Život veći od fudbala i pobeđeni demoni momka čije tri utakmice su koštale 60.000.000 evra

18. novembar 2021. 

“Postoje stvari koje nisam želeo da priznam sebi. Sada je pravi momenat. Bilo mi je potrebno vremena. Hajde da krenemo od početka...

Bila je 2015. godina. Neki septembar. Bergamo.

Niko u tom trenutku nije mogao da konkretno zamisli reči našeg novog trenera.

„Ova svlačionica vredi kao ferari, a ide kao fiat 500“.

Nismo razumeli njegove projekcije i tu svest da u rukama ima dragulj koji treba izbrusiti da zasija i čija će vrednost na tržištu biti dostojna najboljih markiranih butika. 

Kada nam je Gasperini rekao tu rečenicu, on je već u glavi imao ideju kako da fiat 500 pretvori u ferari. Mali problem je što niko od nas to nije video. Iako to tada nismo shvatali, nesvesno se naš mentalitet promenio kod njega. Posle svake pobede bi nam ponavljao: ’Momci, opstanak nije naš cilj’. I počeo je od decembra da nam to priča svakog dana. Napadao nas je motivacionim frazama u svlačionici poput Majkla Džordana: ’Dvadeset šest puta su mi dali poslednji šut i promašio sam. Padao sam i padao u životu. I zato sam postao tako uspešan’.

Naš mentalitet u Atalanti se menjao direktno pred našim očima. Bili smo mladi i detinjasti sa malo prvoligaškog iskustva. Bezbrižni. Ubacili smo sto za ping-pong nasred svlačionice i ljudi su počeli da dolaze na treninge sat i po ranije da bi se takmičili jedan protiv drugog. Vodila se bitka do poslednjeg poena. Bilo je tu epskih partija. Postali smo kao porodica i tako je rođena ova Atalanta.

Sa jedne strane ste imali Gaspa koji je mentalni čekić, a sa druge nas dečake koji su bili kao porodica. Alberto Grasi je bio glavni lik. Znao bi da me oraspoloži kao niko kada bismo imali težak trening. Andrea Petanja je bio pravi prijatelj. Kada sam usred avgusta prešao u Milan i nisam mogao da nađem nijednu kuću za iznajmljivanje, on mi je dao njegovu da živim u njoj ceo mesec besplatno. Može da računa na moju kuću ako mu ikad zatreba u budućnosti.

Eto, takva je atmosfera bila u ekipi. Gasperinijeva alhemija. Samo jedan pogled na terenu nam je bio dovoljan da se razumemo. Ceo tim.

Kada sam otišao u Juventus, potom i u Milan, video sam da tamo porodični koncept nije tako jak i da se više teži ka individualizmu. Tamo se analizira svaki korak i od njega se pravi vest. Došao sam iz grupe gde smo svi bili kao braća. Velika imena više razmišljaju o sebi.

Najviše su me impresionirali Kanselo i Pjanić, dok je Đorđo Kjelini od prvog momenta upoznavanja igrao bitnu ulogu u mojoj karijeri. Sećam se da je bio decembar 2016. kad smo izgubili od Juventusa. Ja sam stidljiv čovek i definitivno mi ne prijaju situacije da tražim dres od nekog posle utakmice. Ne želim da dosađujem velikim imenima.

Posle utakmice sam davao izjavu novinarima i rekao im da nisam imao hrabrosti da tražim Đorđov dres. Završio sam, spakovao se i krenuo u bus kada me je pozvao tim menadžer: ’Matija, čekaj! Kjelini je čuo šta si rekao i želi da ti pokloni dres’. I dalje ga čuvam u ormaru... Kada sam potpisao za Juve, bio je prvi koji mi je odmah prišao da mi udeli savet. I bio uz mene na turneji po Americi.

Sve mi se dešavalo vrlo brzo. Kao taj trenutak u kafiću Zini u mom rodnom gradu Skancorošate, u okolini Bergama kada su promenili znak sa imenom ulice. Umesto „Ulica grada Trsta“, pisalo je „Ulica Matije Kaldare“ jer sam dao dva gola Napoliju. Ludilo! Tada sam prvi put osetio slavu. Video sam narednih dana da ljudi gledaju u mene i da me zaustavljaju na ulici. Prvo su me zaustavljala deca ispred marketa. Vikali su ’Matija! Matija!’ i u prvom trenutku sam mislio da zovu nekog drugog Matiju... Trebalo je vremena da čovek navikne na to.

Prvo iskustvo van kuće mi je bilo na pozajmici u Trapaniju. Bio sam ošamućen vrućinom i perfektnom atmosferom u svlačionici. Imao sam 18 godina i prve večeri kada sam došao, dvojica starijih saigrača su me pozvali da me pitaju šta mi treba. To je ono što ja danas pokušavam sa mlađima. U tom periodu su mi roditelji bili najveća podrška. Ohrabrivali su me za fudbal kao i za sve u životu. Iako je otac vrlo teško preživljavao utakmice... Kada sam igrao u mlađim selekcijama, nikada nije sedeo na tribinama već se vrteo okolo i šetao.

Sećam se jedne od mojih prvih utakmica. Igrali smo u Karpiju. Kupio sam im karte i došli su na stadion. Igrao sam 90 minuta i posle utakmica dotrčao do njih da ih pitam kako im se čini i kako sam im izgledao. Majka me je gledala malo postiđeno i rekla: ‘Vidi... Tvoj otac je bio toliko nervozan da nije ušao na utakmicu već je šetao oko stadiona, pa do centra grada i tek pred kraj je ušao na tribine’. Da se čovek zapita...

Moj najnervozniji trenutak je bio kada sam prešao iz Juventusa u Milan. Zajedno sa Gonzalom Iguainom. Nisam znao gde nas vode, tim menadžer mi je samo dao dres, a ja sam mislio da treba da ga potpišem. Odgovorio mi je da ne treba i da se strpim. Odvezao nas je do zgrade na Pjaci Duomo i izveo na neku terasu. Ispod su bili ljudi koji su skandirali i pevali. Iguain je bio spreman i znao je kako da se ponaša. Ja nisam. Da sam znao gde će da nas odvedu, verovatno ne bih ni otišao. Nije to za mene.

Došla je subota kao i svaka druga. Trening. Tokom sprinta sam osetio strašan bol kao da me je neko ubo u petu. Okrenuo sam se i video Patrika Kutronea kako stoji dva metra od mene. ’Kako me je udario?!’. Ništa mi nije bilo jasno. I onda sam shvatio... Niko me nije udario. Pukla mi je Ahilova tetiva. Pre toga nisam imao nikakav problem sa njom, nikakvu nelagodnost, upalu ili bilo šta. Bio je to prvi težak psihički udarac u karijeri. Znao sam da to nije mala stvar i da će biti teško.

Doktori nisu znali danima da li da me operišu i bilo je mnogo nepoznanica. Tetiva je još bila zakačena delićem i držala se 10 odsto. Otišao sam u Finsku kod doktora Orave koji me je savetovao da ne operišem. Proveo sam 50 narednih dana u gipsu. Prvi put u životu nisam mogao da igram fudbal. A za nas fudbalere, fudbal je život... Prvo pomračenje u životu. Morao sam nekako da smirim dušu jer ništa nisam mogao da uradim.

Posle pet meseci sam počeo da se osećam bolje. Bio je april. Počeo sam da treniram, ali sam osećao da nije sve do kraja u redu. Napokon, vratio sam se na teren u kup utakmici protiv Lacija. Tokom meča je sve bilo dobro i uopšte nisam osećao da sam ikada imao povredu. Sav bol kao da se istopio. ’Dođavola, kako se dobro osećam!’. Blistao sam u sebi. Tokom nedelje sam trenirao na maksimumu, pun samopouzdanja. Vratio sam se fudbalu posle 150 dana. Ušao sam u duel i... Pa ništa. Ukršteni ligament kolena se ’javio’.

Mrak u glavi.

Mentalno sam se osećao kao da me je meteor udario u glavu. Kao da si me nožem isekao na komade. Osećao sam da sam tako blizu, a zapravo sam opet pao u ambis. Još teži udarac nego onaj prvi. Podmukao i zao. Bio je maj i znao sam da sam izgubio i sledeću sezonu. Nekoliko dana sam pokušavao da shvatim šta i zašto. Tada je počeo i moj lični pad. Otišao sam u Rim na rehabilitaciju, vratio sam se u Milano u oktobru. Trener Đampaolo nije znao ni ko sam kada sam došao u MiIanelo. Nismo stigli ni da se upoznamo kako treba jer je on ubrzo smenjen. Došao je Pioli umesto njega. Tri meseca oporavka su prošla, bila su mi potrebna još dva. Odigrao sam dve prijateljske za omladince, ali osećao sam da mi koleno nije dobro. Definitivno nisam bio na 100 odsto.

Bilo je potrebno vremena. Opet.

U januaru sam razgovarao sa trenerom i rekao mi je da budem strpljiv. Atalanta me je kontaktirala sa željom da mi pruži šansu da se vratim. Pomislio sam da će mi povratak kući pomoći da se vratim na teren. Prvo je trebalo oporaviti glavu pomračenu od straha od povreda. Mentalna snaga mi je bila potrebnija nego koleno. Čim sam došao, zaigrao sam kao starter. Nakon 19 meseci! Bilo je to 19 meseci tuge. Tih 19 meseci sam kući dolazio bez osmeha. Sada sam se vratio. Odigrao sam i meč u Ligi šampiona protiv Valensije. Pomislio sam da sam se vratio. Skoro sam tu. Još malo...

I usledilo je zaključavanje zbog korone.

Kada smo opet počeli, ponovo sam pao. Tetiva kolena me je izdala. I opet sam pao u beznađe. Kalvarija je podmukla i zlobna reč, ali najbolje opisuje moje tadašnje stanje. Gledao sam se u ogledalo i suze su krenule: „Jebi se. Imaš 25 godina i stalno nešto nije u redu s tobom. Kako je to moguće? Nešto je pogrešno u tebi’. Jednostavno, nije bilo normalno da imam toliko povreda. Promenio sam svakodnevne navike pokušavajući da popravim život. Ili sam genetski napravljen od papira ili je nešto do toga što radim. U svakom delu sebe sam tražio grešku. Počeo sam da jedem više povrća, pedantno sam vodio računa o odmoru i spavanju... Počeo sam unutrašnje putovanje sa devojkom Nikol. Videla je koliko patim i da više nisam ista osoba koju je poznavala. Potonuo sam kao da me nosi neka struja i pustio sam da me nosi bez borbe. Ni ona se nije dobro osećala: ’Matija, imaš 25 godina, voliš svoj posao ali ne možeš da ga radiš onako kako bi voleo’. Kući sam dolazio tužan i prazan. Znala je i više me nikad nije pitala šta mi je.

Knedla u grlu me je stezala sve više jer se rušilo ono što sam živeo. Izgubio sam preko dve godine karijere. Pokušavao sam da se izolujem od spoljnog sveta, ali nekim indirektnim kanalima je život dopirao do mene. Osećao sam da svi misle da sam gotov. Kada ste podvrgnuti spoljašnjim udarcima, možete na sve načine da se branite, ali neki vas zakače. Jedan izbegavaš, ali drugi te pogodi. Posle trećeg već idu neželjeni efekti. Zatim dolazi četvrti, peti, šesti i tako dalje. Počinjete da ubeđujete sebe da su sva ta sranja napolju istina. Denis Jonsen, saigrač iz Venecije je uvek opušten i govorio mi je: ’Jednostavno, ne razmišljam’. Ja sam mu u tom trenutku bio antiteza. Stisnuo sam mozak u potrazi za svojom istinom, za nečim što bi razjasnilo taj uragan koji je svanuo među mojim idejama.

Da li sam razmišljao da sve okončam? Da, jednom. Pola noći sam razmišljao. Kada ne možete da dođete do dna koje želite da istražite, najekstremnija rešenja vam padaju na pamet. Ali, nisam mogao da odustanem. Dođavola, nisam! Želeo sam da budem srećan. Ceo život sam se borio da dođem do toga gde sam bio i nisam mogao sve to da odbacim i bacim u smeće.

Morao sam da izbijem maglu iz glave. Osećao sam se zarobljeno, ali sam znao da moram da se izvučem. Bila je to obaveza prema meni, ali i porodici.

Taj prokleti krug je morao da se završi. Pre ili kasnije.

Pokušavam da dođem do daha...

U međuvremenu sam izgubio još jednu godinu karijere i odnosi oko mene su se raspadali. Knjige su mi mnogo pomogle. Lud sam za ruskom književnošću. Ana Karenjina na primer, uprkos naslovu koji se fokusira na jedan lik, govori o svim aspektima društva. Horski roman u kome su zabeleženi svi negativni aspekti spoljašnjeg ponašanja.

Jednog dana, među raznim ponudama, iskočila je ona iz Venecije. Gospodin Zaneti i direktor dolaze u moju kuću da me ubede, prenoseći ogromno poverenje koje ja više nisam imao u sebe. Kada sam se oprostio od njih i zatvorio vrata, okrenuo sam se ka Nikol i pitao je: ‘Da li bi želela?’ Nasmejala se: ’Matija, hajde da to uradimo’.

Sledećeg dana vratio sam se kući sa knjigom ‘Početi ponovo od sebe’. Izaći iz šablona, napraviti drugačiji izbor od onih koji su do tog trenutka napravljeni, vraćajući sebe u igru.

U Veneciji sam se osećao odlično. Poseban, divan grad. Na stadion idemo čamcem, mi smo multikulturalna svlačionica. Od Izraela do Finske, od Surinama do Islanda, pa sve do Argentine. Niki Menpa kaže da previše treniramo i da nije navikao na to. Njima Skandinavcima nije potrebna muzika ili rituali za koncentraciju. Ponekad bih želeo da im ukradem lakoću.

Igrali smo protiv Rome i postigao sam gol, što se nije desilo tri godine, deset meseci i 26 dana. Baš mnogo vremena je prošlo. Ako pogledate sliku moje proslave, tačno se nalazim ispod zastave ‘Rimski klub - Bergamo’. Neverovatna slučajnost i krug koji se zatvara. Na stadionu su bili Nikol i Alesandro: ‘Srećni smo, jer te vidimo onakvog kakav si bio pre tri godine. Mi smo sada totalno različit par. Ti si druga osoba. Srećan, konačno’. Bez njih i bez mojih roditelja, nikada ne bih uspeo.

Na kraju je to bio samo gol. Za mene je to bilo oslobođenje. Stvarno mi je trebalo. Više od kiseonika”, napisao je u životnoj ispovesti pre skoro tri godine Matija Kaldara.

Matija Kaldara je trebalo da bude sledeća velika stvar italijanskog fudbala. Odbrambeni igrač. Nešto sveto u italijanskom fudbalu. Naslednik slavne loze u kojoj su bili Širea, Faketi, Đentile, Bergomi, Barezi, Maldini, Nesta, Kanavaro, Kjelini, Bonući...

Bio je prvi pupoljak Atalante koja se kasnije rascvetala u ovo što je danas. Prvi izum Đan Pjera Gasperinija u Bergamu. Prvi igrač na kojem je Atalanta zaradila veliki novac. Juventus je tada bio savršeno organizovana mašina za čuvenom BBC odbranom, ali je po svaku cenu hteo da ugrabi Kaldaru kao naslednika nekog od trojice legendarnih štopera u budućnosti. U Italiji je vladao opšti konsenzus da je to sledeći veliki štoper njihovog fudbala. Snaga, inteligencija, elegancija... Sve je imao. Tog januara 2017. Berluskoni je lično ubeđivao Kaldaru da izabere Milan, Inter je nudio najveće pare, ali je Juventus pobedio.

Plaćeno je 15.000.000 evra odmah uz uslov da igrač ostane čak još godinu i pod dana u Bergamu na pozajmici. I da Atalanti kasnije pripadne još 9.000.000 evra bonusa. Prvih 4.000.000 evra već kada Kaldara odigra 20 utakmica. U šta niko nije sumnjao.

Prošlo je i tih godinu i po dana, Kaldara je stigao u leto 2018. u Juve, odigrao prijateljsku i završio u Milanu zbog Kristijana Ronalda. Portugalac je došao u Juventus u operaciji vrednoj 340.000.000 evra. Toliko su Juventusove klupske knjige bile opterećene zbog njegovog transfera kada se saberu obeštećenje Realu i njegov megaugovor. Bjankoneri su toliko bili opsednuti osvajanjem Lige šampiona posle dva izgubljena finala da su išli na sve ili ništa. Ali, neko je zbog finansija morao i da bude žrtvovan. Odlučeno je da to bude preskupi i već tada ugojeni Gonzalo Iguain.

Leonardo je tek došao u Milan posle kineskog haosa, samo sedam dana je obavljao funkciju direktora i sklopio dogovor sa Juventusom. Maks Alegri je prešao preko ponosa, oprostio i dao zeleno svetlo da se Leo Bonuči posle godinu dana pokajnički vrati u Juventus. Uz 18.000.000 evra pride. Milan je dobio Kaldaru i Iguaina. Dvojica štopera su u toj trampi procenjena na slične sume. Bonuči na 35.000.000 evra, Kaldara na 37.400.000. Toliko su zvanično koštali njihovi transferi. Uzimajući u obzir i igračevu neto platu od 2.200.000 evra po sezoni (bruto 4.070.000) za šestogodišnji ugovor, to je trošak od 24.420.000 evra.

Rosoneri su tada imali Alesija Romanjolija i Leonardo je mislio da je stvorio štoperski tandem budućnosti za Milan i italijansku reprezentaciju. Taman kada je debitovao u Ligi Evrope, došao je taj trening, pucanje Ahilove i sve što se kasnije desilo.

Išao je na pozajmice u Atalantu, Veneciju i Speciju, pobedio demone i prošlog leta se vratio kod Piolija da konačno dobije šansu. Usledila je povreda na pripremama, operacija kolena i šestomesečna pauza.

U poslednjem kolu prethodne sezone, Milan je igrao rezultatski nebitnu utakmicu protiv Salernitane, Pioli je već znao da je bivši i u 58. minutu je na teren poslao Matiju Kaldaru umesto Matea Gabije. Nakon šest godina u Milanu, Kaldara je debitovao za Rosonere u Seriji A. Tribine su ga pozdravile kao da im je tih šest godina donosio trofeje, postizao golove, uklizavao.... Bio je to momenat kada je život pobedio fudbal.

Momak koji je Milan koštao oko 60.000.000 evra je za slavni klub odigrao tri utakmice (debi protiv Didelanža i ona protiv Lacija u Kupu kada se povredio). Svaka njegova utakmica je koštala oko 20.000.000 evra. I niko mu ne zamera. Navijači u Italiji ga gledaju kao uzora jer nije odustao.

”Ja uzor? Ne, ja sam samo malerozan fudbaler kojeg je pratilo mnogo loše sreće. Junak za mene je policajac koji skloni drogu sa ulice ili lekar koji spasi život. Uspeo sam od fudbala da kupim tri kuće, za mene, roditelje i familiju. Imam divnu ženu i dva sina, pročitao sam više knjiga nego što bi to bio slučaj da sam uvek igrao. Ali, da... Žaliću za Milanom ceo život”, rekao je nedavno Kaldara.

Ima 30 godina i juče je prošao lekarske preglede. Potpisao je ugovor sa drugoligašem Modenom i osetio se slobodno. Nakon osam godina više nije ni član Juventusa, ni član Milana. Sada je samo običan fudbaler od kojeg će neki omladinac u Modeni imati mnogo toga da nauči i čuje. I shvati da fudbal, ipak, nije veći od života.