Zašto navijam za Francusku

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Navijam za Francusku jer momci Didijea Dešana praktikuju najdopadljiviji fudbal, igraju da pobede, da zabave, da se nadigravaju sa protivnikom, da postignu gol više i pored toga što im nedostaje nekoliko veoma važnih igrača: od “Zlatne lopte” Karima Benzeme do golmana Majka Menjana.

Navijam za Francusku jer kako reče legandarni bokser Mate Parlov: svetski prvak ne može da bude nacionalista! Među Francuzima, naravno, ima nacionalista, ali su francuski fudbaleri mnogo manje nacionalisti od kolega u argentinskoj, hrvatskoj i marokanskoj selekciji.

Navijam za Francusku jer je ona jedina, od četiri polufinaliste, došla u Katar da igra fudbal. Nisu došli da leče na fudbalskom terenu nacionalne, istorijske i sve druge frustracije koje nemaju veze sa sportom. Ne igraju za pretke, ratnike, nacionalne heroje, političke partije ili udruženja. Došli su da se takmiče i priušte zadovoljstvo navijačima i svima kojim vole fudbal: ništa više, ništa manje.

Navijam za Francusku jer njihova himna priča o građanima, jer je inkluzivna što se vidi po poreklu reprezentativaca i kompoziciji reprezentacije. Zahvaljujući insistiranju na “građaninu” a ne na “naciji”, svi mogu da postanu Francuzi, dovoljno je naučiti jezik i zagrliti Volterove i Rusove ideje. Dok mali narodi koji nestaju pevaju o “kamenim genima” i “deci belog lica”, Francuzi pevaju “Allons citoyens” (“Idemo građani”) otvrajući vrata za novu nadu, novu budućnost.

Navijam za Francusku jer me ne fasicinira priča o bajci Maroko, način na koji su oterali Vahida Halilhodžića je samo motiv više, “catenaccio” donosi rezultate, ali ubija fudbal. Argentina po antonomaziji budi antipatiju pogotovo sa transformacijom Mesija: nije dostigao Maradonu u igračkim kvalitetima, ali jeste po nevaspitanju. Zašto se ne može navijati za hrvatsku reprezentaciju objasnio je savršeno Boris Dežulović.

Navijam za Francusku, jer je jedina stigla do polufinala pobedama, a ne na penal lutriji, gde odlučuju neki drugi faktori. Trikolori poslove završavaju u 90 minuta, plus sudijska nadoknada vremena, ne igraju da ne izgube, pa šta im bog da u kontranapadu ili iz nekog prekida.

Navijam za Francusku jer imaju najboljeg igrača današnjice, Kilijana Mbpapea, jer imaju u svojim redovima Antoana Grizmana koji je u 31. godini prihvatio da bude vodonoša demonstrirajući da i u fubalu važi krilatica: “nema malih i velikih uloga nego velikih i malih glumaca”.

Slavlje navijača ispred Trijumfalne kapije u Parizu (©Reuters)

Navijam i za Francusku jer brat može da zameni brata, jednako dobro i kvalitetno, kao Teo Lukasa Ernandeza, a senator Žiru da pokaže da nisu samo golmani u fudbalu kao vino: ima i centarfora koji daju više golova u 36 nego u 28 godina.

Navijam za Francusku jer je miks mladosti i iskustva, mudrosti i fantazije, lepršavosti i taktičke zrelosti, jer je Mbape Ferari, Dembele Lamborgini, Žiru Mercedes, a Grizman je postao najbolje izdanje Golfa. Navijam za Francusku jer se Didije Dešan nije nijedmom požalio što nije mogao da računa na Mundijalu u Kataru na Benzemu, Menjana, Pogbu, Kantea, Lukasa Ernandeza, Enkunkua, Kimpembea. Da ne govorimo o Dešanovom stilu i skromnosti i pored toga što je osvojio sve i ušao u istoriju kao treći čovek, posle Zagala i Bekenbaurea, koji je osvojio titulu svetskog prvaka kao igrač i kao selektor. Sada ima priliku da izjednači i podvig Vitorija Poca, dosada, jedinog trenera koji je osvojio dva uzastopna planetarna prvenstva.

Navijam da Francuska osvoji Mundijal, jer mi se na slušaju filipike trenera i fudbalera koji pričaju kao populistički političari i čije je opšte obrazovanje obrnuto proporcionalno njihovom igračkim kvalitetima. Fudbal je radost, a propaganda, pogotovo politička, kada niste njena žrtva, uvek banalna i otužna.

Navijam za Francusku jer njeni fudbaleri i navijači ne pevaju pesme kojima prisvajaju teritorije drugih država (Argentinci Foklandska Ostrva, Hrvati Bosnu i Hercegovinu, Marokanci Zapadnu Saharu), a nemaju ni kolonijalnu nostalgiju i pored toga što su upravljali četvrtinom sveta u prošlosti.

Navijam da Francuzi osvoje Mundijal i zato što će već u sledeći utorak Francuzi spakovati veliki uspeh u slavnu prošlost i okrenuti se sledećim dometima, bez višenedeljnih epskih mentalnih onanija i proslava u kojima svi traže svojih 15 minuta slave, pogotovo u novom svetu društvenih mreža.

Navijam za Francusku i jer sam Evropljanin, a ona je esencija Evrope, kontinenta na kojem se, šta god se pričalo i mislilo, i dalje najlepše i najbolje živi i igra daleko najbolji fudbal!