Začaran krug i u njemu stranci

Ovo je prevršilo svaku meru. Nešto mora da se menja. Dokle više?

Ne, ne, nije to što ste pomislili, iako ima osnova da se još jednom uperi prst krivice ka rukovodiocima, najodgovornijim za decenijsko posrtanje Partizana. Reč je o vapaju navijača – mnogi su skloni da kažu i mazohista, jer oči peku dok se posmatra aktuelna generacija – koji nisu u stanju da prepoznaju ni „rođene“ igrače. Razumemo ih: u početnih 11 što u četvrtak veče obukoše crno-belu opremu behu tek dvojica Srba!? E, to je poraz ubedljiviji od 0:1 u sudaru sa skromnim timom iz Švajcarske.

Neuspeh škole, odsustvo plana, srozavanje nekada slavnog, sad totalnog urušenog kluba.

Samo nemoj da se javljaju zagovornici globalizacije i borci za, tobože, ravnopravnost i ostale baljezgarije. Ovo nije zagledanje u izvod iz matične knjige rođenih, niti bilo ko ima nešto protiv da legionari budu u Humskoj (Taribo Vest je imao ogromne zasluge za premijerni, a Gabrijel Kleo za drugi plasman u Ligu šampiona, Dijara, Žuka, Moreira, Leonardo za titule, Rikardo za proboj do evropskog proleća), međutim, sadašnji stranci od početka sezone ničim nisu ubedili da su vredni Partizana. A ima ih previše. Devetorica među starterima, od toga petorica iz mandata Igora Duljaja i četvorica anagžovana otkako je na klupu seo Aleksandar Stanojević. Čast domaćih odbranili su Aleksandar Jovanović i Svetozar Marković. A to nikad ranije nije bilo.

Meč sa Luganom ostaće u istorijskim knjigama zabeležen kao onaj na kome je najveći broj stranaca počeo neku utakmicu od postanka Partizana. Ogromna je to razlika čak i na prethodni Stanojevićev period u klubu, kao i na vreme kad je Gordan Petrić formirao ekipu po sistemu „do centra naši, od centra stranci“. Sad se najezda inostranih fudbalera proširila i na odbranu i možda nije daleko dan kad će svih 11 biti iz drugih država, ali je veliko pitanje šta ove „ujedinjene nacije“ donose na terenu. U modernom fudbalu malo koja ekipa može bez stranaca – osim, možda, kijevskog Dinama – samo što u svakoj drugoj vrede, nešto konkretno rade, doprinose. Partizanovi su u dosadašnje tri evropske utakmice maltene beskorisni, a čak i kad neko od njih postigne dva gola (Mateus Saldanja u Poljskoj) dobije packe trenera.

OCENE – PARTIZAN: Severina upropastio nacrtanu utakmicu! Zašto niko nije izašao u blok?

Zasad, a prošlo je dovoljno mečeva da se određeni stavovi formiraju, niko od tih momaka nije pokazao da je vredan ostanka. A i dalje su tu i zauzimaju mesta, jer klub nema način da ih se otarasi. Samo smetaju.

Nema ni garancija da bi Vukašin Đorđević bio bolji od Natana de Medine, Bojan Kovačević sigurniji od Nihada Mujakića, Matija Stjepanović korisniji od Kervina Arijage ili Gajasa Zahida, Nemanja Trifunović od novog Srbina, Ibrahima Zubairua, dok je prošle godine u prvi tim promovisani napadač Dušan Jovanović misteriozno maltene nestao sa radara. No, Stanojević ni sa jednim od njih nije ni pokušao u Evropi (osim što je dao Trifunoviću malo više od pola sata u revanšu sa Kijevljanima) i to je ono što boli kako navijače, tako i ljude iz Omladinske škole, uverene da bi makar neko mogao da dobije šansu. Janka Jevremovića, Mihajla Petrovića, skoro da niko više i ne pominje.

Kalulu i Zahid (Star sport)

Ako ćemo pravo, možda nema ni kvaliteta kakav je nekad bio u „Zemunelu“, pa da momak kad izađe iz mlađih kategorija odmah može u prvi tim, poput Stevana Jovetića, Aleksandra Mitrovića, Andrije Živkovića, Strahinje Pavlovića... Zato se nijedan trener – to nije vezano samo za Stanojevića – nego i pre njega Nađ, Duljaj, Petrić, Stolica, ne usuđuje da napravi rez i promoviše decu, da ih odgaja, sa njima raste, možda pokuša nešto da napadne ili im makar podigne cenu, pa se „sakrije“ iza milionske prodaje.

Kako Stanojević reče „ne može da otera desetoricu fudbalera, jer mnogi imaju čvrste ugovore i velike plate“. Mladima ne može da pruži šansu, jer u njih nema dovoljno poverenja, a nije da baš oni nude ekstra kvalitet. Na sve to, osetljivi je deo sezone i već je Parni valjak na putu da ispadne iz drugog takmičenja, pa možda struka ceni da je bolje pokušati sa nešto iskusnijim kadrom, nego rizikovati sa dečurlirjom.

I treća stavka: u Srbiji nema dovoljno kvalitetnih domaćih fudbalera koji bi odmah, čim zaduže Partizanov dres, pravili razliku. Evo, došao je Milan Lazarević iz Vojvodine i još se traži, Bojan Kovačević zimus iz Čukaričkog, pa sedi na klupi, pre njega Aranđel Stojković iz TSC, a već je pozajmljen Mađarima. I nemoj da se zavaravamo da bi sa Ifetom Đakovcem bilo bolje, iako ga je Stanojević želeo nedeljama. Ne bi. Jednostavno, nema. Presušio izvor. Što u drugim klubovima (a i kod njih, zato što dovode „nikad čuo“ fudbalere sa raznoraznih destinacija), što u sopstvenim mlađim kategorijama. Minimalni resusrsi. Tako se doslovce stvorio začaran krug u kome Partizan liči na hrčka u kavezu, sve vreme nešto pokušava, a uvek se spotakne i ne vidi da nema izlaza. Da uprostimo, nema kvalitet.

Partizan ne može ni da pobedi, ni gol da postigne: Mančester Siti 'made in Thailand' se šetao Humskom

E, zato stranci. Posledično i 2:6, 0:3 i 0:1. Zato što kad Stanojević pokaže na grb i kaže „ovo mora da se zasluži“ ili kad podvikne „Partizan je emocija“ Saldanja ga ne čuje, Goh ne razume, Severina ionako deluje da hvata zjale, Arijaga čeka kad će da primi prvu platu i možda „navija“ da je ne primi kako bi mogao da tuži klub poput Asana ili Dijabatea. Zato ovaj tim nema ni mirus, ni ukus. Ne izaziva rekaciju, a kamoli simpatije. Igra bez strasti. Ne emituje energiju.

Zato su mu potrebni novi Radosav Petrović, Marko Jovanović, Nikola Drinčič, Mladen Krstajić, da nekog ošamare, obrišu njime patos, „okače o čiviluk“ – pa neka se žale kojekakvim institucijama – i na srpskom podviknu:

„Ovo je prevršilo svaku meru“.