Vidite ovog čoveka pored mene, on ostaje taman ispali u Seriju B, a vi ćete svi biti prodati! Da li je to jasno?

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Rima)

Silvio Berluskoni bio je revolucionar. Sve što je dotakao, sem politike, postalo je bolje, primamljivije, uspešnije: od kvartova koje je izgradio u Milanu i okolini, preko televizijske imperije, do fudbala - Milana i Monce. U politici nije bio uspešan kao u drugim sektorima, ali je i tu bio rodonačelnik novog soja političara-biznismena. Bez Berluskonija ne bi bilo ni Donalda Trampa i serije tajkuna-političara koji su se popeli na vlast u prethodnih 30 godina, sledeći utabanu stazu. Silvio je prvi shvatio da su televizije i sport, pogotovo fudbal, odlična skakaonica za trijumfalni ulazak u poiltiku. Ono što nije shvatio do kraja života je da u politici ne važe ista pravila kao u biznisu i sportu.

Berluskoni je za 30 godina potrošio više od miljardu evra na Milan, osvojio 29 trofeja, među kojima pet Liga šampiona i osam skudeta. Nije žalio, u intimnim krugovima je uvek znao da kaže: ”Sve što radim, sve poslove koje vodim su profani, samo je Milan svet”. Jedna od najtežih njegovih odluka bila je prodaja Milana. Pet godina su deca, pogotovo Marina i Pjer Silvio, vršili pritisak na njega da proda klub koji je postajao sve veće breme za poslove familije i nikada nije donosio profite kao druge delatnosti. Moglo bi se reći da je jedini Silvijov neuspeh to što nije uspeo da svojoj deci prenese ljubav prema bojama Rosonerima. Ćerka Barbara, ispostaviće se kasnije, približila se Milanu iz oportunih razloga, jer je to bio jedini prostor u porodičnom biznisu koji nisu u potpunosti držali pod kontrolom njena polusestra Marina i polubrat Pjer Silvio.

Niko nije mogao da nasluti, sem Berluskonija, šta će postati Milana, kada je uz zvuke Vagnerove Valkire novi vlasnik sleteo helikopterom na Gradsku arenu u Milanu u leto 1986. godine. U sledeće tri decenije Berluskonijev Milan će promeniti iz korena ne samo način igre, taktiku, pristup utakmicama, već i način vođenja klubova. Italijani se danas žale što arapski šeici i američki berzanski tajkuni troše ogromne svote novce na kupovinu igrača, zaboravljajući da je prvi koji je počeo sa tom praksom bio upravo Silvio Berluskoni. Ko se danas seća Đanluiđija Lentinija, a bio je, kada je prešao iz Torina u Milan, najskuplje plaćeni igrač u istoriji fudbala.

Berluskonijeva glavna i komparativna prednost u odnosu na ostale jeste brzina i pronicljivost. Silvio je u biznisu, u sportu, bio korak ispred svih. Uvek. U veoma kratkom vremenu kapirao je šta je potrebno uraditi. On nije bio veliki ni u jednoj grani u kojoj je ostavio trag, ali znao je da izabere i spoji najbolje ljude, da stigne do vrha, novca i moći. Slikovito rečeno, njemu je trebao jedan minut za stvar na koju su drugi trošili sate i dane.

U Milanu mu je bilo dovoljno godinu dana da složi kockice i nauči kako igračka funkcioniše. Zajedno sa Adrijanom Galijanijem, koga je transformisao od zakletog navijača Juventusa u nepopravljivog vernika crveno-crnih boja, kreirao je tim koji mnogi smatraju najboljom klupskom postavom u fudbalskoj povesti.

Milan je 1983. godine bio u Seriji B, na ivici bankrota, bez para, bez budućnosti. Šest godina kasnije, sa Silvijom, postao je prvak Evrope. Od prosečnog tima, stovrena je stamena ekipa kojoj su dodati holandski virtuozi - Rud Gulit, Marko Van Basten, Frank Rajkard - i kao u bajci transformisana u savršeni fudbalski orkestar, kadar da izvodi ne samo 'Vagnerova dela'.

In memoriam: Preminuo Silvio Berluskoni

Berluskoni, kao i svaka egocentrična ličnost koja bi na svadbi želela da bude mlada, a na sahrani pokojnik, verovao je da drži fudbal u malom prstu. Voleo je da se u javnosti razmeće podvizima, predviđanjima i pogođenim kupovinama talentovanih fudbalera, ali u četiri zida daleko od očiju javnosti, znao je da sasluša, prihvati sugestiju, koriguje svoje stavove.

Najtrofejniji vlasnik Milana nije nikada krio svoju zaljubljenost u igrače koji na terenu znaju da zabavljaju publiku, da budu efikasni i korisni timski igrači, rečju obožavao je fudbalske umetnike. Marko Van Basten, Dejan Savićević, Andrij Ševčenko su fudbaleri koji su došli u Milan na Berluskonijevu signanlizaciju. Naravno, bilo je i promašaja, fudbalera koji nikada nisu postali to što je veliki gazda video u njima, ali to je takozvani rizik posla.

Jedna od najlucidnijih i najhrabrijih odluka Silvija Berluskonija bila je dovođenje Ariga Sakija na klupu Milana. Saki je bio trener Parme, tada u Seriji B, sa idejama koje su se kosile sa dotadašnjom fudbalskom filozofijom. Italija je bila zemlja Kalča i “kataneča”, odbrana i kontranapad. Saki je sve to pretumbao, uveo novi, napadački stil igre, sa posedom lopte i maksimom “što je duže lopta u našem posedu to protivnik ima manje šanse da nam da gol”. Bio je to kosmički susret dva revolucionara, neki bi rekli fudbalski veliki prasak koji je iznedrio Milan, onaj tim što će dva puta zaredom osvojiti Kup šampiona - 1989. i 1990. godine.

Veličina Berluskonija i njegova karakteristika da stoji iza svojih odluka videla se upravo na primeru Sakija. Naime, prva sezona novog trenera na klupi Milana nije počela najbolje. Zna se da su fudbaleri uvek bili konzervativci i da im se na sviđaju promene a kamoli revolucije kao što je bila Sakijeva. Da je neko drugi bio na čelu Milana, Saki bi dobio otkaz i sve bi ušlo u kolotečinu. Međutim, Berluskoni tada ulazi u svlačionicu i pravi potez koji malo koji predsednik ili vlasnik kluba sme da uradi: “Vidite ovog čoveka pored mene (Saki), on ostaje taman i da ispadnemo u Seriju B, a vi ćete svi biti prodati. Da li vam je to jasno?”. I bilo im je jasno da jasnije ne može: Milan je osvojio skudeto a zatim je krenuo u osvajanje Evrope.

U toj priči važno mesto imaju Crvena Zvezda, Beograd i magla. To je bilo toliko jako iskustvo za Berluskonija da je u predvečerje odluke Kasacionog suda da potvrdi presudu Apelacionog suda u Milanu, s kojom će biti prvi i jedini put pravosnažno osuđen, evocirao sa svojim prijateljima sećanje na 9. novembar 1988. godine, datum koji je bio presudan u stvaranju velikog Milana. Kuražili su se da bi još jednom nebo moglo da ih nagradi nekim čudom, kao te večeri na prepunoj Marakani protiv Crvene Zvezde, koja je postavljala temelje šampionskog tima iz 1991. godine. Iskusni trener Branko Stankovic i njegovi momci izborili su 1:1 u Milanu, a te, za navijače crveno-belih, proklete večeri, Milan igra bez povređenog Gulita, Virdis dobija crveni karton; Dejan Savićević na odsluženju vojnog roka sa dozvolom u džepu za izlazak do 24 časa matira Đovanija Galija; Zvezda dominira nad italijanskom šampionom, vodi sa 1:0, ima igrača više, sve miriše na trijumf, ali umesto njega spušta se magla biblijskih razmera u grotlo Topčiderskog brda. Nemački arbitar Pauli prekida utakmicu u 12. minutu drugog poluvremena i sutra sve od početka, od prvog minuta, od 0:0.

Sutradan, sve je drugačije. Gulit se na volšeban način oporavlja, utakmica se završava rezultatom 1:1, golovi Van Bastena i Piksija Stojkovića. Sa bele tačke greše Savićević i Mrkela i Milan prolazi u četvrtfinale. I kasnije postaje prvak Evrope - prva od pet titula evropskog šampiona, osvojenih za vreme predsednikovanja Silvija Berluskonija.

"Da te noći nije pala magla, Milan ne bi prošao u sledeće kolo i ne bi osvojio Kup šampiona i verovatno ne bismo stvorili tim koji će postati najtrofejniji na svetu", rekao je Berluskoni svojim političkim saborcima veče pre presude, nadajući se da bi opet neko čudo moglo da ga spase, kao Beogradu, 33 minuta pre kraja utakmice.

Umesto spasa poput beogradske magle, Berluskonija je prvo "izdao" marsejski reflektor. I baš kao što je propao pokušaj Milana da iskoristi kvar na osvetljenju na Velodromu 1991. godine (čime bi poraz na terenu od Francuza pokušao da za zelenim stolom preokrene u pobedu), tako nije prošla ni odbrana pred Kasacionim sudom iz 2016. Ostala je u mraku najružnije zgrade u Rimu. Takvom je barem smatraju Rimljani, zbog čega je i zovu "zgradurina".

(Epilog: godinu dana dobrotvornog rada i kućni pritvor, plus tri godine zabrane bavljenja politikom; razlog: utaja poraza)

Sa ulaskom u politiku Berluskoni se udaljio od Milana. Navijači su ga često prozivali na stadionu, kačeći transparente sa porukama da misli malo i na Milan, a ne samo na druge stvari, koliko god one bile važne. U novom dobu, sa novim bogatim konkurentima i televizijskim pravima koja su obogatila engleske klubove, Milan se snalazio kako je mogao. I tu su Berluskoni i Galijani lansirali novu taktiku, angažujući fudbalere bez obeštećenja ili one na isteku ugovora, u koliziji sa matičnim klubom. Tako su produžili njihovu eru u Milanelu barem za pet godina.

Ironija sudbine leži u tome da je Barbara Berluskoni, zbog svojih sentimenata prema Patu, pokvarila posao koji je mogao da spase Milan i da omogući da ostane u porodičnim rukama. Naime, Adrijano Galijani je majstorski zatvorio jednu operaciju u zimu 2012. godine: Pato u PSŽ za preko 50 miliona evra, a Karlos Tevez (Mančester Siti), tada u svađi sa Robertom Mančinijem, za manje od 15 miliona evra u Milan. Galijani je slavodobitno, preko svojih prijatelja, poslao fotografiju kako sedi sa Tevezom i njegovim menadžerom Džorabkjanom. Međutim Silvio nije znao da kaže ne zaljubljenoj Barbari. Ona ni po koju cenu nije želela da se razdvoji od mladog Brazilca kog je predstavila “urbi et orbi” u milanskoj Skali nekoliko dana ranije. Tako je propao posao veka, ostalo je istorija.

Ljubav između Barbare Pata brzo je isparila, Brazilac je nestao sa velike fudbalske scene, a tatina ćerka je izgubila interesovanje za fudbal i naklonost “ujke Galijanija”, koji nije mogao da joj oprosti najveći kiks u njegovoj karijeri.

Poslednji fudbalski don

Berluskoni je u svim oblastima, osim u politici, nepogrešivo znao da odabere verne i odlične saradnike, od Fedela Konfalonijerija, koji je decenijama vodio Mediaset; Enija Dorisa, velikog bankara i osnivača Mediolanuma; Adrijana Galijanija u sportu, ali i vrhunske novinare - od najvećeg među najvećima Indra Montanelija do Enrika Mentane.

Druga važna osobina, gotovo američka i zato retka među italijanskim biznismenima, pogotovo starog kova, bila je ta da delegira odgovornost i važne poslove svojim saradnicima i da stoji iza njih. Galijani je u tome bio primer par excellence.

Tako je nastala bajka o Monci. Galijani je jednog jutra u septembru 2018. godine rekao svom velikom prijatelju da familija Kolombo prodaje Moncu. To je klub za koji je Galijani sentimentalno vezan, u njemu je počeo karijeru, a to je i grad u kome je Berluskoni imao prebivalište (vila Arkore).

“Adrijano, idi i kupi”, kratko je rekao Silvio. Rečeno - učinjeno! Za manje od tri miliona evra dvojac Berluskoni-Galijani preuzeo je kontrolu nad Moncom i vratio se u fudbal iz koga je privremeno izašao 2017. godine s prodajom Milana.

Za samo četiri godine, u starim danima, revolucionarni tandem napravio je malo čudo - uveo Moncu u Seriju A. Podvig koji nikome nije pošao za rukom u vekovnoj istoriji kluba. Naravno, Berluskoni je bio široke ruke. Potrošili su on i Galijani 70 miliona evra da bi “opremili” Moncu za Seriju A i završili premijerni šampionat sa 52 boda.

Ovog leta u klub se vraća i Arijedo Brajda, treći musketar velikog Milana. Ali neće biti Berluskonija da ga dočeka.

Silvio Berluskoni više od 40 godina bio je apsolutni protagonista u svetu fudbala, počevši od Mundijalita za klubove koji je organizovao 1981. godine. To je ideja koju je FIFA Đanija Infantina, više-manje, prekopirala i uskoro će početi da je eksploatiše...

Njegov najbolji sportski epitaf i legat je fotografija na oproštaju od Milana, pre gotovo šest godina, na koju nisu uspeli da stanu svi trofeji Rosonera osvojeni tokom tri decenije vladavine.