Vidićeva analiza: Engleska je ovde jer je pravljena da se brani, samo da joj se ne desi SCG i 2006.

Navijači bi hteli da ga vide u ulozi predsednika Fudbalskog saveza Srbije, on sam se školovao i za trenera. I mada se još čeka da Nemanja Vidić odluči u kojoj će ulozi produžiti život u fudbalu, on sam ne razmišlja previše o tome, već uživa u utakmicama Svetskog prvenstva. Posebno u onome što pruža reprezentacija Engleske u kojoj je proveo najbolje godine karijere.

Gordi Albion je u polufinalu u kome će večeras odmeriti snage sa Danskom. Gordi Albion ne oduševljava, ali nije još primio gol. I tu Vidić primećuje sličnosti sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore koja je igrala Svetsko prvenstvo 2006. godine. U stvari, više sa onom koja je igrala kvalifikacije za taj Mundijal.

Uostalom, pročitajte sami. Jer retko imamo priliku da čujemo kako razmišlja najveći fudbaler koga smo imali u 21. veku. A Vidić je u autorskom tekstu za ugledni The Athletic detaljno secirao igru reprezentacije Engleske.

Pa da krenemo...

“Nisu mi se dopadali napadači. Ništa lično. Neki su možda bili veliki igrači ili veliki ljudi, ali sve skupa – nisu mi se dopadali. Uopšte. Ako ti se neko ne dopada ne navijaš za njih. Ni da daju gol.

Ovaj engleski tim mora da ne voli napadače, ne daju im da daju golove. Isto mi se dešavalo u Srbiji kad smo primili samo jedan gol u 10 utakmica kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006. godine (Raul je dao taj gol. Veliki igrač, ali je bio napadač, tako da mi se nije dopadao. Nisam želeo da menjam dresove sa njim, niti da razgovaram s njim).

Znali smo da nemamo najjaču reprezentaciju i da ćemo igrati u grupi sa Španijom i Belgijom. Ali imali smo jaku odbranu, visoku i iskusnu i to smo koristili do maksimuma.

Ceo tim bi se branio. Poznavali smo se, verovali jedni drugima i našem golmanu, znali smo koje su nam vrline i koje mane, znali smo da ćemo morati da pomažemo jedni drugima kako bi spasili jedni druge. Bili smo tu jednio za druge. Nismo bili najbolji prijatelji – to nije ni bitno – ali bili smo prijatelji i znali smo da nam odbrana koja ne prima golove daje više šanse da pobedimo.

Garet Sautgejt (©Reuters)

Srbija nije imala opcije kakve ima Engleska sada, ali tim Engleske je, kao i naš, izgrađen na odbrani, na koleitvnu pre nego na briljantnim individualcima. Engleski odbrambeni fudbaleri možda nisu najbolji na svetu, ali imaju snažan kolektiv i ravnotežu.

Hari Megvajer izgleda samouvereno i oseća se komforno, čak i više kad igra za državni tim nego za Mančester junajted. On je defanzivac koji još napreduje, ali ako želi da ga prihvate kao igrača najvišeg nivoa mora da osvaja trofeje. Kad pogledam Megvajera, vidim odbrambenog fudbalera koji je dobar u svemu, osmica na skali do 10 u svemu. Nije dobar na lopti niti brz kao što je bio Rio Ferdinand, na primer, u duelima nije kao ja, ali je dobar u svemu. Dovoljno brz, dovoljno jak, može da skoči i da igra loptu, dobro se postavlja.

Džon Stons je dobar na lopti i sve je bolji. Njegovi najveći kvalitet je lopta, ne odbrana. Pas mu je izvanredan. Razume koja mu je uloga i zna da sme da izađe napred ako Engleska zaigra sa trojicom pozadi. Stons i Megvajer su visoki, izlaze na kraj sa centaršutevima i imaju prostor da napreduje. Mislim i da hoće.

Luk Šo je došao u Junajted baš kad sam ja otišao. Imao je povrede, ali je prošle sezone bio jedan od najboljih igrača Junajteda. Uvek smo znali da je opasan u napadu, ali se mnogo popravio u odbrani, posebno u pozicioniranju i posebno kada njegova ekipa igra sa trojicom pozadi.

Kajl Voker je taktički mnogo napredovao kod Pepa Gvardiola, i pozadi i napred. Fizički je veoma jak.

Sviđa mi se što je Kijeran Tripije otišao u Atletiko Madrid, jer engleski igrači uglavnom ostaju u Engleskoj, ali on je imao hrabrosti da ode u Španiju, da igra drugačiji stil fudbala. Više mu odgovara. Njegovo razumevanje fudbala je više.

Ali moramo da pohvalimo i igrače ispred koji prostor čine uskim.

Kad vidim Deklana Rajsa i Kalvina Filipsa oni ne izgledaju kao klasični engleski vezisti: Skols, Lampard, Džerard ili Bekam. Oni su bili kreativniji, davali golove. Rajs i Filips zaustavljaju kontranapade, daju včrstinu ispred defanzivne trojke, ne prave mnogo golova – što je od ključne važnosti na ovakvim turnirima – uvode napadače u igru i daju bekovima prostor da idu napred.

Obojica izgledaju spremni, iako su igrali cele sezone. Belgijski igrači su izgledali umorno, vukli su povrede, koje dolaze od umora. I neki Francuzi su izgledali tako. Igrači iz največih klubova su izgledali iscrpljeno. To je prirodno, jul je i jedva da su imali pauzu pre početka ove sezone. Zato možda nismo videli da fudbaleri najvećih klubova igraju toliko, bilo da li je to Markus Rašford, Džordan Henderson ili Bruno Fernandeš u Portugaliji. Većina Engleza ne izgleda umorno.

Iza njih, Džordan Pikford kao dominantan golman. Glasan je, pun samopouzdanja, pouzdan. To i tražite od golmana. Edvin van der Sar je nama to davao u Junajtedu. Uvek priča, uvek glasan. Ne treba ti neko ko će da napravi dve ili tri izvanredne odbrane i onda da pogreši. Pikford nije primio gol na pet utakmica na ovom turniru. Impresivno.

Više je razloga, izvan individualnih, zbog kojih se engleska mreža nije zatresla. Prvi je selektor Geret Sautgejt i njegov pristup, promenjen između Mundijala 2018. i Eura. Ranije su pritiskali visoko, računao je na kreaciju i brzinu.

Sada više ne gleda samo kako da igra lep fudbal, nego kako da stigne do rezultata, da zaista osvoji trofej.

Iznenadio me je što nije počinjao sa Rašfordom, Filom Fodenom i Džejdonom Sančom toliko često, verujem da misli da će osvojiti pehar iz odbrambene linije.

Od početka Eura Sautgejt je donosio neke teške odluke kako bi se koncetrisao na odbranu, ali bio je u pravu. Ako pogledate sve timove u polufinalu to su timovi kojima je odbrana bila na prvom mestu, koji su pravili najmanje defanzivnih grešaka, koji su se orijentisali na kontranapade i dobro koristili prekide.

Niko sada ne priča o timovima koji su igrali 2:2 ili 3:3, jer ih je većina ispala. Nemojmo da gubimo iz vida da je Sautgejt rizikovao. Englezi su dali samo jedan gol u dve prve utakmice i bili su kritikovani posle 0:0 protiv Škotske.

Verujte mi, napadači koji nisu počeli tu utakmicu sigurno nisu bili srećni. Mnogim posmatračima nisu izgledali kao tim koji bi mogao da osvoji Evropsko prvenstvo. Format takmičenja je timovima olakšao put do nokaut faze, dozvolio im je da ne budu toliko protivni riziku. Ali to ne menja ono što je Sautgejt uradio. Da je ispao bio bi žestoko kritikovan. Ali je ostao veran planu.

Fudbalski savez Engleske je bio u pravu što ga je postavio i pružio mu podršku. Sećam se da su ljudi sumnjali u njega kad je preuzeo funkciju, ali Savez je imao jasnu viziju. Znali su da je vodio U21 ekipu, da je stabilan, inteligentan i uravnotežen. Kao i njegov tim. Timski duh je ugraviran u ove impresivne rezultate.

Navijači mogu da naprave razliku. Mogu da budu pozitivni ili negativni, jer su očekivanja uvek visoka... Ali engleski navijači moraju da razumeju da ekipa ne može da igra dobro na svakoj utakmici. Da će nekad pobediti igrajući loše. Navijači moraju da je podrže, jer nije dobro kad igraš uz negativnu energiju 60.000 navijača. Danci će želeti da je utišaju. Ne dozvolite to.

Engleska je stigla do polufinala na protekla dva velika turnira. Navikavam se da ih vidim tu. Nije uvek bilo tako.

U Mančester junajtedu sam se šalio sa saigračima iz reprezentacije Engleske, uvek se od njih očekivalo da naprave nešto, a nikad nisu, iako su imali sve te velike igrače. Šalili smo pred turnire, nikada posle, kad bi već ispali. To nije bilo vreme za sveg. A nije ni da sam ja imao previše razloga da prigovaram, jer nisam se baš vraćao sa medaljama u džepu igrajući za Srbiju.

Trofeji su ono što rade najbolji igrači. Trofeji prave igrače. U Juanjtedu je bilo par godina pre 2006. kada nismo osvojili ništa. Igrači su bili baš nervozni dok nismo osvojili Liga kup. Govorili su: Moramo da pobedimo. Kad jednom jesmo, samopouzdanje je poraslo i energija se promenila. Opustili smo se. Naučili smo kako se pobeđuje. I nismo stali. Liga kup 2006, Premijer liga 2007, 2008. i 2009, Liga šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo 2008...

Rasli smo svi na drugačije načine i Engleska može da uradi to isto.

Sa Srbijom, otišli smo na Svetsko prvenstvo i sve se raspalo. Ja sam bio suspendovan za prvu utakmicu, pa povređen za ostale. Imali smo i druge povrede, ravnoteža u timu je enstala i primili smo šest od Argentine.

U jednom trenutku su nas hvalili kao najbolju odbranu, u drugom smo bili najgori. A nismo bili ni najbolji ni najgori. Da li će se to desiti Engleskoj? Nemaju povrede ni suspenzije. Pucaju od samopouzdanja, igraju kod kuće i pobeđuju jer su postavljeni da se brane.

Svi se osećaju komforno kod Sautegejta jer ga poznaju i znaju ko je on, bivši defanzivac, odgovoran za donošenje teške i kontroverzne odluka da se brani na domaćem terenu. Ali u pravu je“.