Životne lekcije Frančeska Flakija: Posle 12 godina izgnanstva zbog kokaina, povratak fudbalu s 46 leta

Početkom 2007. Frančesko Flaki je hodao po oblacima. Kapiten Sampdorije, strelac više od 100 golova u Seriji A, prvi put na spisku reprezentacije Italije. A onda je, kako bi rekao Zvonko Mihajlovski, krenuo krivudavim stazama kokainskih noći. Vrlo brzo je zbog toga suspendovan, prvo na dve, pa na 12 godina. I čini se da je sada konačno došlo vreme da se vrati fudbalu. Frančesko Flaki se sa svojih 46 leta priprema za veliki povratak na teren. Njemu bar veliki.

Oni koji su pratili Seriju A krajem prošlog i početkom ovog veka sigurno ga se dobro sećaju. I zbog umeća i zbog skandala koji su ga pratili. Počelo je sa optužbama za nameštanje utakmica 2006. godine, to i dalje negira i tvrdi se nečasnim radnjama nije bavio. Januara 2007. je ipak poklekao. Posle utakmice sa Interom bio je pozitivan na kokain i suspendovan je na dve godine.

“U tom trenutku sam izgubio sve. U Đenovi sam bio idol, godinu počeo sa dva gola, dobio poziv za državni tim...“, premotava Flaki film u intervjuu za Bi-Bi-Si.

20.45: (14,0) Island (6,75) Nemačka (1,20)

Tog januara nije bio ni svestan. To nije bila samo dvogodišnja suspenzija. To je bio kraj karijere jedne od najtalentovanijh „desetki“ Italije. Samo su legende poput Roberta Mančinija i Đanluke Vijalija postigle više od Flakijevih 110 golova u Sampovom dresu. Bilo bi ih i više da nije bilo suspenzije. Bolje reći: da nije bilo kokaina.

Nakon odslužene kazne ponuđeno mu je da vaskrsne karijeru u Breši i Empoliju u Seriji B. Ali..

“Psihološki nisam više bio ista osoba. Nisam mogao da izbegnem novi pad“.

Decembra 2009. godine, Flaki je ponovo pao. Na testu za kokain. Kako je bio povratnik, ovog puta suspenzija od 12 godina i definitivan kraj karijere.

“Posle takve sramote počneš da misliš o svemu. O karijeri koju si bacio u kantu za đubre, o imidžu u javnosti, o bolu koji si priredio porodici. Ljudi mi posle nisu verovali, trebalo je vremena da dokažem da sam shvatio da sam pogrešio, trebalo mi je vremena da izgradim ponovo većinu odnosa“, otkriva Flaki.

Fudbal je tu bio sporedna stvar. Štaviše...

“Isprva mi je bilo muka dok sam gledao fudbal. Ali onda sam zasukao rukave i počeo sve ispočetka. Otvorio sam dva restorana u Firenci i vreme provodio služeći hranu“.

Tu se polako vratio životu. Sada želi da se vrati fudbalu. Koliko je to moguće naravni.

“Želim da mlađima prenesem ono što sam ja bacio. Nisam ja žrtva. Pogrešio sam i samo ne želim da i drugi idu tim putem... Lako je suditi sa strane. Oni koji me poznaju znaju kakav sam. Isti sam čovek kakav sam bio pre 20 ili 30 godina. Iste vrednosti poštujem. Znam da sam pogrešio i pao, ali moraš da ustaneš na noge. Život je nepredvidiv. Ono što sada želim je da pokažem da mogu da obavljam neku ulogu u fudbala“.

Već je i obavljao. Na amaterskom nivou. Prvo je vodio lokalni Banjo a Ripoli, osvojio ligu i kup. Onda je vodio mlađe selekcije u Sinji 1914, a otkako je pandemija počela drži individualne treninge za 50-ak dece. Od januara se vraća u petoligaša Sinju 1914. Sada kao igrač. S punih 46 godina koliko će mu biti kada mu u januaru istekne suspenzija.

Ideja se rodila tako što ga je predsednik kluba Andrea Balerini, inače i prijatelj, “provocirao“ tvrdnjama da je previše mator da opet zaigra.

“Počelo je kao šala, ali smo polako postajali sve ozbiljniji... Nisam igrao pravu 11 na 11 utakmicu punih 12 godina, al sam čovek fudbala i živim za emocije, koje su mi toliko nedostajale. Treniram već, osećaj je isti kao onaj dok sam bio profesionalac. Pritisak je naravno drugačiji, ali ta dinamika, život u svlačionici, to je isto na svim nivoima. Znam da sam grešio i kažnjen sam zbog toga. Znam i da nisam brz kao pre, ali mogu da obavim svoje i pomognem momcima da veruju u sebe. Želim i da im pomognem da shvate koliko je fudbal lep. Ne smeju sebi da dozvole da izgube ono što sam ja bacio“.