Zašto uvek Junajted?

"Počela je Ten Hagova revolucija", "Vratio je Junajted u premijerligaški vrh", "Mogli bi Crveni đavoli da napadnu titulu iz senke", ćućorilo se u poslednje vreme evropskom fudbalskom čaršijom. Došao je Junajted na Enfild u boljoj formi od arhineprijatelja, kao vlasnik značajno više pozicije na tabeli, a onda se izgubio u lavirintu Liverpulovog fudbalskog hrama. Progutao ga je Enfild jer ne igraju forma i pozicija na tabeli, već jedanaestorica na terenu u datom trenutku.

U tome i jeste lepota fudbala. Što često ne znate šta vas čeka iza prve krivine. Jer kako objasniti sinoćni debakl Crvenih đavola u Liverpulu? Kako objasniti da su ti isti Đavoli nedavno u dvomeču eliminisali Barselonu iz Lige Evrope, da je Barselona savladala Real Madrid u Kupu kralja, a da je Real Madrid pre dve nedelje izmaltretirao taj isti Liverpul baš na Enfildu?

"Hoćete da vam kažem šta je to fudbal", čuvena je replika iz jedne kultne domaće komedije. Samo što ovoga puta ne mislimo na Sanderlend, Lids i preokret u sudijskoj nadoknadi... Ako ovakve stvari nisu, onda je najbolje da se zapitamo zašto ga uopšte pratimo...

Istina, poplava od sedam lopti u mreži Davida de Hee nije i ne može biti realno merilo kvaliteta. Da se sastanu još deset puta, mislite li da bi Redsi uspeli onako surovo da muče Juanjted u najvećem derbiju engleskog fudbala.

Ali znate onu "Kada pada, onda pljušti...", toliko puta viđenu u evropskom i svetskom fudbalu. Pljuštalo je na Old Trafordu tog 28. avgusta 2011. godine kada je gostovao Arsenal. Malo kome ko je u tom trenutku bio bar u pubertetu se nije urezala slika semafora sa Teatra snova i onih nezapamćenih 8:2. Tada je Robin van Persi verovatno shvatio da ne može da pobedi Junajted, pa mu se ubrzo i pridružio.

Ali to je bio možda i poslednji ekstremno dominantni trijumf nad rivalima što čine veliku šestorku u Fergijevoj eri. Čak je legendarni Ser Aleks, samo dva meseca nakon što su se njegovi puleni ispraznili na nesnađenom Arsenalu, doživeo jedan od najbolnijih poraza u mančesterskim derbijima. Siti je došao na Old Traford, šest puta pogađao u metu, Baloteli podizanjem dresa i isticanjem majice s natpisom "Why always me" ispozirao za fotografiju koja ne bledi iz sećanja... Tako je sa 1:6 crveni deo Mančestera zavijen u crno, tako je najavljen dolazak dinastije Građana i njihova prva šampionska titula posle više od četiri decenije.

Otišao je Ser Aleks u zasluženu penziju 2013, oprostio se titulom kojoj, evo već je deset godina od tada, Junajted nije bio baš blizu. U svom tom silnom traženju, ostale su na koži slavnog kluba neke teške izbrisive rane, ožiljci koji će potrajati godinama, sve dok Junajted ne bude uzvratio istom merom.

Nisu Crveni đavoli toliko ubedljivo gubili od Arsenala i Čelsija, od završetka Fergijeve ere Tobdžije su najubedljivije slavile sa 3:0, Čelsi sa 4:0. Ali sinoćnih 7:0 na Enfildu, su ponovo na površinu izgurale, neke, možda pomalo zaboravljene junajtedove sramote.

U vreme prvog talasa kovida, pred praznim tribinama Old Traforda (4. 10. 2020), Totenhem se sladio usred Mančestera. Žele Pevci jedino što su tribine bile prazne, što je njihovo pretvaranje Teatra snova, u pozorište košmara proteklo bez prisutnih svedoka. Što nisu naterali deo Junajtedovih navijača da počnu da napuštaju stadion. Ovako je svako jednostavno mogao da uzme daljinski u ruke i zacrni sliku na svom TV-u, da olakša sebi trenutke dok su Hjong Min Son i Hari Kejn zatrpavali mrežu voljenog mu kluba.

Ali ono što je Liverpul sinoć uradio Junajtedu, pa i u nekoliko prethodnih okršaja, graniči se sa najbolnijim momentima u klupskoj istoriji. Nemoć Đavola na Enfildu poslednjih godina najbolje je oslikana podatkom da je Mohamed Salah od sezone 2017/18 dobio više žutih kartona zbog skidanja dresa (2) proslavljajući golove u najvećem derbiju, nego što je Junajted postigao golova na slavnom stadionu (1).

Na poslednje dve posete Enfildu, mančesterski velikan je primio 11, a nije postigao nijedan gol! Livepul je sa jučerašnjih 7:0 premašio najubeljiviji poraz nad Junajtedom u klupskoj istoriji. Prethodni je postavljen u 19. veku (7:1), oktobra 1895. godine, a Đavoli su kroz istoriju 7:0 u takmičarskim mečevima gubili samo od Vulvsa, Aston Vile i Blekbern Roversa. Bilo je to vreme između dva svetska rata, vreme kada je fudbal bio drugačiji sport u ondosu na ono kako danas izgleda i šta predstavlja.

Taman što je Ten Hag postavio Junajted na stabilne noge, uzdrmao ih je Jirgen Klop i njegovi Redsi, a holandski stručnjak je doživeo najubedljiviji poraz u karijeri što broji 481 takmičarsku utakmicu.

“Možete da izgubite utakmicu, ali to ne sme da bude na ovakav način. Drugo poluvreme je bilo... Neprofesionalno. Ovo nije Mančester Junajted. Video sam na terenu 11 pojedinaca koji su izgubili glave. To nije bio Junajted", razočaran je bio Ten Hag.

Dvanaest godina kasnije, dvanaest godina od Sitijevih 6:1 na Old Trafordu i Balotelijeve majice, prečesto se Junajtedu dešavaju velike sramote u ostrvskim derbijima. Ne zaboravimo da se prošle sezone Liverpul gostio na Old Trafordu (5:0), da ga je Siti katapultirao sa Etihada (6:3), uz vođstvo od 4:0 na poluvremenu, gostujućih navijača koji su već sredinom utakmice počeli da odlaze i vođstvom sa 6:1... Dva gola Junajteda u završnici meča kada je Siti u mislima već slavio pobedu nisu značajno promenila utisak.

Na Ten Hagu je da otkrije "Zašto uvek Junajted", da stane na put kolektivnom gubljenu glave i srljanju u anarhiju, te okretanju trenda derbi sramote za 180 stepeni.