legitimni kandidati za mesto u prvih 11. Sad je na Baharu da u revanu protiv Lajpciga pronađe formaciju, idealna personalna rešenja i kao što smo nebrojano puta napisali - produži interval korisne igre...