Vredelo je čekati Boginju! Sveto trojstvo predsednik – direktor – trener dalo svima lekciju

Vredelo je čekati. Progutati sve godine ispadanja i vraćanja zbog kojih su i postali Boginja provincije. Neko bi rekao, i nije baš neko zvanje…

Vredelo je svariti i ova tri izgubljena finala Kupa Italije u nekoliko godina (poslednje pre sedam dana). Vredelo je biti uporan i poginuti za ideju. Ne ustuknuti kada ti svi kažu da možda grešiš. Vredelo je odbolovati i onu koronu, biološku bombu koja je pukla na ulicama Bergama jače od svih onih Iličićevih golova u mreži Valensije. Trebalo je ispratiti sve one kamione sa mrtvačkim sanducima dok prestrašeno stanovništvo ne može nosa da promoli, a strašne slike iz Bergama obilaze preko noći zaključanu planetu.

I onda iste te traumatične 2020. preživeti i srceparajuće ispadanje u četvrtfinalu Lige šampiona. Za sve one nesreće na koje svih ovih godina vole da se požale u Parizu, treba ih uvek pitati: A, Atalanta? Kako su se samo provukli i prevarili je na dva gola u 90+ dok su pre toga na konopcima gledali fudbalsku simfoniju Papua i momaka u plavo-crnim dresovima.

Sve je to izgleda tako moralo kako bi se jedne večeri sakupilo i prosulo u fudbalskoj oluji na terenu Aviva Parka. Pod kramponima momaka u crno-plavim dresovima je ostala ekipa koja godinu dana nije znala za poraz i izgledala je besmrtno. Do sinoć je delovalo da nema fudbalskog leka sa Alonsovu farmaciju koja je oživljavala iz najrazličitijih situacija. 

Ogromno poštovanje zaslužuju Ćabi Alonso i “Neverluzen” za sve što su uradili ove godine, ali sinoć jednostavno nije bio njihov red. Možda ih je to fudbalsko revolucionarstvo i ponelo kao Krojfa pre 30 godina kada je opijen ulogom fudbalskog patrijarha potcenio Kapelov Milan pa dobio epsku lekciju Dejana Savićevića. Sinoć je glogov kolac bio u nogama Ademole Lukmana.

Strelac het-trika Ademola Lukman (©Reuters)

Bilo bi ovo previše za “one season wonder” jer Leverkuzen tek treba da dokaže da će trajati duže od sezone. Atalanta je to dokazala. Godinama je čekala nešto ovako, preživela sve i svašta i zaslužila da se jedna prelepa priča i lekcija završe najlepšom mogućom stvari u fudbalu – peharom. Tek drugim u istoriji kluba, a prvim evropskim. Melem na ranu i cele fudbalske Italije posle 3/3 poraza u evropskim finalima prošle sezone.

A nije moglo nikako drugačije nego zasluženo.

Nije bilo šanse da se baci bilo kakva senka na pobedu kada se već toliko dugo čekalo i radilo za ovako nešto. Atalanta, kada pobeđuje, onda je to sa stilom. Kada gubi, onda je to hrabro i počesto nezasluženo. I tako je već evo osam godina otkako je na klupu seo Đan Pjero Gasperini.

Čovek rođen 26. januara doneo je italijanskom fudbalu poslednja dva evropska trofeja. Bio je to Žoze Murinjo sa Interom i Romom. Čovek rođen 26. januara, ali pet godina ranije, sinoć je stavio krunu na najlepšu epohu u istoriji Boginje provincije. Na potpuno drugačiji fudbalski način od Murinjovog. Pobedama od 3:0 nad Liverpulom, Marseljom, Leverkuzenom… Uz turbo fudbal. 

Starom liscu dići statuu ako ostane! Gasperini o Napoliju: U braku ste, a upoznate lepu ženu...

Od sramne panenke do fudbalske istorije (VIDEO)

Toliko puta pohvaljen u selima, pa bačen pod autobus u gradovima. Najstariji trener debitant u istoriji evropskog fudbala. Sa 66 godina je naplatio sve u šta je verovao. Najveći gubitnik italijanskog fudbala do sinoć. Niko pre njega u istoriji fudbala na Čizmi nije imao četiri finala i da je sva četiri izgubio. Sada je sve došlo na naplatu.

Ali, nije ovo sinoć bio samo Gasperinijev ili Lukmanov uspeh. Sve ovo je kruna priče koja je počela i pre njih dvojice. Ovo je projekat koji je želeo da zdravim putem izgravira ime na uspeh čekan duže od veka.

Gasperini jeste simbol tog projekta, ali ne i jedini arhitekta.

Decenijama je Atalanta bila osuđena na prosek. Na život između serija A i B. U 116 godina postjanja je 64 sezone provela u Seriji A, a samo jednu u Seriji C. Niko u istoriji italijanskog fudbala nije duže prvoligaš, a da nema titulu šampiona. I zato je Bergamo etiktiran kao dom Boginje provincije. Mislili su da nikad neće napraviti taj iskorak…

Do sinoć je Atalantina istorija bila oličena u tri gola Domenginija. Čovek koji je Jugoslaviju pobedio u finalu njenog jedinog Evropskog prvenstva,  het-trikom protiv Torina doneo je Atalanti taj jedini kup Italije 1963. Bio je ozbiljno ime, učenik Elenija Erere, ađutant velikog Điđija Rive i njegovog čuda na Sardiniji. Od sinoć njegov het-trik nije najveći u istoriji Atalante.

Lukman je samo proizvod metodičnog i ozbiljjnog rada. Uvek je Atalanta gledala da uspeh gradi od temelja, još od 50-ih godina prošlog veka kada je postala prvi kluba sa strategijom omladinske škole i internatom za decu. Iz ovog kluba su ponikli velikani Gaetano Širea i Roberto Donadoni, ovde su prvo procvetali Bobo Vijeri i Pipo Inzagi. Ovde su stvarani lokalni mitovi poput Đanpaola Belinija ili Kristijana Donija. Što su Toti u Rimu i Maldini u Milanu, to su njih dvojica u Bergamu. Uvek je Atalanta imala sjajnu školu.

A njen značaj je najbolje shvatao čovek koji ju je prošao.

Antonio Perkasi (©AFP)

Današnji predsednik Atalante Antonio Perkasi je lokalac koji je prošao sve mlađe selekcije kluba iz Bergama, šest godina igrao u prvom timu, bio pouzdan defanzivac, ali je sa 25 godina završio karijeru i okrenuo se poslovnom svetu. Upoznao je Lučana Benetona, otvorio prvu radnju pozantog brenda i kasnije na desetine istih. Moda, kozmetika, igračke, prehrana, marketing… Čega god se dohvatio, imao je uspeha. Prvi je otvorio Zarinu radnju u Italiji, bio i ekskluzivni zastupnik Tomi Hilfigera, Lega, Starbaksa, Ralf Lorena, Viktorije Sikret, deoničar Alitalije… Počeo je da obrće milijarde. Ali od fudbala nije pobegao.

Prvi put je postao predsednik Atalante 1990. godine, imao viziju o dizanju omladinske škole na viši nivo, ulozi marektinga, važnosti odnosa prema navijačima, dobrom skautingu… Ali, bilo je to pogrešno vreme. Italijanski fudbal je bio ono što je danas Premijer liga, prepun milijardi lira i uticajnih familija. Dugoročni ciljevi su bili osuđeni na propast. Otišao je posle tri godine i vratio se kada se obogatio. Nakon 17 godina je kupio klub od porodice Ruđeri, vratio ga u prvu ligu i Atalanta više nikada nije ispala. Samo jednom u istoriji je imala duži kontinuitet prvoligaškog fudbala (1940-1958) od aktuelnog niza u Seriji A koji traje već 13 godina. Nema sumnje da će postaviti novi rekord…

U posao je uveo i sina Luku koji je takođe bio fudbaler, trenirao u Atalanti i čak došao do Čelsija, ali nije bio dovoljano dobar da zaigra za prvi tim. Poslušao je oca, sa 24 godine završio fudbalsku karijeru i okrenuo se poslovnoj. Postao je generalni direktor Atalante kada je Anotonio kupio klub.

“Imali smo dosta talentovanih klinaca u školi, ali su slabo dobijali šansu. To je za mene bila prekretnica i od tada se Atalanta promenila”, rekao je stariji Perkasi pre šest godina.

Danas je Atalanta klub sa najviše igrača iz njene škole u Seriji A.

Za Perkasijevu viziju je bio potreban neko ko će joj se maksimalno posvetiti i ko slično razmišlja. Skroman, a radan. Dve godine pre nego što je doveo Gasperinija, Perkasi je na funkciju sportskog direktora promovisao Đovanija Sartorija.

Slavilo se i u Bergamu (©Reuters)

Čovek čije prezime u prevodu znači “krojač”, baš tako se i bavi fudbalom. Pažljivo meri, seče i šije. Sećate li se Letećih Magaraca? Đovani Sartori ih je stvorio. Trećeligaša iz Verone je preuzeo 1992. godine, doveo ga po prvi put u Seriju A, u Evropu, na prag Lige šampiona… On je napravio onu čudesnu generaciju Kjeva i otkrio igrače poput Barzaljija, Perote, Pelisijea, Maracine, Koradija…

Nakon 24 godine je napustio Kjevo i preselio se u Atalantu. U prvom prelaznom roku u Bergamu je iskoristio političku krizu u Ukrajini i za siću doveo Alehandra Gomeza. Priča je počela od popualrnog Papua koji je godinama bio stariji brat i idol Atalantinoj deci… Sinoć je za Atalantu igrao Davide Zapakosta, momak kojeg je Sartori pre 10 godina otkrio u niželigašu Avelinu. U prvom prelaznom roku je potrošio 10.000.000, a zaradio 20.000.000 evra. I skoro u svakom narednom je pravio plus:

2015: +11.000.000 evra

2016: +26.000.000 evra

2017: +1.2000.000 evra

2018: - 38.000.000 evra

2019: +49 000.000 evra

2020: +17.000.000 evra

2021: - 14.000.000 evra

2022: +30.000.000 evra

Kao što je Perkasiju bio potreban Sartori, tako je Sartoriju bio potreban Gasperini. Treneri starog kova Stefano Kolantuono i Edi Reja nisu imali hrabroosti koliko se zahtevalo. Uspevali su da izbore opstanak, ali bio je to slab fudbal i mladi igrači nisu napredovali kako se predviđalo.

Iza Đan Pjera Gasperinija je već bilo mnogo poslova i upitnika.

Gasperini sa peharom (©Reuters)

Prorok iz Gruljaska kako zovu sedokosog gospodina je čovek od kojeg uglavnom znate šta da očekujete. Poginuće za svoju ideju! Ali, ima i Ahilovu petu. Slabo startuje dok igrači ne ukapiraju šta se traži i ne priviknu se na njegove visoke zahteve. Za početak je to izrazito vertikalan fudbal sa ultraofanzivnim spoljnim igračima uz trojicu štopera koji se ne libe da krenu napred sa loptom.

U Đenovi je to funkcionisalo kada su Milito, Tijago Mota i drugovi igrali spektakularan fudbal. U Interu nije jer je u prvih pet utakmica osvojio samo bod, postao najgori trener u istoriji kluba i dobio otkaz.

Kao i većina uspešnih trenera, Gasperini je bio zadnji vezni. Iako je ponikao u Juventusu, nikada nije delio filozofiju kluba (‘pobede nisu važne, pobede su jedino što se računa’) da je važno samo pobediti. Nebitno kako. Možda zato kao igrač nikada nije ni dobio šansu u crno-belom dresu pa je morao da se zadovolji karijerom u manjim klubovima. I kao trener je krenuo u mlađim kategorijama Juventusa, ali ni tu nije dobio priliku. Možda zato što nikada nije krio da mu je trenerska zvezda vodilja holandska škola fudbala zvezda koja baš i nema dodirnih tačaka sa fudbalskom kulturom Bjankonera.

Ali, ni Inter nije poznat po kulturi strpljenja, pa je Gasperinijeva životna šansa srušena posle samo pet utakmica. Otišao je u još luđi ambijent, kod kontroverznog Zamparinija u Palermo koji ga je dva puta zaposlio i dva puta mu dao otkaz za pet meseci?!

Vratio se u svoju Đenovu sa kojom mu je Evropa izmakla za dlaku i posle tri godine na Marasiju dobio Perkasijev i Sartorijev poziv da se preseli u Atalantu.

Predsednikova vizija razvoja kluba, direktorovo neverovatno poznavanje tržišta i Gasperinijeva ideja fudbala su bili koktel koji je proključao u Bergamu. Ali, ne odmah. Kao u Interu, na prvih pet mečeva je doživeo četiri poraza i mediji su počeli da mu traže zamenu. Ne i Perkasi. Ostavio ga je i verovao u njega.

Pre Gasperinijevog dolaska u Perkasijevog vlasničkom mandatu, Atalanta je sezone u Seriji A završavala na 12, 15, 11, 17. i 13. mestu. Već u njegovoj prvoj sezoni je osvojila senzacionalno četvrto mesto, a potom sezone završavala na pozicijama: 7,3, 3, 3, 8 i 5. U svakoj osim pretprošle sezone, Gasperini je sa Atalantom izborio Evropu od čega tri puta Ligu šampiona u kojoj je dva puta prošao grupu i jednom igrao četvrtfinale. Bilo je tu i bolnih poraza od Borusije Dortmund, Kopenhagena, pomenutog Pari Sen Žermena… Ali i velikih pobeda nad Liverpulom (dva puta na Enfildu), Ajaksom, Valensijom, Sportingom, Leverkuzenom (dva puta), Lionom, Evertonom, remija sa mančesterskim gigantima Sitijem i Junajtedom… Nije loše za klub koji je do tada imao samo četiri evropske sezone u klupskoj istoriji.

Sve to je rađeno vrhunskim i zabavnim fudbalom. Uz hiperprodukciju mladih igrača. Što dece iz svoje škole poput Kaldare, Kontija, Galjardinija, Kesija, Bastonija… Što pogodaka skauting službe poput Manćinija, Dialoa, Kuluševskog, Gosensa, Kastanja, Hejlunda… Što dobrih procena da se pokupe igrači u koje veći klubovi nisu verovali poput Kristantea, Petanje, Romera, Demirala, Pesine… Na prodajama pomentuh 16 igrača Atalanta je inkasirala 450.000.000 evra. U njihove kupovine je uložila – 87.000.000 evra.

Tu podjednake zasluge ima Sartori kojih je većinu otkrio.

“Ne volim da gledam video snimke igrača jer se tu ne vide neke bitne stvari. Naprimer, ako gledate defanzivca uživo možete da vidite kako se ponaša i kreće bez lopte. Na videu to ne možete da vidite. Do pandemije koronavirusa, nikada nisam pogledao nijednog igrača na video snimcima”, rekao je Sartori koji je Atalantu napustio pre godinu i po dana i otišao u Bolonju gde opet pravi malo fudbalsko čudo.

Sa nekadašanjim Gasperinijevim učenikom Tijagom Motom je lansirao Bolonju u Ligu šampiona sa gomilom mladih igrača oko kojih se već otimaju najveći klubovi. Primetićete da Atalanta i Bolonja odskaču od italijanskih klubova po skautingu i terenima na kojima pecaju igrače. Dovode ih iz Belgije, Holandije, Švedske, Škotske, čak i Engleske… Italijanski skauti nisu ranije ozbiljno pokrivali te teritorije, sve se svodilo na menadžerske kombinacije, ali je Sartori ubo zlatnu žicu.

Josip Iličić i Papu Gomez (©AFP)

Zato je ovo sinoć i njegov uspeh. Baš kao i uspeh onih koji su na terenu gradili igru, rezultate i mlade saigrače. Dvojica su posebno značajna. Ikone kluba Papu Gomez i Josip Iličić. Obojica se nisu rastali sa klubom onako kako su želeli. Gomez se posvađao sa Gasperinijem (pre neki dan su se svečano izmirili), Iličić je napustio Bergamo zbog mentalnog zdravlja poremećenog prilikom korona zaključavanja. Ali, poput predsednika, direktora i trenera, njih dvojica su gradili ovu Atalantu i činili klub, ekipu i igrače boljima. Nisu dočekali da u plavo-crnom podignu evropski trofej, ali delić slave pripada i njima. Sve ovo je bio jedan veliki proces koji je zaslužio hepiend. 

Uspehe igrača, trenera i sportskog sektora, predsednik Perkasi je pratio mudrim poslovnim potezima. Jedan od osnovnih nedostataka italijanskih klubova u odnosu na konkurenciju iz Engleske, Nemačke ili Španije je što nemaju svoje stadione. Vezani su za trome gradske i državne uprave pod čijim paotronatom trunu oronuli stadioni koji ne generišu prihode kao oni u Premijer ligi, Primeri ili Bundesligi.

Perkasi je rešio i taj problem. Atalanta je uz Juventus, Sasuolo, Udineze i Frozinone jedan od pet klubova u prva dva ranga italijanskog fudbala koji su poptuni vlasnici svojih stadiona. Perkasi je na početku ovog projekta (tri godine posle Sartorijevog i godinu dana posle Gasperinijevog dolaska) otkupio od grada Bergama trošni Atleti D’Azuri stadion za samo 8.000.000 evra i počeo potpunu rekonstrukciju vrednu 35.000.000 evra koja će biti kompletirana baš ove godine u kojoj je osvojena Liga Evrope. Lepše nije moglo…

Sa sjajnim sportskim projektom u rukama i rešenim problemom stadiona, vrhunski boznismen poput Perkasija je to iskoristio da zaradi i upumpa dodatni kapital u klub. Pre dve godine je Perkasi za oko 500.000.000 evra prodao 55 odsto vlasničke strukture američkom fondu predvođenom biznismenom italijanskog porekla Stivenom Paljukom. Reč je o jednom od vlasnika Boston Seltiksa. Perkasi je za dve decenije zaradio sedam puta više nego što je uložio prilikom kupovine, a zadržao je 45 odsto vlasničke strukture i funkciju predsednika. Dok stvari idu ovako, Amerikanci nemaju potrebu da bilo šta diraju…

Od prosečnog kluba na granici prve i druge lige, napravljen je klub za vrh Serije A, a evo sada i za evropski trofej. I čvrsto stoji na nogama bez bojazni da će se sve srušiti kao kula od karata poput Tancijeve Parme, Gorijeve Fiorentine ili Kranjotijevog Lacija. Atalanta je našla način da rezultatima i transfer politikom posluje pozitivno. Otkako je Perkasi kupio klub 2010. godine, Atalantin ukupan profit je 163.000.000 evra. Realni, ne knjigovodstveni. Tu je uračunat i trošak novog stadiona.

Imali su strpljenja, verovali u ideju i na kraju to naplatili najvećim trenutkom u istoriji klubova. Grad od oko 120.000 stanovnika u kojem sunce ne greje jako kao nešto južnije, sada sija jače nego sve lepote Italije. Data je lekcija celom italijanskom fudbalu kako treba i kako može.

U grčkoj mitologiji, princeza Atalanta je bila nevoljeno dete kralja Jasusa koji je želeo sina i dobio nju. Ostavio ju je u šumi gde su je odgajili medvedi i kasnije lovci. Postala je i sama lovac i neustrašivi borac. Fudbalska Atalanta je dugo bila plen i lovina, ali je sinoć kucnuo čas da i ona odstreli najvredniji skalp i postane konačan pobednik.

Poznat je Bergamo po kiši, magli, ali ovih dana će biti baš vrelo. Slike dočeka će da se vrte danima…

Vredelo je čekati duže od veka.