Zdravko Mamić: Ukinuo bih školstvo i vratio zanate! Serije na Netfliksu nisu ni kamilica mog života

Dva sata interesantnog programa. Bilo je i kvaliteta, zabave, dosta sporta i pomalo politike. Sve na način kako samo Zdravko Mamić ume. Neponovljivo.

Mnogi su pokušali da ga kopiraju i nisu uspeli. Neki su probali da prave novi Dinamo, pa im baš i ne ide. Neki da se na drugim adresama rukovode principima po kojima su Modri bili prepoznatljivi, a ni oni se nisu proslavili.

Maminjo jeste, zato što izaziva pažnju. Svako njegovo pojavljivanje u javnom prostoru povod je za diskusiju, pa tako i gostovanje u novom podkastu pod nazivom „Koji si ti lik?“, čiji je premijerni gost bio upravo nekadašnji prvi čovek Modrih, već godinama stacioniran u Međugorju, gde se krije od hrvatskih organa gonjenja.

Bije neke svoje bitke. Između ostalog i sa zdravljem.

„Dosta se u javnom prostoru priča o mom zdravstvenom stanju, mnogi su me već prežalili, jer sam pre sedam meseci otkrio maligni melanom, operisan sam i sada sam pred vama zdrav čovek. Tako da je ovo prilika da objavim ekskluzivno, jer najviše poziva u poslednje vreme imam od ljudi koji se raspituju da li sam još živ, koliko mi je ostalo do kraja života i u kakvom sam stanju. Mogu da kažem da sam dovoljno rano saznao za problem i da sam pravovremeno reagovao. Zahvaljujem se lekarima koji su me lečili i ja sam sada – Zdravko dren“, istakao je Mamić u uvodu emisije.

MOZZART RELAX radi za tebe – Tvoj tim vodi sa dva razlike na poluvremenu, i tip “iz keca u kec” ili “iz dvojke u dvojku” je odmah dobitan

Ukupno je osam godina i tri meseca kako u kontinuitetu živi u Hercegovini.

„Ne mogu reći da mi je loše, raja me je dobro prihvatila, klima je fantastična, hrana je dobra. Malo sam napravio otklon od onog mog ludila u Hrvatskoj, tek sad vidim da sam u stvari malo imao od života tamo. Recimo, sad kad malo razmišljam, ja sam barem jedno 150 puta vodio Dinamo negde u Evropu na nekakvu evropsku utakmicu i nijedne se ne sećam. Neverovatno! Kad analiziram zašto se ne sećam: uvek sam brinuo ko će biti na listi putnika u avionu, ko će biti gost, ko će biti smešten, u kojoj sobi će spavati, ko će sedeti u loži jer ne bismo dobili dovoljno mesta, a da se ne uvredi onaj drugi koji će biti na tribini, da se ne oseti manje važnim. Organizovati večeru za sve, izlete za sve, da budu zadovoljni. Pa onda strahovi: kakav će biti rezultat, da li ćemo izgubiti pa se vraćati kao pokisle kokoši, ili ćemo ostvariti nerešen rezultat, ili pobediti pa da pevamo i da se veselimo, a da onda pobeda ili remi donose neku finansijsku nagradu.“

Mamić sve prati i ne libi se da kaže ono što vidi. Nervira ga sve veće prisustvo tehnologije u fudbalu, posebno izraženo tokom Mundijala na teritoriji Severne Amerike.

„Na konferencijama za medije su mene redovno izbacivali iz takta, u Maksimiru kad bih držao one čuvene konferencije. Ja sam u tom delu bio strašno naivan. Uvek sam mislio da se mogu braniti istinom, nisam se bojao da izađem pred 100 novinara, tražio sam sučeljavanja. Uvek bih došao sa hrpom papira iz računovodstva i branio stav. I onda, sećam se da je neko citirao nešto sa Jutjuba, pa sam rekao: ’Nabijem i taj Jutjub na...’, razumeš me. A posle sam shvatio snagu Jutjuba i sve te tehnologije. I taj VAR i taj čip u lopti bili su zamišljeni da doprinose pravdi, da bude više viteštva i pravičnosti, da ekipe ne budu oštećene ljudskim faktorom, namernim ili nenamernim. U stvari je to dalo novu mogućnost manipulacije određenim ljudima koji ponovo sprovode nečasne radnje ili pokazuju nestručnost, da rade još veća zlodela. Ovi u VAR sobama u inostranstvu imaju bolju tehnologiju, više kamera i u realnijem vremenu prikažu situaciju, i stvarno vidiš da je ofsajd, jer često to bude nekakav mikron. Ali kod nas se to previše zloupotrebljava, na ovom prostoru Balkana, gde se te crte povlače onako kako je neko već složio u pripremi utakmice. Nažalost, šta god tehnologija unapredi, čovek tu tehnologiju zajaše i zloupotrebi.“

Ili da čovek, pa neka je i jedan od najmoćnijih na planeti, kao što je Donald Tramp, prekraja pravila kako bi se Folarinu Balogunu poništio crveni karton.

„To je bacilo ružnu senku, odnosno ogolilo je svet i čovečanstvo do kraja. Nažalost, uvek je bilo ’veži konja gde ti gazda kaže’ i dominacija sile. Tramp je to razobličio i na Svetskom prvenstvu kad je poništen crveni karton da bi igrač SAD nastupio u sledećoj utakmici, bila je to prava demonstracija sile. A vidimo da to radi i u svakodnevnom životu kada je u pitanju geopolitika, odnosno osvajanje teritorija, nametanje carina, prisiljavanje ljudi i država da se naoružavaju, da umesto da novac ulože u standard, razvoj nauke i medicine, ceo svet se besomučno naoružava. Tako da se i u sportu vidi da onaj ko je jači, taj i tabači. Moćni mogu biti još moćniji, siromašniji su još siromašniji i ponizniji. Ne mislim da je to dobro za sport. Odmičemo se od toga, međutim, to je trend. Videli smo i pauzu kad se pije voda za vreme utakmice, kad se vrte reklame, koje doprinose punjenju budžeta i pravljenju novca, pa je skoro došlo i do prodaje prava na svetska prvenstva. Vidimo da je sad velika pobuna, pogotovo Evrope i UEFA, jer je Infantino, predsednik FIFA, hteo da proda 20 odsto kolača FIFA, i to gle kome – opet Trampovom zetu. Sve se više odmičemo od viteštva i sporta, od onoga gde bolji i slabiji sučeljavaju snage pa jedan pobeđuje, a sve se više komercijalizuje. To je stvarnost.“

Tramp je to učinio u saglasju sa Đanijem Infantinom, predsednikom FIFA, koji je zbog toga pod još žešćim pritiskom javnosti.

„To je neviđeni biznis. UEFA i FIFA su fabrike novca, tu se okreću milijarde i nema dileme da su tamo sposobni ljudi. Čitav aparat je toliko sposoban, jer da nije, fudbal ne bi bio najvažnija sporedna stvar na svetu. Da bi bila važna, tražena i gledana, tu mora da se vrti veliki novac. Vidimo kakvi su to transferi, koja su to ulaganja u stadione, igrače, trenere, te dve organizacije su našle neslućene mogućnosti za sve veće prihodovanje. Naravno, oni i finansiraju sport, pogotovo u nerazvijenim državama. Kad Dinamo nastupa u Ligi šampiona, dobije otprilike 40.000.000 evra iz nagradnog fonda. A Hrvatska, odnosno hrvatsko tržište, unese u fond UEFA za tu sezonu 50.000 evra, jer toliko plati televizija za prenos Dinamovih utakmica u Hrvatskoj. Nema marketinškog tržišta u Hrvatskoj, a oni od toga žive. Rade oni i odlične stvari, ne možemo samo kritikovati. Daju sredstva za infrastrukturu, nijedan savez na svetu ne dobije od UEFA i FIFA za određene programe infrastrukture i omasovljenja fudbala ispod 5.000.000 do 10.000.000 evra, što su ozbiljna sredstva. Države poput Hrvatske, čitavog Balkana, Južne Afrike, dela Azije ne bi mogle da se razvijaju i takmiče u fudbalu da UEFA i FIFA ne ubacuju novac. A kako ga obezbeđuju? Kroz te velike priredbe i stalno pokretanje novih takmičenja: imamo Ligu šampiona, Ligu Evrope, Ligu konferencije, Svetsko prvenstvo, Evropsko prvenstvo, sad i Ligu nacija.“

Kad je takmičenje u pitanju, veliki broj ljudi je smatrao da je tokom Mundijala Argentina imala vetar u leđa, kao što je smatrao da se tehnologija ne primenjuje uvek pravedno, jer je na susretu Hrvatska – Portugal poništen gol Igoru Matanoviću zato što je senzor detektovao da je pramenom kose dirao loptu, a kad je ta ista lopta na susretu Engleska – Norveška dodirnula kabl koji drži kameru – nikom ništa.

„Odlično ste to potkrepili potpuno identičnim situacijama sa suprotnim odlukama. Mažu nam oči u svemu, pa i u sportu. Jedino se tešim da je to puno manje u sportu nego u stvarnom životu, jer kad bi ljudi znali koliko im se mažu oči i koliko ih lažu na dnevnom nivou, bilo lokalno, bilo globalno, ne bi uopšte videli svrhu života. Ili bi se pokrenuli pa bi nešto menjali, jer imam osećaj da je ljudima postalo svejedno, da su se poravnali i da se više niko protiv nikoga i ničega ne buni. Svet je, pa tako i sport, postavljen prema bogatima. Vrlo jednostavno – pravila su postavljena tako da kažu: ’Igramo po pravilima’. Naravno, po pravilima, ali sve ide u levak onoga ko je već bogat. Nije to da sad neko mora tebi nešto iz oka da uzme da bi svi videli, nego su tako napravili sistem. Evo, hrvatski klubovi jednostavno moraju da prodaju svog najboljeg igrača nekome ko je bolji i bogatiji od njih. I tu se stvara razlika. Kažu: ’Pa nemoj ga prodati’. Pa od čega ćeš da živiš ako ga ne prodaš? On te upravo odgaja, daje ti mrvice koje tebi nisu mrvice nego egzistencija, i onda ti sa tim novcem držiš omladinsku školu, imaš takmičenja, isplaćuješ plate, proizvedeš igrača i prodaš ga njima za veliku scenu gde oni vrte veliki novac. Sve je tako posloženo.“

IZAĐI PRED MENE DA VIDIM JESI LI GLUP ILI PAMETAN

Zdravko Mamić i Davor Šuker (MN Press)

Kad je u pitanju Zdravko Mamić, njegov lik i delo su mnogima inspirativni. Uverava da je bilo ideja da se to komercijalizuje.

„Dosta ljudi mi je nudilo da snimi film, drugi su nudili da napišu knjigu o meni, nisam bio spreman za to, zato što ne volim improvizaciju, volim stalno da pobeđujem, ali da pobeđujem na najbolji način, sa najboljim rezultatom. Barem na onom nekom mikro nivou – od stana, kuće, broda, kancelarije, auta, garderobe, vikendice – uvek sam težio da budem najbolji. Kad bih imao jedan monolog o svom životu koji bi trajao 24 sata ili nedelju dana, mogao bih da držim monolog nedelju dana bez ikakvih problema. Kada gledam ove filmove sada, to je stvarno pristupačno, i te serije koje se na Netfliksu prikazuju, pa te serije koje mi gutamo, to nije ni kamilica mog života. Samo kad bi čovek imao vremena za to i kad bi uložili pravi ljudi koji razumeju naš mentalitet i imaju određena sredstva... Smešni su to filmovi, ovi što ih gledam, u odnosu na ono kako sam ja proživeo svoj život. Ja sam proživeo život za hiljadu ljudi. Hiljadu ljudi nije proživelo zajedno ono što sam ja sam proživeo. Stvarno sam živeo brzo, 24 sata sam stalno nešto vrteo, stalno donosio odluke, pravio planove, projekte. I dan-danas, spavam i probudim se ujutru sa itinererom i samo počinjem da šljakam – tapa, tapa, tapa.“

Kaže da danas, posle toliko godina i kontroverzi, ništa ne bi menjao kada su u pitanju njegovi prepoznatljivi javni nastupi.

„Neko kaže ’nije trebalo da psuješ’, neko kaže ’nije trebalo da dozvoliš sebi da te izbace iz takta’. Ma, ne. Ja sam uvek bio ja. Sve zavisi da li se to nekome sviđa ili ne, ali ja sam bio svoj. Meni je frapantno danas da svaki desetorangirani političar, sportista ili bilo koja javna ličnost ima čitav tim za odnose s javnošću, portparole i tako dalje – pa to je sve laž. Šta je marketing? Šta je PR? Sve laž. Prikazati nešto što je laž kao nešto dobro, a dobro kao fantastično. Imate svako veče 90 odsto reklama koje se prikazuju: uzmite ovu tabletu, uzmite onu tabletu, rešenje za ovu bolest, rešenje za onu bolest, a onda vam na kraju na brzaka pročitaju upozorenje da bi sebe oslobodili eventualne tužbe, jer ćete imati nuspojavu ili štetu od upotrebe tog leka. Prema tome, sve je sazdano na potrošnji, na stvaranju viškova novca, bez obzira po koju cenu. S jedne strane ljude nešto sigurno i leči, da se odmah razumemo, ali više od pola toga ih i truje, a da ljudi toga uopšte nisu svesni jer im se prikazuje da je to nešto što im čini dobro. Tako je i sa tim nastupima – izlazi portparol, izlazi PR struka, daju saopštenja. Daj se ti, braco, prikaži ispred mene, da se ja i ti suočimo, da vidim jesi li glup, jesi li pametan, kakve su tvoje emocije, kakav si čovek, da li lažeš, da li manipulišeš, da li si siguran u svoje stavove koje prezentuješ. Meni nije teško da branim stav, ali ne bih voleo da neko drugi na taj način govori o meni. Šta će mi sterilni frajer koji čita sa blesimetra.“

Navodi i primer...

„Poslednje što me je fasciniralo jeste nastup našeg premijera Plenkovića u Ujedinjenim nacijama. Frajer je došao, isklesane figure, obučen kao da je izašao iz Šanela, fino počešljan, divne kose, i obraćao se na perfektnom, tečnom engleskom jeziku, a objašnjavao je tako složenu svetsku geopolitičku situaciju i pravnu regulativu, iznosio je to kao da pije vodu. Eto, to je meni frajer da kažem: ’Vidiš, tog bih voleo da mi vodi firmu’. Ili to je frajer od kojeg bih nešto naučio, a ne iza njega jedan drugi državnik, hajde da ga ne imenujem, uzme papir i ne zna da govori ni engleski i čita sa papira.“

Vraćamo se na Maminja.

„Uvek sam došao pred javnost i dokazao da je moj stav ispravan, jer je neverovatno da na svakoj konferenciji, kad se završi, ja kažem: ’Izvolite, imate li pitanja?’. Nikad nijedno pitanje nisam dobio, jer sam razbio svojim argumentima, elokvencijom, izrazom neku njihovu tezu ili laž. I onda ja pitam ima li pitanja, oni nemaju pitanja, a onda me neko pita, ne znam, ’je l' ti se deda kurva’, razumeš me, i onda ja kažem ’marš u...’, jer je došao da me isprovocira, jer je kreten, jer ga samo zanima skandal. I onda sve ovo što sam pričao, oni ponište jer im to ne odgovara, jer sam ih demantovao i raskrinkao, nego kažu: ’Opet podivljali, razjareni Mamić’. Ja sam nosio i benefite, plus i minus od toga. Mislim da sam dobio plus, jer mi dnevno prilaze obični ljudi koji mi čestitaju na stavovima, vidim da me obični ljudi vole, dali bi mi sve. Tvrdim apsolutno, niko mi se bez lažne skromnosti ne može približiti ni do članaka u popularnosti među rajom, nijedna zvezda, jer sve te zvezde traju kratko vreme, a ja trajem stalno. Evo, ja sam ovde osam i po godina i i dalje sam zvezda, ljudi me vole, pozdravljaju, zovu me na rakiju, na pršut, na jagnjetinu, na slavlja, zovu me da držim predavanja, da učestvujem na raspravama, panelima, bilo privrednim, bilo nekim drugim. Prema tome, dobio sam na delu dokaz da je ono kako se ja ponašam ispravno. Pa čak i ta naša psovka, kako bi se ljudi nasmejali...“

Ne libi se da psuje.

„Mi i jesmo psovači, to je naš način izražavanja, naš mentalitet i deo nas. I drugi to kažu, samo nama kad neko kaže ’fuck off’, onda nam je to kao rekao neki intelektualni Englez. Ili ’vaffanculo’. Imamo svoj izraz.“

DA LI LOBIJI VLADAJU DRŽAVOM ILI DRŽAVA VLADA LOBIJIMA?

(Star sport)

Možda baš zato Mamić i bode oči. Tako je bilo i ranije, samo što su mnogi jedva dočekali da se protiv njega podigne optužnica i da bude predmet gonjenja hrvatskih organa. Voditelj ga na tom mestu pita seća li se trenutka kad se osetio poraženim?

„Ne mogu uopšte da se setim. Prihvatam sve poraze, sve te probleme, izazove u životu. Mislio sam sad da li je to taj 8. jun 2018. kada mi je izrečena zatvorska kazna, ali ja sam tešio ljude tada oko sebe, nisam uopšte bio šokiran što su me osudili, jer sam znao da ću biti osuđen, nisam znao da ću biti toliko osuđen. Ne sećam se nekakvog šoka. Više sam imao strahova za Dinamove rezultate. Znao sam da završim za vreme utakmice u crkvi, da klečim i molim Boga za vreme utakmice, pa sam znao da završim u javnom toaletu na stadionu zaključan, osluškujući zvukove publike – zavisno od toga da li publika reaguje da je nekakva šansa, gol ili promašaj, po tome sam znao kako se kreće rezultat. Ili su me sa jednog stadiona odvezli u gepeku, u BMW-u X5, da me Bed Blu Bojsi ne bi ubili. Onda sam jedanput u Norveškoj otišao sa stadiona u drugom poluvremenu, nisam više mogao da izdržim, bojao sam se da će mi srce pući. To je bilo protiv Moldea kad smo ušli u Ligu šampiona, bilo je 3:3, tada je gol u gostima vredeo duplo. Otišao sam u hotel koji je bio blizu stadiona, zabravio sam sve prozore i vrata, ali mi se stalno pričinjavalo da čujem da je šansa ili da je Molde dao gol. Pokrio sam se jorganom, pa sam opet mislio da čujem, pa sam stavio jastuke, nabio ih na uši i držao, plus jorgani, plus svi ti prozori, s tim da sam telefon navio da mi zvoni pet minuta posle utakmice kad se završi – pa ću videti, ako me neko nazove, znači da bi moglo biti dobro, ako mi telefon ćuti, znači da je Dinamo propao. Ili u Varaždinu u crkvi, za vreme finalne utakmice koja se ne odvija dobro po Dinamo, ja molim Boga, i pet minuta nakon što sam pogledao na sat, misleći da je utakmica završena, kažem: ’Sad ću ja izaći iz crkve, idem prema stadionu; ako mi psuju majku navijači Varteksa, onda je Dinamo osvojio kup, a ako su veseli, onda je Dinamo izgubio’. I ja izađem i vidim – svi ljuti... Psovali su mi majku, ali znao sam da je Dinamo osvojio kup. Tako da sam bio na 150 utakmica, vodio Dinamo u Evropi, bio šef, a nijedne utakmice se ne sećam. To su ti strahovi, a sad da mi je neko iznenađenje ili šok bio... Toliko sam ih doživeo, i loših i ružnih vesti, da se čovek navikne da se nosi sa tim. Da nije toga, ne bih danas bio tu.“

Kad je već zagazio na polje institucija i politike, voditelj je iskoristio priliku da pita Zdravka Mamića da li je saglasan sa konstatacijom da je Hrvatska duboka država i, ako jeste, ko njome upravlja?

„Ovo zahteva dug odgovor. Rekao bih da upravljaju svi pomalo. Nema nikakve dileme da ono što je nekad bio Beograd u Jugoslaviji, danas je to Brisel. Tada su bile ujedinjene države koje su se ujedinile u Jugoslaviju, danas su to ujedinjene države Evropske unije, kao što su Sjedinjene Američke Države, da se ne lažemo, samo je pitanje definicije. Prema tome, mi smo ozbiljan deo svog suvereniteta, da ne kažem sve, preneli na Evropsku uniju i na Brisel. I to je ono što je dobro – deo smo velikog tržišta, velikih mogućnosti. Nemojmo da se lažemo, ne možemo u isto vreme i stisnuti i prdnuti, i ako smo se odlučili da idemo na tržište u bitku, da lovimo priliku, onda smo napravili dobro, tu nema nikakve dileme. To ne znači da unutar države ono što mi odlučujemo i što mi treba da radimo neće umesto nas raditi neki vredniji ili lenji Evropljanin nego mi.“

Kratka stanka, pa nastavak...

„Od nas mnogo toga zavisi, koliko ćemo napraviti po pravilima igre te Evrope. Naravno, onda tu dolaze razni lobiji, interesne grupe, u koje spada i duboka država. Nema nikakve dileme da postoje paralelni sistemi – to se nekad zvalo duboka država, možemo to i sad radi razumevanja zvati tako, ali u modernijem izrazu to su interesni lobiji. Uvek je tu granica: da li lobiji vladaju državom ili država vlada lobijima. Znate ono kad kažu: da li država ima mafiju ili mafija ima državu – tanka je nit između toga. U mom slučaju, koristim i sad priliku da još jedanput usred bela dana kažem – možda je pregrubo, mogao sam i bez tog izraza da se p... na to, ali sramotno je kakvo je pravosuđe u Hrvatskoj. To je dno dna, ljudi u Hrvatskoj ne znaju ni jedan promil koje je to zlo. To je nemoguće zlo, to su doista centri i lobiji koji vladaju i pljačkaju hrvatski narod, i ne dele im pravdu, nego nepravdu. Ne znam da li ima izuzetaka sudija koji to ne rade. Moram reći da i ja znam stotine njih, ali te izuzetke nisam sreo. To je gore od goreg oca i od gore majke.“

Teške reči...

„Svi doživljavaju sudstvo, sudiju i pravosuđe kao neku konačnu pravdu. Meni su na mom suđenju od četiri sudije, sva četvorica završila pod optužnicama, i to uskočke sudije. Kakva je to pravda, kakvo je to pravosuđe? I onda kad drugi, viši sud kojem se ja žalim da nemam pravično suđenje u tom gradu i tom sudu kaže: ’Imate sva svoja prava, ove smo eliminisali, ovi drugi su u redu’. Gde je tu pravda? Jedino moguće je bilo da se predmet izmesti u neki drugi sud i pred neko drugo veće, a ne tamo gde se sud potpuno kompromitovao, gde su zlikovci koji na 15-minutnom nivou uzimaju lovu, donose odluke u korist nekih lobija i igraju se tuđim sudbinama. Sigurno jedna od najvećih rana hrvatske države jeste pravosuđe. To su takve kriminalčine, takva zla, takvi monstrumi, rođačke i klanovske povezanosti – toga ni u mafiji nema kao u hrvatskom pravosuđu. Ne mogu da verujem da se tu više nije napravilo, a imamo dva pravnika na čelu države – i Milanović i Plenković su pravnici – da je u pravosuđu tako malo urađeno.“

Vraćamo se na temu koje se Mamić delimično dotakao govoreći o Mundijalu: koliko je tehnologija uzela maha u našim životima i koliko su ljudi sve više oslonjeni na veštačku inteligenciju.

„Kao što važi za VAR i drugu tehnologiju, tako i kod veštačke inteligencije postoje plusevi i minusi. Ako to čovek ne upropasti na kraju dana. Bio sam na jednom panelu pre tri godine u Sarajevu, na Jahorini, i svi su ostali u šoku kad sam rekao da bi trebalo ukinuti školstvo. Zamisli da neko kaže tako nešto, da li si ikad čuo osobu koja je rekla da bi trebalo ukinuti školstvo? Ja tvrdim da bi trebalo, jer sam već tad prognozirao ono što se sad događa, a događaće se u još većem obliku: sve ono što naučiš za osam razreda osnovne ili četiri godine srednje škole, ti za četiri minuta kroz surfovanje uz AI dobiješ sve odgovore. Čemu one silne torbe, tašne i dečje bubanje biologije, geografije, hemije, fizike, kad to dobiješ u deliću sekunde na laptopu? Treba potpuno reformisati školstvo, odnosno vratiti zanatstvo natrag. Nekad je bilo puno tih srednjih zanatskih škola, jer danas ko ima zanat živi bolje od premijera, ministra, bilo kojeg direktora u preduzeću. Ti iz šale danas možeš zaraditi ovde 200 evra kao zanatlija svojim rukama, bilo da si parketar, stolar, keramičar, električar i tako dalje.“

Prema Mamićevoj oceni, u budućnosti će faliti ljudi, tačnije njihovog faktora.

„E sad, koliko će čovek iskontrolisati veštačku inteligenciju... Ona će čoveku sigurno pomoći. Danas imaš bezbroj stvari koje možeš putem AI sebi da olakšaš. Samo gde je granica toga, to niko ne zna. Pre si morao, kad ti neko kaže dođi na tu adresu, da staneš 15 puta i loviš ljude na ulici: ’Ej, gde je ta adresa, ovo, ono’. A sad uključiš navigaciju i ona ti kaže: vozi levo, skreni ovde... Sećam se kad dođem na more, promaja u džepu, nema više love, zovi tatu u Nemačku. Dođeš u poštu, recimo na Braču, i na papiriću napišeš broj tate u Nemačkoj. I čekaš u redu, ispred tebe 50 ljudi čeka kad će prozvati tvoj broj, i ako je taj broj zauzet, opet si na redu poslednji. A sad si u deliću sekunde povezan sa celim svetom. Prema tome, moramo shvatiti – niti to treba zaustavljati, niti možemo zaustaviti, svet ide totalno unapred, ali moramo se prilagođavati i uspostavljati mehanizme kontrole da to ne bude zloupotrebljeno i da ne bude privilegija samo dve-tri države na svetu i 50 ljudi koji su bogatiji od ostalih osam milijardi.“

U POSLEDNJIH 40 GODINA NA LJUDE SU NAJVIŠE UTICALI ĐOKOVIĆ I RONALDO

Sa Ivanom Ćurkovićem (Star sport)

Prelazimo na polje u kome je veštiji – fudbal. Kako gleda na trend da klubovi u Hrvatskoj angažuju strance za trenere, poput Kanavara, Gatuza, Garsije, Besonea, Kabelja, Keka...

„Moj odgovor je vrlo jasan, moj odgovor su moje odluke i moje dosadašnje ponašanje. U moje vreme zna se da stranac nikad nije bio, samo jedanput Ivajlo Petev, Bugarin, koji je odlično govorio hrvatski jezik, pa je to bio razlog. Znao sam ga lično, govorio je hrvatski i nisam ga tretirao kao stranca. Prema tome, za mene je potreban apsolutno domaći čovek. Međutim, vidimo da ceo svet ne uzima samo domaće, nego strance. Rekao bih da je najbolje uzimati čoveka za kojeg imaš visoku dozu sigurnosti da ima znanje, da poseduje ono što je tvom klubu potrebno. Ono što meni danas smeta jeste to što ne vidim u Hrvatskoj trenere zanatlije. Ti su retki. To su treneri učitelji. Vi možete svaki trening, svaku akciju skinuti sa interneta, sa Gugla ili sa stranice nekog kluba, međutim, neko to mora da implementira kroz rad, da postavi zadatak, da demonstrira kako se to može napraviti, pa broj ponavljanja kojima se to može usavršiti. Nema trenera učitelja. To su bili Tomislav Ivić iz Splita, pa generacija Mladinića, Poklepovića, Đalme Markovića... Ćiro Blažević je bio odličan trener, znao je da radi. Sad su sve to neki inženjeri, laptop treneri, gde imaju te nekakve vežbe, a naravno da je potrebna socijalna inteligencija, zatim motivacija, treba stvoriti u ekipi porodični odnos da svi dišu kao grupa.“

Eksplicitan je Mamić u objašnjenju. Neko bi čak rekao da preteruje.

„Kruno Jurčić je jedan od najboljih trenera na svetu. On je u Dinamu bio četiri puta. On je oličenje rada i sve to zna, međutim, sredina tih amatera oko nas koji su pisali o njemu, koji ne znaju ujutro da umiju lice i operu zube, stvorila je sud i ismevala njegov moral i rad, jer je sve pojeftinilo. Oni ljudi koji možda i stvaraju, koji su učitelji, uopšte ne dobiju priliku ili im se brzo zahvali na saradnji, a više vole ove koji dobro pričaju, koji prodaju maglu, izbacuju neke floskule.“

Ko je za Mamića najbolji sportista svih vremena ili najbolji fudbaler svih vremena?

„Svako pamti svoju generaciju. Ne možeš govoriti ko je najbolji svih vremena kad nisi gledao, nisi bio savremenik. Ne mogu sad govoriti o generaciji Draže Jerkovića ili Vlatka Markovića. Tako su i meni dvojica najboljih igrača koje sam gledao Marko Mlinarić i Brazilac Samir. Obojica su igrala ’desetke’ u Dinamu. Ja sam 1971. došao da živim u Zagreb i 1971. sam postao pionir Dinama. Znači, imam savršen uvid, sledećih 55 godina svakog igrača sam znao u svakom selu i na svetskoj sceni. To su dvojica igrača koja su imala ogroman uticaj na ekipu. Ovde sad novinari pišu za frajera da je legenda Dinama, a igrao je u Dinamu polusezonu ili sezonu i odigrao 20 utakmica. To se kosi sa zdravim razumom. A Mlinarić koji je odigrao 300-400 utakmica, ili Samir 300, 400, 500, nemam pojma, njima nije legenda? Kod nas je sve potpuno izvrnuto. Ili Ladić koji je odigrao 600 utakmica, ili Bogdan... Danas je svaki klinac legenda, to je pojeftinilo. Ali za mene, ne sećam se dvojice igrača koji su prvo igrali fudbal fantastično, a drugo imali toliki učinak na rezultat svoje ekipe, bili su toliko važni da su celu ekipu i sve ostale igrače digli na viši nivo.“

Možda se nismo najbolje razumeli, ko je najbolji sportista svih vremena na svetu i najbolji fudbaler svih vremena na svetu, a ne u Dinamu?

„Koliko se ja sećam, najbolji fudbaler svih vremena je Mesi. Tu nemam nikakve dileme. Ne sećam se toliko Pelea, a i Maradone se sećam, ali ne toliko. Mesija sam se nagledao i mislim da je to čarobnjaštvo. Dužina njegove karijere i njegov učinak na rezultat i reprezentacije i klubova gde je igrao, u Barseloni i sad u Majamiju, to je spektakl. A najbolji sportista svih vremena... Te sportove nisam toliko pratio, ali mislim da su to pojedinci – teniseri, skijaši. Imam strašan respekt prema rezultatima Janice Kostelić, jer tu sam se boriš i nema ko da ti pomogne, ili ono što su naši teniseri postigli: Ivanišević, Čilić, Dodig.“

Možemo li da proširimo listu na svet, jer se u raznim debatama pominju imena Majkla Džordana od ranije ili u novije vreme Novaka Đokovića.

„Kad gledamo uticaj na ljude, nema nikakve dileme da bih Đokovića i Kristijana Ronalda stavio među prve u zadnjih 30 ili 40 godina, koliko razmišljam svojom glavom... Ronaldo je projekat. Ne govorim samo o fudbaleru, iako je on meni posle Mesija broj dva u poslednjih 50 godina, nego on može biti primer mladima u ishrani, vežbanju, nezi, posvećenosti. Kao što je naš Luka Modrić apsolutno primer svih primera. Modrića bi trebalo promovisati u vrtićima, u školama, zvati škole po njemu, vrtiće, neke ustanove, jer je frajer pokazao kako se radom, odricanjem, trudom i življenjem za neki cilj može strahovito puno postići.“

Pominje Brazilca Samira, pa ako je već tako...

„Bio je nestvaran talenat, fudbaler koji je po svom kvalitetu trebalo da bude prvi igrač Barselone ili Reala. Rekao sam da je najveći fudbaler kojeg sam gledao, u Hrvatskoj nikad nisam video igrača kao što je Samir. Nema razloga da mu se dodvoravam, nije on meni ništa napravio da bih imao interes da pričam ovakve hvalospeve a da ih nije zaslužio. Međutim, Brazilac kao Brazilac, malo opušteniji, ležerniji, malo ga je sve to ponelo bez kontrole. Nije bio oženjen, roditelji nisu bili s njim tu, ni braća ni sestre, pa bi ga uvek uzeli kojekakvi lokalni šerifi s kojima je kombinovao da izlaze, da Samir časti i troši, i gde god bi se pojavio, deset žena je padalo u trans. Bio je frajer fora, imao je stila i bio je simpatičan, ali se to kosilo sa profesionalnim sportom, tako da sam mu barem 50 puta spasavao karijeru. Svaki trener u njegovo vreme ga je trebao, a hteo je da ga skloni iz ekipe jer nije mogao da ima adekvatan autoritet ako bi prema drugima primenjivao disciplinu, a onda je Samir sruši u temeljima. Tako da sam ja uvek svojim autoritetom pravio nekakav tampon, vraćao ga natrag pod okrilje trenera i ekipe, jer je na kraju ipak više doneo timu nego što je napravio štete. Toliko je bio važan igrač da je pre jedne utakmice rekao: ’Pobediću ih sam i ući ćemo u Ligu šampiona’, i to je doista uradio. Znam da su mu novinari za tu utakmicu dali desetku.“

Ogromno samopouzdanje. Mada, ni prići Miroslavu Ćiri Blaževiću koji ima posebno mesto u Mamićevim sećanjima.

„Bio je strašno inteligentan, šarmantan. Imao je čudesnu moć uveravanja. Sećam se kad smo jednom došli kod Tuđmana u Nazorovu. Tuđman je imao grip, a Ćiro je hteo da ga zagrli. Tuđman kaže: ’Nemojte, Ćiro, bolestan sam, imam grip’. A Ćiro: ’Ma, predsedniče, hoću da grip pređe na mene, hoću da vi ozdravite!’ I takvi fazoni. Onda, bili smo često u društvu predsednika Tuđmana, jer je kod Vinka Hotka gore na Cmroku igrao tenis i preferans. Igrali su predsednik Tuđman, Gojko Šušak, ministar odbrane, Velimir Šimunić, šef klinike za porođaj u Petrovoj, i njegov prijatelj iz detinjstva Rizvan Begović. Ćiro je gledao i sedeo iza Tuđmana, a nije imao pojma o preferansu i pravilima. Da je znao da igra preferans, on bi sigurno bio u ekipi i jedan bi ispao, toliko je Tuđman voleo Ćiru. I sad Tuđman odigra neku kartu, neki potez, a Ćiro iza njega kaže: ’Ma, predsedniče, kako ste videli taj čudesni potez?!’ A ovaj zna da Ćiro o tome pojma nema, ali kaže: ’Da, da, Ćiro, to samo ja vidim’. To su bile te anegdote. Uvek je znao da kaže onome šta mu paše, šta bi želeo da čuje. Bio je strašno popularan. Nikad niko u istoriji Hrvatske nije bio tako popularan kao on. Išao je kod kumica na pijaci, taksista, prolaznika, tramvajdžija, i onda bi ga oni nešto pitali, a on bi slušao šta mu kažu. Bio je sakupljač tuđih razmišljanja i onda bi to upakovao i plasirao na svoj način, šarmantno kako samo on zna. On je pravi primer od kojeg se može naučiti. Ja sam i u ovom intervjuu otvorio deset frontova. On to nikad ne bi uradio. On će svoj desetorici reći ono što bi oni želeli da čuju. Tu se malo razlikujemo, ali bio je neverovatno inteligentan i šarmantan, čak i kad ti se pet puta učini da nešto nije dobro, ti šesti put trčiš da dođeš pred njega. Jako je uticao na mase. Ono što je radio 1982. godine, to se nikad više u istoriji čovečanstva neće ponoviti. Samo jednim pokretom ruke on milion ili pet miliona ljudi dovede u euforiju.“

A možda je Zlatko Dalić veći od Miroslava Blaževića, ako se posmatraju rezultati selekcije Hrvatske?

„Dalić je specifična osoba. Ostvario je najveće uspehe u istoriji hrvatskog fudbala, koje sam siguran, nažalost, da niko nikada više neće ponoviti. Ne dešava se tako da u dva ciklusa budete drugi i treći na svetu, odnosno da svaki put budete i na EURO i na Svetskom prvenstvu, i to u onom drugom delu takmičenja kad se prođe grupa. Prema tome, ako je merilo rezultat za bilo šta na svetu, onda je Dalić broj jedan svih vremena i tu nema dileme. Da je specifičan u izrazu, u radu, u načinu na koji je to ostvario – to stoji. I tu ja ne bih ništa dodavao. Mislim da ga Bog voli i da on voli Boga. Jer ne mogu drugačije objasniti – ipak mu se lepo slažu sve stvari u životu. Ima lepo formiranu porodicu i sve što se oko nje odigrava. I na kraju je dobio nagradu, dobio je spektakularan novac, nemojmo se lagati, koji je ipak posle zdravlja najvažniji. Jer kaže Ćiro: ’Sine, najzdraviji čovek bez para – gotova bolest’. Prema tome, i Dalić je jednim delom učenik od Ćire i očito je shvatio da je važno izabrati trenutak kada otići. Otišao je kao veliki, jer mislim da bi se, da je ostao, Hrvatska jako pobrinula da ne bude velik ili da se ne seća da je bio velik. A ovako je otišao kad je bio velik i dobiće ono što je i zaslužio – enormnu količinu novca koja će obezbediti budućnost ne samo njemu nego i njegovim potomcima.“

Sad je na klupi Vatrenih Slaven Bilić, u drugom mandatu.

„Kad je Zlatko već otišao posle velelepnih uspeha, da sam ja odlučivao i da sam mogao, odlučio bih se upravo za Slavena Bilića ili za Bjelicu. Zato što pozicija selektora zahteva intelektualni nivo, obrazovanje i širi spektar sposobnosti nego što je samo igra. Nije samo fudbal u pitanju. Tu moraš okupiti naciju, komunicirati sa navijačima, moraš biti vojskovođa, moraš biti motivator, moraš sve to pretvoriti u jedan stroj, jednu celinu, porodičnu celinu. I Bilić je u mnogo čemu zaslužan – iako je već pre 14 godina završio svoj prvi mandat selektora hrvatske reprezentacije, Bilić je u mnogo čemu zaslužan za uspehe koje je posle baštinila i ova Dalićeva generacija sa svojim igračima, jer su mnogi počeli da igraju kod Bilića. Po meni, on je jednostavno zaslužio da vodi hrvatsku reprezentaciju kada se ukazala prilika i jako sam pozitivan prema njemu“, zaključio je Zdravko Mamić, bivši čelnik Dinama, u prvoj epizodi podkasta „Koji si ti lik?“.