Veliki intervju Nikole Maksimovića: Ančelotiju sam tražio da ne igram u Beogradu; Srbiji sam mogao više da dam

Da li će ulazak u viši rang dočekati pitanje je, jer ne krije Maksimović da je u Kustošiju došao prvenstveno kako bi se vratio u takmičarski ritam.
“Pre dolaska ovde četiri meseca trenirao sam doslovno svaki dan sa Andrejom Milutinovićem, mojim velikim prijateljem i jednim od najboljih kondicionih trenera koji radi s vrhunskim igračima. Fizički sam bio u redu. Naravno, nije isto trenirati sam i raditi s ekipom i igrati utakmice vikendom. To je ono što svakom igraču nedostaje da bi bio potpuno spreman. Sad sam na nekih 60-70 odsto. Endija Baru znam dugo, ali nismo ranije sarađivali jer sam imao druge menadžere. Poslednje dve, tri godine situacije su se rešavale direktno preko klubova, tako je bilo i s Turskom i s Francuskom. Ovaj put sam ga zamolio da mi pomogne jer sam ostao bez kluba. Ozbiljno smo razgovarali o Kataru i Emiratima, ali to je odjednom propalo. Bilo je nešto i za Italiju, no zapelo je oko pasoša pa je trebalo čekati. U mojim godinama nije dobro imati pauzu, pa sam mu rekao da ću ići bilo gde samo da se vratim u ritam. Endi mi je otvoreno rekao da je u dva, tri dana teško nešto pronaći klub jer svi pitaju kako je igrač s takvom biografijom bez kluba i da li je zdrav. Telefonom je to teško dokazati. Predložio je da dođem ovde, da uđem u ritam utakmica i treninga, pa ćemo posle videti šta i kako”.

"KAD NEKOME VERUJEŠ, NE PITAŠ - ŠTA ĆU JA U TREĆOJ LIGI?"

Pristao je 'na prvu’, bez pogovora...
“Rekao sam odmah: u redu, dolazim. Kad nekome veruješ, nema pitanja tipa – šta ću ja u trećoj ligi? Danas mnogi igrači nisu spremni spustiti se rang ili dva niže, a fudbal se promenio, stare zasluge više ne vrede, važan je kontinuitet utakmica gde god to bilo. Znače ti dueli i da imaš 90 minuta u nogama svaki vikend i da si u ritmu s ekipom. Zato sam došao bez puno razmišljanja. Ljudi u klubu i Endi su me dočekali lepo, svaki dan upoznajem nove ljude. Klub prati glas o razvoju mladih igrača i radi onako kako bi jedan manji klub trebalo da radi”.

Razgovor je ubrzo otišao u drugi smer, na najbolje dane karijere. Najviše nastupa zabeležio je za Napoli, ali na pitanje da li je to uz Crvenu zvezdu za koju navija, klub njegovog života, Maksimović ne zaboravlja druge.
“Ne bih to upoređivao. Odrastao sam uz Crvenu zvezdu i rođen sam 1991. godine kad je osvojila Kup šampiona, pa je to nemoguće stavljati u isti kontekst. U Italiji mi je Torino posebno važan jer sam tamo stasao kao igrač i tamo mi se rodilo prvo dete. Vežu me lepe uspomene i napravio sam velik transfer iz tog kluba. Ipak, najlepši deo karijere i života na terenu bio je u Napoliju”.

Tamo je, uostalom, dostigao igrački zenit.
“Da. Igrao sam puno utakmica u Ligi šampiona i svake sezone smo se borili za titulu, iako nam je malo nedostajalo. Osvojili smo Kup Italije. Vodili su me veliki treneri – Mauricio Sari, Karlo Ančeloti, koji je gospodin u svakom smislu te reči – a potom i Đenaro Gatuzo, tada još mlađi trener, ali već na visokom nivou. Imao je sjajan, kompaktan stručni štab. Danas je ključno da stručni štab dobro funkcioniše, da se ljudi dopunjuju, bez sujete i s prihvatanjem dobronamernih kritika. Kod njega su ti ljudi radili izvanredno”.

Mauricio Sari i Nikola Maksimović (©AFP)

Iako su svi pomenuti kvalitetni, neki manje neki mnogo više, na prvi pogled čini se da su i Sari i Ančeloti i Gatuzo treneri različitih profila, gotovo neuporedivi?
“Teško ih je uporediti jer su stvarno različiti. Od Sarija sam naučio puno o taktici i o defanzivnoj fazi kad protivnik ima loptu. Jedan je od najboljih u tom segmentu. Kod Ančelotija sam imao veću slobodu u donošenju odluka na terenu. Uvek je tu da te ispravi, ali puno veruje igračima i ne veže te striktno uz jedan šablon. Široko gleda na fudbal. Gatuzo je možda najveći motivator s kojim sam radio. Devedeset minuta te drži budnim, ne dopušta da staneš. Kad ga gledaš sa strane, izgleda kao da i sam igra utakmicu. To su tri potpuno različita profila. Naravno, Gatuzo je mlađi, a Sari i Ančeloti su velika trenerska imena. Karlo je najveći, ovo mu je kruna karijere i mislim da to zaslužuje, što je selektor Brazila, a Sari je u velikom klubu, Laciju, radio je i u Juventusu, Čelsiju i Napoliju – dovoljno govori o njegovom nivou”.

"PREDSEDNIK TORINA MI DA REČ, A ONDA SINIŠI OBEĆA DA ĆU OSTATI; ČETIRI I PO GODINE ZBOG TOGA NISAM PRIČAO SA MIHAJLOVIĆEM"

U Napoli je stigao preko Torina, a transfer koji je tada – leta 2016. godine – iznosio preko 25.000.000 evra učinio je Maksimovića u tom trenutku najskupljim fudbalerom u istoriji srpskog fudbala.
“U Torinu se baš tada promenio trener. Đanpjero Ventura, kojem sam zahvalan jer je puno uticao na moj razvoj, otišao je u reprezentaciju Italije, a došao je pokojni Siniša Mihajlović, s kojim sam imao sjajan odnos još iz srpske reprezentacije. Zvao me na prvo okupljanje i kod njega sam igrao, bio je zadovoljan. Napoli me je želeo već godinu ranije, a ja sam osećao da je vreme za iskorak. Moja generacija iz Torina već se razišla: Kamil Glik je otišao u Monako, Čiro Imobile u Borusiju Dortmund, Alesio Ćerći u Atletiko Madrid, Mateo Darmijan u Mančester Junajted, Bruno Peres u Romu… Počeli su da sklapaju novi roster...

Ne bi Maksimović imao problem ni da ostane da mu nije obećano da će posle nekoliko propuštenih prilika tog leta dobiti šansu da napravi iskorak.
“Bio sam spreman i da ostanem, ali tražio sam da se poštuje reč kluba. Ako mi pružite ruku i nešto obećate, a posle to ne vredi, kao igrač osećam nepoštovanje. Mihajlović je pokušavao da učini sve da ostanem, uz novi ugovor, ali ja sam već dve godine zaredom propuštao priliku da odem u Napoli i igram Ligu šampiona, kako sportski tako i finansijski. U tom trenutku smo imali predsednika koji je rekao: "Za sve vredi, samo za Napoli ne vredi." To nije bilo korektno. Dogodile su se i neke stvari koje danas verovatno ne bih ponovio, ali tada sam to morao da uradim jer inače ne bih otišao u Napoli”.

Smatra da je klub trebalo da pokaže veću zahvalnost usled činjenice da je Maksimovića doveo praktično za džabe, a dobio priliku da ga proda za rekordan novac.
“Gledam to kroz primer iz svoje karijere: došao sam iz Crvene zvezde preko Apolona na Kipru u Torino. Zamislite da nađete igrača za jedan evro, a tri godine kasnije dobijete ponudu od 30 miliona. Taj igrač je napravio nešto i za klub i za sebe, došao je do trenutka kada želi promenu. Svaki bi predsednik trebalo da kaže: prošao je njegov ciklus, ima odličnu ponudu, prodajmo ga i potražimo novog. Tako postavljaš primer i drugima”.

Ipak, odlazak iz Torina bio je sve samo ne formalnost.
“S predsednikom sam imao sjajan odnos, voleo me kao sina. Ali ako mi godinu dana ranije daš reč, a onda bez razgovora sa mnom obećaš pokojnom Siniši Mihajloviću da ću ostati, to nije korektno. Zbog toga Siniša i ja četiri i po godine nismo razgovarali, pomirio nas je na kraju Đenaro Gatuzo na jednoj utakmici Napolija. Preko njegovog kuma sam sve vreme pratio kako je i pitao za njegovo zdravlje. Bilo mi je teško što smo do toga došli – i to zbog jednog čoveka. Osećao sam nepoštovanje, drugim igračima su dali tri dana da odu kući, meni su rekli da ostanem u Torinu i čekam sastanak s predsednikom, koji se nije javio, pa nisam ni video porodicu. Svi su tada otišli, a ja sam ostao. Nije mi to bio problem – volim Torino, navijači su me voleli, Torino u gradu ima i više navijača od Juventusa – ali tu se vidi razlika između normalnog i top kluba”.

Na kraju je poslednjeg dana prelaznog roka ipak kompletirao transfer u Napoli.
“Potpisao sam u poslednjoj sekundi i nisam prošao pripreme s ekipom. U Torinu sam sa Sinišom bio među najspremnijima, u prvoj prijateljskoj igrao sam 85 minuta dok su drugi igrali 45, tražio sam i zamenu jer je već bilo dosta. Umesto da se sve lepo završi, proveo sam gotovo mesec dana u Beogradu trenirajući sam, što nije to. Ispao sam iz ritma. Dođem u Napoli, a Mauricio Sari, ekspert za defenzivu, igra s četvoricom u odbrani, dok sam ja dolazio iz ekipe koja igra s trojicom. Rekao je da nisam prošao pripreme i da će mi biti potrebno vremena da se prilagodim njegovim zahtevima”.

"ANČELOTI ZNAO DA ME POZOVE U KANCELARIJU, POKLONI MI VINO I KAŽE: POPIJ U MOJE ZDRAVLJE"

Sari je još tada bio poznat kao trener koji insistira na tome da i štoperi učestvuju u izgradnji napada mada se još u ranoj fazi karijere Maksimović pripremao na tako nešto.
“Bio sam spreman za to jer sam rano počeo da igram štopera i navikao sam da igram s loptom. Nikad nisam voleo bezveze da udaram dugu loptu - uvek sam razmišljao da treba da budem na lopti. Poenta je da pojednostaviš: jedan, dva dodira, stalno kretanje i ponuda rešenja saigraču. Nekad je štoper uzimao loptu i udarao dugu, a svi idu gore. Danas, s otvaranjima i kretanjem, štoper lakše pronalazi rešenja, iako to ne rade sve ekipe. Mnogo mi je značilo što mi u Crvenoj zvezdi Robert Prosinečki nije dopuštao ni na treningu da ispucavam loptu. U Torinu smo tri godine igrali 3-5-2, šablonski i automatski, bez dugih lopti - pomeranje, jedan-dva dodira. Kod Mauricija Sarija cilj je bio da posed bude 70-30, da stvaramo šanse . U jednom trenutku u Torinu, a kasnije i u Napoliju kod Ančelotija, bio sam među prva dva štopera u ligi po progresivnim dodavanjima - 95 do 98 posto uspešnosti unapred. Karlo me je jednom pozvao u kancelariju, pokazao te parametre i rekao: 'Drži se toga, to pravi razliku između štopera koji zna da igra i štopera koji se samo bori'".

©Reuters

Mnoštvo sličnih situacija imao je i sa Ančelotijem.
“Znao je da me pozove u kancelariju, pokloni skupo vino i kaže: 'Popij u moje zdravlje'. Gospodin u svakom smislu. Jednom smo igrali u Torinu, treća mi je godina u Napoliju, ja na klupi i krivo mi je što ne igram baš tamo. Dočekao me na ulazu i pitao: 'Jesi ljut'? Kažem da nisam, samo mi je žao. On kaže: 'Ne igraš protiv Torina danas, igraš u sredu protiv Liverpula'. U 65. minutu me ubaci da u fazi napada budemo s trojicom pozadi, a da u odbrani igram kao desni bek. Publika mi je zviždala kod svakog dodira, ali odradio sam dobro, pobedili smo. Sutradan na taktičkom treningu me stavio u prvih 11 i protiv Liverpula smo pobedili 1:0, odigrao sam 90 minuta”.

Te 2018. u grupnoj fazi Lige šampiona propustio je samo jedan meč.
“Nisam igrao samo u Beogradu protiv Crvene zvezde. Zamolio sam ga i zarumeo je. Tri dana pre toga igrao sam 90 minuta protiv Fjorentine, pobedili smo 2:0. Sa Zvezdom smo u Beogradu odigrali 0:0, pa pobedili Liverpul 1:0, u Parizu je bilo 2:2 nakon gola Di Marije u 94. minutu, kod kuće sa Pari Sen Žermenom 1:1. Zvezdu smo dobili, a u poslednjem kolu na Enfildu nam je bio potreban remi ili pobeda. Oni su rano poveli 1:0, a mi u 94. minuti promašili zicer za 1:1 - Milik je izašao sam na Alisona i ovaj mu je odbranio. Liverpul je prošao i na kraju osvojio Ligu šampiona”.

©MN Press

"DIK ADVOKAT NIJE NI PRATIO SERIJU A, POZIVAO TE TEK DA DOĐEŠ"

Osvrnuo se Maksimović i na period u reprezentaciji Srbije i posebno dotakao druge utakmice u dresu sa državnim grbom, koju se Zlatan Ibrahimović potrudio da dobro upamti pošto mu je tada ‘razbio’ nos.
“Bio sam jako mlad, imao sam 20 godina. To je bila turneja s tri utakmice, Siniša Mihajlović je tek postao selektor i pozvao je maksimalan broj igrača da sve isproba. Prvu protiv Španije u Sent Galenu nisam igrao, oni su tada bili svetski i evropski prvaci. Imamo i anegdotu: naš saigrač je od 82. minuta stajao uz aut-liniju spreman za ulazak, ali lopta nije izašla iz igre punih desetak minuta, pa uopšte nije ušao. Španija je igrala tiki-taku u jedan-dva dodira, koristili su i golmana kao 'desetku', samopouzdanje i sigurnost bili su neverovatni – nismo praktično ni dotakli loptu. Protiv Francuske sam odigrao 90 minuta, a onda smo leteli u Geteborg na Švedsku”.

Ispostavilo se da ga je utakmica sa Šveđanima ‘prodala’ u Torino.
“U avionu me je tim menadžer pozvao do Siniše; rekao mi je da sam odlično odigrao i da ću startovati protiv Šveđana. Igrao sam kao srednji štoper u trojci, a Zlatan je stalno ulazio u moj prostor. Nekoliko puta sam mu presekao pas i uzeo loptu, a peti put me udario laktom u nos - pao sam, dobio je žuti. Nisam mu ništa loše uradio, više je to bila demonstracija autoriteta. Na korneru je kasnije skočio preko mene s obe ruke, dao gol, ali je sviran prekršaj. Od tog trenutka sam ga čuvao s metar, dva distance i prilagođavao se. Ispalo je da je pomoćni trener Torina došao da gleda Darka Lazovića, a primetio je mene - zahvaljujući toj utakmici godinu dana kasnije otišao sam u Torino. Nisam ni znao da me gledaju. Meni je tada značilo što sam u reprezentaciji i što imam poverenje selektora. Siniša je na mene puno uticao - donosio mi je DVD sa klipovima igrača poput Pikea i Švajnštajgera, pokazivao šta očekuje na štoperu ili zadnjem veznom i posle me ispitivao šta sam video. Imao je jasnu viziju ko šta može da postane. A meni je i pre toga Serija A bila broj jedan”.

©AFP

Vrlo brzo po prelasku iz Crvene zvezde se ustalio u Torinu, a dok je bio na vrhuncu forme italijanski mediji su umeli da ga upoređuju sa Nemanjom Vidićem.
“Igrali smo u tri ista kluba: Slobodi Užice, Crvenoj zvezdi i Spartaku iz Moskve. Ja sam rođen u Užicu, iz Bajine Bašte sam, a on je baš iz Užica. Iz Zvezde je otišao u Spartak pa u Mančester Junajted, ali sebe nikad ne bih upoređivao s njim - to je fantastična karijera i sjajan čovek, kapiten Junajteda. Nema novog Vidića, to je jedinstveno. Naslovi znaju da budu bombastični, a ja sam tada u Torinu jednostavno igrao dobar fudbal. On je bio stub jedne dominantne generacije Junajteda, igrao je protiv Toresa, Drogbe i sličnih. Imao je karakter pobednika, stavljao je glavu gde drugi ne bi nogu, uvek 300 odsto koncentrisan. Znao je da igra i kroz povrede, što većina ne bi. To nije 'luda', nego prava glava. I zato se toliko godina održao na tom nivou. A kad Englezi daju kapitensku traku Srbinu umesto, recimo, Riju Ferdinandu, Skolsu ili Gigsu, onda je suvišno objašnjavati ko je i šta bio Nemanja Vidić”.

Na kraju je Maksimović za Srbiju sakupio svega 25 utakmica za reprezentaciju, poslednju još 2020. godine protiv Rusije. Veruje da je mogao da ostavi dublji trag.
“Mislim da sam mogao da dam puno više i da imam mnogo više nastupa. U jednom trenutku kroz par okupljanja prođe i 60 igrača, stalno se menjaju selektori i sastav, to nije dobro. Svi dolazimo iz klubova, nema vremena za isprobavanja, po automatizmu igraju stariji i iskusniji. Kad se dogodila smena generacije posle Vidića, falilo je sluha. Matija Nastasić je levonogi štoper, ja desnonogi, prijatelji smo, igrali zajedno u mlađim selekcijama, obojica tada u Italiji. To je logika i hemija. Dođe, recimo, Dik Advokat, veliko ime, ali "holandska" logika. Saznam da on ne prati Seriju A i poziva te tek toliko da dođeš. Uvek neka nefudbalska priča, nikad mira da radiš normalno”.

"MLADEN KRSTAJIĆ JE BEZ TRENERSKOG ISKUSTVA ODJEDNOM POSTAO SELEKTOR - TO NIJE NORMALNO"

Ističe da na samu atmosferu u reprezentaciji veliki uticaj ima i okruženje.
“Puno toga je do okruženja. Umesto da se piše ko je dao gol i asistirao, piše se ko je kako došao, kojim autom i koje su pikanterije. Kao da neko namerno želi da te izbaci iz koloseka. Pa prekid protiv Albanije, prazne tribine, oduzimanje tri boda… Jedan incident - dugoročna šteta. Česte smene selektora su posebna priča. Ne može neko ko nikad nije vodio klub da postane selektor A reprezentacije. U Rusiji je Mladen Krstajić bez trenerskog iskustva odjednom bio prvi trener. Ne umanjujem ničije znanje, ali to nije normalno. A selektora koji te odvede na Svetsko prvenstvo skloniš. Nije normalno”.

©Reuters

Misli, naravno, na Slavoljuba Muslina.
“Zato nas pitaju kako to Hrvatska može ovako. Pa to su te razlike: kontinuitet i mir. Ja sam se u reprezentaciji najbolje osećao kod Slavoljuba Muslina. Napravio je dobru hemiju i onda je smenjen. Ne pamtim, osim Piksija, da se iko duže zadržao. Belgija iz 2014-2015. je dobar primer: propustiš ciklus, ali zadržiš trenera i okosnicu i - dođe rezultat. Bili su prvi-drugi na svetu na Fifinoj rang listi. Kod nas se nakon jedne ili dve lošije utakmice odmah traži smena. "Daj drugog". Novi selektor menja igrače, krene eksperimentisanje, a reprezentacija ne bi smela da bude poligon za tako nešto. Reprezentacija ne trpi neuspeh i zato stalno stižu kritike. Čast izuzecima, ali mnogi koji najglasnije kritikuju davno su izvan aktuelnog fudbala. Tim ljudima treba zahvaliti na doprinosu, dati im počasne uloge, ali da se ne mešaju u operativne stvari koje moraju da vode energičniji, mlađi”.

Dotakao se Maksimović i trenutne situacije u reprezentaciji Srbije, koja je posle poraza od Albanije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo daleko od idealne.
“Postoje matematičke šanse, ali kad se sve svede na to, nije dobro. Pre Albanije rekao sam da je to ključna utakmica. Znalo se da situacija nije normalna već pre utakmice, to sam osetio još na susretu s Engleskom, gde se na stadionu svašta događalo, i politički i drukčije. Prijateljima sam tada rekao: "Sledeća utakmica protiv Albanije se neće igrati u Beogradu." Uveren sam da bi u suprotnom opet pretio prekid i da bi se izdešavale svakakve stvari, ponajviše zbog politike. Na kraju smo igrali u Leskovcu, a to nije Beograd ni Marakana. Momci daju maksimum i imaju moju podršku. Ali četiri i po godine imali smo selektora koji nas je odveo na SP i EP, na čemu mu hvala, a da pritom nismo izgradili igru. Plasmani su došli, ali ekipe nije bilo. U kvalifikacijama smo jedva prošli grupu, u Portugalu je ispalo istorijski, no to se dogodi jednom u 100 puta. Kad sreća stane, a nemaš jasnu igru - pukne. I puklo je u najgorem trenutku, protiv Albanije”, zaključio je Maksimović u intervjuu za Index.