Vršnjaci, rivali i ubice isto veče na krovu sveta i u penziji, pamtiće se promašaji, a ne 366 golova

U trenucima kada je fudbalska planeta Karimu Benzemi punog srca priznavala jednu od najpoštenijih Zlatnih lopti u istoriji i kovala ga u zvezde, na drugom kraju sveta se jedan njegov vršnjak i ljuti konkurent spremao za poslednju utakmicu u karijeri.

Nekoliko sati pošto je Benzema na gala svečanosti u Parizu podigao prestižnu nagradu za najboljeg fudbalera sveta, Gonzalo Iguain je bez mnogo pompe završio igračku karijeru. U dresu američkog MSL ligaša Inter Majamija… Tužno.

Čovek koji je celu karijeru proveo igrajući za sve same velikane svetskog fudbala poput River Plejta, Real Madrida, Napolija, Juventusa, Milana i Čelsija, tačku je stavio u dresu nekog novokomponovanog projekta koji nema ni tradicije, ni fudbalskog imena već je i dalje “onaj novi klub što mu je vlasnik Bekam”. 

Gonzalo Iguain je stariji samo devet dana od Karima Benzeme. Na terenu deluje kao da je stariji nekoliko godina… Pomalo i neprepoznatljiv. Kosa je sve ređa, stomak sve veći, glad za fudbalom je bila sve manja. A reč je o jednom od najubitačnijih golgetera svetskog fudbala u ovom veku. Čoveku koji je u dresovima pomenutih aždaja i reprezentacije Argentine postigao 366 golova na 785 mečeva! Skoro gol na dve utakmice… Plus 127 asistencija.

I opet… Gonzalo Iguain je otišao u penziju tiho, nevoljeno i bez komplimenata koje je zaslužio. Štaviše, čak ni u njegovoj Argentini vest o odlasku u penziju nije bila nešto posebno plasirana. Tek šesta ili sedma po važnosti u najuticajnijim sportskim medijima. Nisu se mnogo iscimali ni lepu sliku da mu nađu. Uglavnom je vest o kraju igračke karijere objavljena uz mutan “printskrin” kako sav zadihan, čuči i plače. Ljudi nezainteresovano šetaju oko njega, poneki igrač mu prilazi da ga zagrli…

Ali i to je cena nekih odluka u životu i karijeri. Poslednja je bio izbor da ode u Ameriku i zaradi još malo para. I da se pomiri sa tim da će ga neko dići na ramena, otpevati mu pesmu, skandirati mu… U Americi je samo još jedan fudbaler kojeg retko ko prepoznaje na ulici i plaćenik koji je došao da na Floridi provede pozne dane. Zlatan Ibrahimović je u strahu od takve marginalizacije brzo shvatio šta je fudbaler u Americi i vratio se tamo gde ga gledaju kao božanstvo. Zamislite da se Ibra ovako oprostio?!

Iguainov odlazak u Ameriku, a potom i tih odlazak iz nje u penziju je poslednja u nizu loših odluka koje je pravio u karijeri. A možda bi sve bilo drugačije da se točak istorije te 2013. okrenuo drugačije i da je umesto njega, Real Madrid napustio Karim Benzema.

Šta god da igrač uradi posle Real Madrida, korak unazad je… Pipita je uradio puno toga, postao najskuplji napadač u istoriji italijanskog fudbala, ali sve posle Kraljevskog kluba je korak nazad u karijeri.

Benzema je imao više strpljenja, vere u sebe i izborio se da ostane u Madridu. Preživeo je skoro deceniju života u senci narcisoidnog Kristijana Ronalda, verno mu je služio i od njega sinoć nije dobio ni čestitku na društvenim mrežama. Ćutao je, trpeo, radio i dočekao svojih 15 minuta slave. Iako je i uz Ronalda bio među najboljim igračima sveta, pored Portugalca to jedsnostavno nije moglo da dođe do izražaja koliko je trebalo i da se prizna onoliko koliko zaslužuje. Kada je CR7 otišao, Karim je stavio Real Madrid na leđa i poveo ga u jednu od najspektakularnijih putovanja u istoriji fudbala. Večno će se pamtiti prelep i prelud način na koji je Benzema vodio Kraljevski klub do titule prvaka Evrope rušeći jedne za drugom sve te “favorite”.

Karimova zlatna bandaža

Pipita Iguain je za to vreme igrao u nebitnoj MLS ligi i verovatno sa setom pomišljao šta bi bilo da je ostao i pobedio Benzemu u borbi za mesto prvog špica Real Madrida.

Gonzalo Iguain je iz jedna od najfudbalskijih porodica u Argentini. Otac Horhe “Pipa” Iguain je bio ozbiljan defanzivac Boke i Rivera, Gonzalo se rodio u Francuskoj gde je tata igrao za Brest, a korektan napadač je postao i Gonzalov stariji brat Federiko.

Već kao tinejdžer u velikom Riveru, Pipita (“mali Pipa”) je zapalio Argentinu, debitovao sa 17 godina i počeo odmah da daje golove. Jedva je bio punoletan kada je u Kopa Libertadores srušio moćni Korintijans u Brazilu. Tek 30-ak utakmica mu je bilo dovoljno da postane “sledeća velika stvar argentinskog fudbala” uz nadolazeću generaciju Mesija, Aguera, Di Marije, nešto starijeg Teveza… Trebalo je to da bude atomski napad koji će pokoriti planetu. I mogao je da bude… Da Iguain nije promašio!

Nije River uspeo dugo da ga zadrži, bogati Evropljani su već bacili oko... Milan, Čelsi, Mančester Junajted, Lacio i mnogi drugi su želeli talentovanog Pipitu, ali ga je ugrabio Peđa Mijatović kada je u januaru 2007. u Kapelov Real usred sezone upumpao svežu južnoameričku krv. Uz Iguaina su došli još Marselo i Fernando Gago.

Bio je to preiskusan Real, prvi posle odlaska Zizua u penziju, sa ozbiljnim imenima poput Raula, Kasiljasa, Van Nistelroja, Kanavara, Roberta Karlosa, Emersona, Gutija, a labudovu pesmu su pevali Ronaldo i Dejvid Bekam.

“Nije ni trebalo da uđem u prvi tim. Kada su me kupili, plan je bio da igram za rezerve u Kastilji ili da odem na pozajmicu. Otac mi je u avionu prilikom dolaska u Španiju tražio samo jednu stvar. Da se ne uplašim, ali da poštujem druge. Kada sam došao, posle drugog treninga mi je Fabio Kapelo rekao: ‘Ti mali ne ideš nigde, ostaješ sa nama’. Četiri dana kasnije sam debitovao kao desno krilo”, prisećao se Iguain početaka u Realu.

Real je na čudesan način i uz ne baš dopadljivu igru osvojio titulu, a Iguain je od Kapela dobio skoro pa neverovatnu šansu da odmah po dolasku u klub kao 19-godišnjak bude starter na skoro svakoj utakmici. Pored svih tih marki i asova…

Čak je Kapelo bio pod pritiskom zbog vere u Argentinca koji je dao samo dva gola na 19 utakmica, ali je osvajanje titule sve opravdalo. Kapelo je tog leta otišao, a Real je počeo ona svoja tradicionalna glupiranja sa trenerima poput Šustera i Ramosa dok se u komšiluku uzdizala imperija zvana Gvardiolina Barselona.

Iguainu je dugo trebalo da stekne poverenje Bernda Šustera. Cela sezona u kojoj je više ulazio sa klupe nego što je počinjao. Davao je malo golova. Kada je Nemac počeo drugu sezonu na klupi Kraljevića, Iguain se izborio za ulogu startera i počeo da rešeta, a pamte se četri gola u pobedi nad Malagom 4:3. Huande Ramos je usred sezone zamenio Šustera, a Pipita je nastavio da trese mreže. Ipak, očigledno nedovoljno da bi zadovoljio apsolutistu koji se spremao da opet preuzme kraljevsko žezlo u Madridu.

U leto 2009. na čelo Reala se vratio Florentino Perez, počeo operaciju “Galaktikosi 2” i doveo u klub svetske zvezde Kristijana Ronalda i Kaku, uglednog plejmejkera Ćabi Alonsa i najtalentovanijeg mladog napadača u Evropi Karima Benzemu iz Liona. Na kormilo je stigao “Inženjer” Pelegrini, a u timu je bio i legenda Raul pa je 22-godišnji Iguain mogao da se zapita kakva li ga to budućnost čeka u takvoj konkurenciji.

Ali, poslušao je tatin savet. Nije se plašio. Odgovor na terenu je bio brutalan. Iguain je postigao 29 golova (četiri manje od Ronalda, 20 više od Benzeme!) na 40 mečeva, pokazao Raulu da je kucnuo čas i ispratio ga iz kluba. Real je osvojio neverovatnih 96 bodova u Primeri, srušio rekord lige sa 102 postignuta gola, ali nije osvojio titulu jer je tadašnja Barselona bila nepobediva.

Da bi se srušila Barselona, doveden je Žoze Murinjo. Ronaldo je te sezone dao 50 i kusur golova, Benzema 26, Iguain samo 13, a Real je osvojio samo Kup kralja.

Slika se promenila i "Santjago Bernabeu" je sada više voleo nestašnog francuskog dečka nego pouzdanog argentinskog “ubicu”. Borba za mesto centarfora se zahuktala. Tema ‘Benzema ili Iguain’ je postala svakodnevnica u Madridu, Žoze Murinjo je iz nedelje u nedelju morao da je komentariše i da nalazi načine da ih uklapa, dozira im minutažu, drži ih u golgeterskoj formi…

Ronaldo je uzeo Real pod svoje, dao 60 golova u sezoni 2011/12, Benzema 32, Iguain 26… Konačno je prekinuta dominacija Barse u ligi, ali je Serhio Ramos u Ligi šampiona poslao penal na Mesec i Real je ispao u polufinalu od Bajerna.

Borba za Realovu “devetku” je sledeće sezone došla do vrhunca. Nisu posustajali ni Gonzalo, ni Karim. Francuz je igrao više, ali je dao samo dva gola više (20:18).

“Bila je to zdrava konkurencija jer smo obojica morali uvek da damo sve od sebe. Karim je iz mene izvlačio moju najbolju verziju, kao i ja njegovu iz njega. Strašan je centarfor”, pričao je Iguain.

Ali Florentino Perez je leta 2013. rešio da preseče i da posle četiri godine klackalice proda Iguaina. Iako je Murinjo tada bio više za opstanak Iguaina nego nestašnog Benzeme, Perez je odlučio. Vodeći se više srcem i emocijama. Kažu da mu je Benzema uvek bio draži jer je bio njegova kupovina dok je Pipitu u klub doveo Kalderon. Kažu i da u Iguainu nikada nije video potencijal Galaktikosa jer je bilo nešto u njegovom biću što se nije uklapalo u profil superzvezde. A znamo šta Perez voli u fudbalu. Ili je makar tada voleo.

A logika je možda tada više bila na strani Iguaina. Iako je Benzema samo devet dana mlađi od njega, njega je javnost i dalje ponekad gledala kao razmaženo dete koje još odrasta dok se na Argentinca gledalo kao na iskusnog igrača koji mora da isporuči golove i ne sme da podbaci.

Statistika njihovog četvorogodišnjeg „klanja“ za mesto prvog napadača je glasila: 173 gola Iguain, 125 golova Benzema. I minutaža je bila na strani Pipite. Iguain je davao gol u dresu Reala na 96 minuta, Benzema na 132. Iguain je imao 3,1 šuteva u okvir gola po meču, Benzema 2,8. Iguainova preciznost je bila 59,7 odsto, Benzemina 58,7%. Statistika. Suva statistika ako hoćete. Ali i nepobitne činjenice.

A šta je sa lepotom? Gde je tu dibling, pas, asistencija? Većini je Benzema bio atraktivniji...

Iguain je u te četriri godine borbe sa Benzemom pokušavao 2,9 driblinga po meču, a Francuz 1,9. Uspešnost im je obojici bila oko 50 odsto. Ali Francuz je bio bolji u stvaranju šansi i glumljenju prve pratilje Kristijanu Ronaldu. Bio je raspoloženiji da se više žrtvuje i skloni u senku gordog Portugalca. Iguain baš i nije voleo da mu se sklanja. Čuvena je šansa kada mu je Ronaldo ušao u noge i sprečio ga da postigne gol.

Benzema je imao više pasova od Iguaina (26:20 po meču) i bio je nešto precizniji u njima (84% - 80%). A imao je i više pasova u završnoj trećini terena (13:8 po meču). Pasova koji su uglavnom išli Kristijanu Ronaldu. Možda je i Portugalac šapnuo koju Perezu kada je ovaj sekao između dva špica. Kako god, Iguian je bio na prodaju...

Rafa Benitez je nagovorio Aurelija De Laurentisa da napolitansku tugu posle odlaska Kavanija u Pariz namaže melemom zvani Gonzalo iguain. Garantovao je Španac tada predsedniku da će Pipita Iguain biti i efikasniji od Matadora. I bio je u pravu!

Postao je voljeniji i obožavaniji od Kavanija u Napulju. I uspešniji. U prvoj sezoni im je odmah doneo Kup Italije rušeći Lacio, Romu, Fiorentinu, a kao vrhunac svega i trofej Superkupa protiv omraženog Juventusa kojem je dao dva gola. Napolitanci su dobili novog idola, a Pipita je posle prve sezone u Napulju zaboravio Madrid i Benzemu, uživao u ljubavi i pažnji i sa velikim samopouzdanjem otišao na Mundijal u Brazilu gde je Argentina predvođena Mesijem jurila podvig. 

Nije taj argentinski tim posebno blistao. Mučio se protiv BiH, Irana, Nigerije u grupi, Švajcarske u osmini finala, Belgije u četvrtfinalu.. Sve je dobio po jedan razlike. Belgijancima je presudio Iguain jedinim golom na Mundijalu. A potom su i bez gola u polufinalu pali Holanđani posle izvođenja penala i mitskog klićezeg „Šefa“ Maskerana

Iguain je bio startni špic u svim mečevima Gaučosa osim protiv BiH, dok je Mesijev omiljeni saigrač i kum Serhio Aguero morao da počinje sa klupe. Pipita je dao samo jedan gol u šest mečeva, ali je rezultat bio tu. Počeo je i u finalu protiv Nemačke.

Nažalost...

Iako se očekivalo da Panceri posle masakriranja domaćina u polufinalu, budu ozbiljan favorit i protiv Argentine bez njenog najboljeg igrača Anhela Di Marije, nisu to pokazali na terenu. Argentina je u jednom prilično ružnjikavom finalu bila za nijansu bolja i opasnija. Šansu utakmice i šansu karijere je promašio Gonazlo Iguain koji je izašao sam na Nojera i promašio ceo gol. Usput je imao i poništen gol i nedosuđen penal nad njim.

Argentina mu to nikad nije oprostila. Tada počinje Pipitino prokletstvo. Sreća koja ga je ranije služila, okrenula mu je leđa...

Promašio je penal u finalu Kopa Amerike protiv Čilea 2015. Pre toga i zicer. Argentina je poražena. Sledećeg leta se igrao jubilarni Kopa Sentenario. Opet je Argentina u finalu, opet je Čile protivnik i opet je Iguain tragičar. U trećem uzastopnom finalu je promašio zicer ’jedan na jedan’ koji je Gaučosima doneo novu traumu.

Od tada je izgubio mesto startera u reprezentaciji, ali i srcima Napolitanaca. Tog leta je napravio izdaju kakva se pod Vezuvom ne prašta. Prešao je u Juventus. Postao je najplaćeniji igrač u istoriji italijanskog fudbala i došao kao poslednji deo slagalice koji će Staroj dami pomoći da osvoji toliko čekanu Ligu šampiona.

I odmah u prvoj sezoni su došli do finala, ali mu je tamo Real Madrid naneo još jedan dubok ožiljak u karijeri. Ništa od osvete... Nastavio je da cepa mreže u crno-belom dresu, osvajao je domaće trofeje, ali klempavom peharu više nikad nije prišao.

Kada su u Juventusu shvatili da im neće doneti ušati pehar, samo su ga sažvakali i ispljunuli. Posle tri godine su ga terali svim silama iz kluba, a on je iz nekog inata izabrao Milan. Nadajući se osveti... I opet - ništa od toga. Razočarao je. Kao i na sledećoj pozajmici u Čelsiju. Kao i u poslednjoj sezoni u Juventusu. Napustio je Evropu na mala vrata... Nije se vratio u Argentinu, izabrao je dolare i penzionerski fudbal na Floridi.

Suštinski je zaboravljen pre dve godine, a sinoć je i zvanično uzjahao stazom zaborava. U Madridu će naravno pamtiti Benzemu. U Napulju će nastojati da mu se ime ne pomene i da se zatre svako sećanje na njega. U Juventusu će ga većina pamtiti po kojem kilogramu viška na kraju i neispunjenom zadatku. U Milanu i Čelsiju se već i ne sećaju da je igrao za njih.

U Argentini će ga najviše pamtiti.

Ostaće ona šansa i izlazak na Nojera živa rana svakog Argentinca. Pamtiće je i Leo Mesi jer mu je nanela najbolniji poraz u karijeri. Nažalost, sudbinska kola su se slomila na Gonzalu Iguainu. Čovek koji je bio gol-mašina i dao preko 300 golova u karijeri će se više pamtiti po promašajima?!

A sve je možda moglo biti drugačije da je Florentino Perez 2013. presekao drugačije. Malo je falilo... Karim Benzema se posle toga uozbiljio, sačekao odlazak Kristijana i postao to što jeste. Najbolji na svetu. Iste noći kada je Pipita Iguain ušao u poslednju šansu u karijeri. I promašio. Njegov Majami je ispao od Njujorka u MLS plej-ofu, a on rekao „adios“.

Kako će ko pamtiti Gonzala Pipitu Iguaina, više je stvar emocija. One su obeležile njegovu karijeru, a ne logika. Da je logika prevladala, možda bi Karim Benzema sinoć iz Amerike gledao kako Gonzalo Iguain podiže Zlatnu loptu. Ko zna... Ni Benzema te 2009. nije delovao kao igrač koji če postati najbolji na svetu. Ko zna gde bi se zaustavio točak fudbalske istorije...