Vukotićev put od Podgorice, preko Zagreba, Mostara i nazad: Niko ne voli da se bije po terenu

(od izveštača Mozzart Sporta iz Beleka)

Tačno se vidi što ga je tražio Arsen Venger i zašto kod njega nije igrao. Tako su pažljivi hroničari zbivanja u Humskoj znali precizno da seciraju skoro dvogodišnji boravak Takume Asana (bez minuta za Arsenal) u Partizanu, a na sličan način, makar za početak, može da se tumači i pojavljivanje Milana Vukotića na stadionu poviše Autokomande.

Potencijal – da. Talenat – da. Plemenitost u dodiru s loptom – da. Otresitost na terenu i van njega – da. Sve ima doskorašnji fudbaler Budućnosti, međutim, osim u Podgorici, gde je zaista pravio razliku, ni na jednom drugom mestu nije bio tako uticajan. Uključujući Dinamo, koji ga je doveo kao jednog od najveći regionalnih talenata.

Zato konstatacija za Japanca s početka teksta može da se primeni i na prvog zimskog novajliju Parnog valjka, jer je crnogorski ofanzivni vezista na treninzima i ono malo prijateljskih mečeva demonstrirao zbog čega je završio na Maksimuru, ali isto tako i zašto u snažnoj konkurenciji nije prošao. Zato je sad, maltene, na novom početku, da dokaže sebi i drugima kako je sposoban da funkcionioše van zone komfora kakvu je uživao u rodnom gradu.

Baš kao što i ostatak Partizanove grupe mora da dokaže da je u mogućnosti da igra drugačije nego pre.

„Od dolaska novog trenera se dosta toga promenilo. Pre svega fudbalska smisao, počelo je da se radi na zahtevnom fudbalu. Nije lako to za kratak period pohvatati, zato ima problema, neko ko gleda sa strane će reći da nije onako kako bi trebalo, međutim, ovim radom i načinom razmišljanja bićemo dobra ekipa“, uverava Milan Vukotić u razgovoru za Mozzart Sport.

Kao igrač plemenitog kova, pretpostavka je da se pronalaziš u stilu Srđana Blagojevića, da će se tvoje karakteristike uklopiti u njegov princip?

„Od svega mi se najviše sviđa insistiranje na pas igri. Nema preskakanja terena, dugih lopti, „divlje“ igre, nego je sve – školski. Svako bi da igra s loptom, niko ne voli da se bije po terenu. Meni se to baš sviđa“.

Da li si ranije imao priliku da se suočiš sa sličnih zahtevima?

„U Dinamu iz Zagreba se, takođe, insistiralo da lopta bude kod nas, napadi otvaraju pasom, nije bilo ni u Hrvatskoj igre dugim loptama. Sve to podrazumeva dosta razmišljanja, nema prostora da se izgubiš pet, šest sekundi na terenu, jer odmah nastaje problem. Nije jednostavno, ali kad se uklopi izgledaće lepo“.

Da li je, možda, Budućnost negovala slično opredeljenje?

„Bili smo dominantni u Prvoj ligi Crne Gore, jer se kod nas mahom igra na snagu, nema previše fudbala lepog za oko, a mi smo stvarno odudarali od tog stila, igrali lepo, napravili prednost u odnosu na konkurete. Nama nijednog trenutka nije bio problem“.

A sad, da li ono što smo rekli za Asana može da se odnosi ina tebe?

„Delim taj utisak, ali će sve doći na svoje. Kao mlad igrač sam promenio dosta klubova i tek sam stigao u Partizan, potrebno mi je vreme da upoznam ekipu. Većina momaka poznaju jedni druge, a meni je teško jer sam upao u grupu koja se dobro zna. Nadam se brzom prilagođavanju, pa da krene najbolje od mene“.

Da li je i ranije bila ideja da završiš na Topčiderskom brdu? Na primer, u periodu kad te je tražio Dinamo?

„Partizan se tad nije pominjao. Jeste nekoliko manjih klubova, ali je Dinamo bio najprecizniji, dao je najbolje uslove, predočio plan razvoja i pošto mi se svidelo, prihvatio sam“.

Hajde da pričamo o periodu na Maksimiru, ipak je to regionalni brend, stalno prisutan u Evropi, nekoliko puta je prezimio poslednjih godina, redovno izbacuje igrače svetske klase. Kako je uopšte došlo do transfera?

„Bilo mi je 17 godina kad su me zvali, a na dan 18. rođendana sam potpisao ugovor na pet leta. Institucija je Dinamo, radi kao svi veliki klubovi, prodaje igrače po 20.000.000 do 30.000.000 evra, što je cena kakvu ne bi dostigli u drugim klubovima. To je dokaz njihove moći i rasta. Način razmišljanja, ne samo fudbalskog, nego i svega što fudbal prati, a tiče se privatnog života, stvarno je „broj jedan“. Svakog dana morate da budete fokusirani, jer od vas traže da ste non-stop na vezi. Meni kao mladom igraču je to bila nepoznanica“.

U Dinamu si trenirao sa prvotimcima, ali nikad nisi igrao za ekipu koju je tad trenirao Zoran Mamić.

„Malu minutažu imao sam kod Ivana Preleca u B timu, a onda sam kod Damira Krznara dobio „desetku“ i igrao konstantno za tu ekipu. Sve skupa, osećao sam se prijatno, odigrao više od 30 utakmica, sedam golova namestio, tri dao... Tad sam mislio da ću u top klub, bilo odmah, bilo u vidu pozajmice s pravom otupa“.

Da li je Dinamo B ono što je Partizanu Teleoptik ili Crvenoj zvezdi Grafičar ili...?

„Drugačija je priča. Dinamo gleda da na osnovu skautinga pokupi sve što vredi u Hrvatskoj i okruženju. I svi ti mladi idu u B ekipu, da bi igranjem u njoj izrasli za „pravi“ Dinamo. Od dovedenih, u Dinamu B nema niko stariji od 18 godina, može samo da se desi da, ako neko ne igra se seniore, „spušta“ se u B sastav. U tom smislu imate pomoć starijih igrača, ali to nisu fudbaleri od po 30 ili 35 godina, nego maksimalno 25. Nama je to dosta značilo“.

Tamo si imao priliku da deliš svlačionicu sa Petrom Sučićem, a ovih dana čitamo da je zaludeo Evropu. Jel stvarno toliko dobar?

„Baš je kvalitetan. Posvećen je fudbalu 100 odsto. Verujte mi, svakog dana je bolji nego prethodnog. Dok smo igrali zajedno, nije bio na nivou na kome je sad, ali čitam da ga traži Inter, što znači da iza svega stoji ozbiljan rad i isto takvo razmišljanje. Slično važi i za Martina Baturinu, koji je igrao sa mnom, a i njega traže veliki klubovi, Anta Crnca koji je u međuvremenu otišao u Norič. Dosta njih je u Sloveniji ili Bosni i Hercegovini“.

Kad već pominješ Sloveniju, bio si u jednom trenutku u Taboru iz Sežane na pozajmici?

„Prethodno je trebalo da idem kod trenera Damira Krznara u Maribor, ali se u međuvremenu na Ljudski vrst preselio Marko Tolić, koji je ranije igrao bitnu ulogu u Dinamu, što je meni suzilo opcije, jer je bio poslednji dan prelaznog roka i samo mi je bilo bitno da se neki posao završi. Otišao sam u Sežanu, u tom trenutku poslednji tim na tabeli prvenstva Slovenije, stvarno je bilo loše stanje u svakom smislu“.

Kad je zajam istekao, vratio si se u Zagreb, šta su ti onda čelnici Dinama predočili?

„Rečeno mi je da mogu da ostanem, treniram sa prvom ekipom, da se nametnem, ali meni to nije bilo interesantno, jer sam samo želeo da igram. Zato sam tražio raskid ugovora sa moju štetu, iako je saradnja bila oročena na dodatne tri godine“.

(@FK Partizan)

Umesto rastanka, usledila je još jedna pozajmica. Ovoga puta u Zrinjski, mada si se u Mostaru zadržao tek nekoliko meseci i skupio 285 minuta. Zašto?

„Zato što Dinamo i Zrinjski nisu uspevali nikako da se dogovore oko procenata od dalje prodaje. Klub iz Mostara je hteo da me forsira, ali je razumljivo želeo i naknadu od transfera. Normalno, jer je imao svoje klince, još ja dolazim na pozajmicu i da ništa ne dobije... Nije bilo realno. Očekivali su u Zrinjskom 30 procenata do transfera, kad za to bude došlo vreme, međutim, Dinamo to nije želeo. Borio sam se u takvim okolnostima, a sigurno bi minutaža bila veća da su se klubovi dogovorili oko tog detalja“.

Posle samo sedam utakmica se vratio u Zagreb i raskinio saradnju. Kako uopšte reaguje tako mlad igrač kad se sa 20 godina nalazi maltene na novom početku, svestan da nije prošao u velikom klubu?

„Pre povratka u Budućnost, bio sam u Mađarskoj na pregovorima sa BATE Borisovim. Pročulo se da sam dobio raskid u Zagrebu i baš u tom periodu me zvao Andrija Delibašić i doslovce rekao: „Želim da se vratiš i budeš projekat kluba“. Uzvratio sam da računa na mene, ako se ne dogovorim sa Belorusima. Tako sam se vratio. Naravno da me je porodica podržavala, ali svi ostali su komentarisali: „Gde sad da se vratiš toliko koraka unazad“. Znao sam da će mi to doneti plus“.

Deluje kao sjajan mentalni sklop, jer si u takvim okolnostima dominirao crnogorskom ligom. U redu, nije najjača ni u regionu, ali status najboljeg igrača, ujedno i prvog strelca, uz pozive za reprezentaciju svedoče o psihološkoj čvrstini?

„Namestio sam glavu. Znao sam da u tamošnjoj ligi mogu da napravim razliku, iako je to bio mač sa dve oštrice, zato što sredine nije bilo. Ili posle toga ideš deset koraka unazad ili odlaziš u top klub. Dakle, crnogorska liga do kraja života ili transfer što pre. Zato mi je bio pritisak u početku, dok neke stvari nisam prebrodio, ali evo ga, uradio sam šta sam hteo“.

Pod Goricom su bio okružen partizanovacima: sportskim direktorom Andrijom Delibašićem, kapitenom Petrom Grbićem, napadačem Andrijom Pavlovićem?

„Grbić poseduje veliko iskustvo, savetovao me kako da napredujem. Kad se naziralo da ću ovamo, rekao mi je da idem u najbolji klub na svetu. Što se Delibašića tiče, saradnja je bila super. Čovek koji je ima ozbiljan fudbalski pedigre. Da me je neko drugi zvao da se vratim u Budućnost, verovatno bih se dvoumio. Posle Andrijinog poziva nisam imao dilemu. Bio je siguran da ću oživeti karijeru, baš me je ohrabrio, jer me godinu dana maltene nije bilo nigde, a ispostavilo se da sam zbog dobrih igara dobio poziv Roberta Prosinečkog i debitovao za A selekciju“.

Jesi li bio siguran da ćeš baš tako dominirati u otadžbini?

„Nisam bio baš toliki optimista, tim pre što Budućnost dugo nije imala 12 bodova prednosti na kraju prvog dela prvenstva. Naravno da sam verovao u sebe, ali stigao je jedan gol, pa drugi, došle i asistencije i na kraju se to pretvorilo u rutinu. Onda mi je gol dugačak 20 metara, sve što šutnem - ulazi“.

I onda pozove Predrag Mijatović...

„Niko mi nije nagovestio, niti preporučio da će me kontaktirati. Kad smo se vraćali autobusom sa utakmice protiv Petrovca, zazvonio mi je telefon, video sam španski broj, dve, tri sekunde razmišljao, nisam znao ko je. Kad se predstavio sve mi je bilo jasno. Odmah sam stavio do znanja da želim u Partizan, ali nisam hteo da kažem da je dogovoreno baš istog časa, da sutra ne bude nešto drugo. Rekao sam da dolazim 99 odsto i da samo sačekamo malo za detalje. I to se obistinilo“.

Tvoj zemljak Đorđije Ćetković, sada na mestu saradnika Srđana Blagojevića, siguran je da ćeš biti miljenik Grobara?

„Ja sam onaj koji fudbal doživljava tako da volim asistenciju, dribling, petu, gol... Nešto estetski! Tako vidim sebe. Nadam se da će tako biti od prve utakmice. Govorili su mi da je ovo najveći klub na svetu, ali i da je pritisak u njemu ogorman. Još nisam spoznao razmere, ali gledajući mečeve košarkaške Evrolige mogu samo da zamislim kako je na fudbalu...“, dodao je Milan Vukotić, uz napomenu da mu je među košarkašima Partizana omiljeni igrač – Isak Bonga.