INTERVJU – Balkanski transfer don Endi Bara: Rijeru čekaju evropski top klubovi

Barin igrač Timi Maks Elšnik drugu je sezonu u Crvenoj zvezdi koja je letos prodavala igrače za blizu 50.000.000 evra. Takvom sumom na Balkanu mogao je da se pohvali samo Dinamo.
“Znam za Maksimovića, ali nisam previše pratio Zvezdin prelazni rok. Za Maksimovića znam prosto zbog Lajpciga sa kojim imam sjajne odnose, ali nisam pratio da bih mogao baš tačno da iskomentarišem. Cifra govori da je to fenomenalno, ja im na tome čestitam i nadam se da će nastaviti tim putem“.

DESET GRAMA RAZLIKE IZMEĐU KLUBOVA U REGIONU

Na ovim prostorima večita su pitanje šta bi bilo kada bi bilo, kako bi izgledao poredak timova kada bi se igrala regionalna lige, ko bi bio bolji u sudaru Crvene zvezde i Dinama.
“Sve naše lige na prostoru bivše Jugoslavije su razvojne lige za velike klubove. Tu nema dileme, niti tajne. Hrvatska liga ima specifičnu situaciju zbog reprezentacije koja ima velike uspehe. Možda je ona ispred svih liga baš iz tog razloga. Ali recimo kada bi svi igrali zajedno u jednoj ligi, siguran sam da bi se prvaci smenjivali. Ne bi bilo izričitog favorita. To govori da su lige podjednake, da ne bi bilo previše iskakanja. Možda bi jednu godinu Zvezda bila prva, drugu Dinamo, treću Hajduk. Možda je to deset grama razlike“.

Dok je Hrvatska pred vratima sedmog od poslednjih osam Mundijala, Srbija Svetsko prvenstvo u fudbalu teško da će videti. Debakl od Engleske, te blamaža protiv Albanije, ponovo su otvorili pitanja šta Hrvatska ima što Srbiji nedostaje. Tema je opširna, ali Bara vidi jednu veliku razliku.
“Srbija istorijski ima velike trenere. Od Radomira Antića, pa nadalje... Ako oni sami to nisu uspeli izdiktirati, teško da ću ja. Moje mišljenje je da Hrvatska ima nešto što Srbiji fali, a to je jedinstvo svlačionice. Nisu toliko jedan za drugog kao što su to Hrvati i hrvatska reprezentacija. Poznajem mnogo igrača iz Hrvatske, mnogo igrača iz srpske reprezentacije i mislim da igrač određenih vrednosti i kvaliteta, više gori za hrvatski dres, nego srpski igrač istih kvaliteta za svoj dres. Zašto, ja to ne znam. Ali ponavljam, to je samo moje mišljenje“.

NISAM ZA BONUSE… ON JE TU DOK NE NAPUNI 21 GODINU, ČIM NAPUNI – NIJE VIŠE TU

U srpskom fudbalu bonus pravilo je tu kao podsticaj za razvoj mladih fudbalera u seniorskoj konkurenciji. Ili bi makar na papiru to tako trebalo da bude. Iz Barine vizure, ono baš i nema smisao, niti veliki doprinos.
“Da bi bio jači i bolji, moraš imati konkurenciju. U Hrvatskoj takođe postoji pravilo da moraju da igraju tri mlađa igrača u kategoriji gde je Kustošija. Ja u tome ne vidim neku dobit, jer to dete zna da će igrati samo zato što je mlađe. Po meni to nije rešenje. Taj igrač se sigurno neće razviti. Neće biti ni reprezentativac Srbije, ni Hrvatske, ni Bosne. On je tu dok ne napuni 21 godinu. Čim napuni, on već više nije tu. Bolje bi bilo da dovedete sve, pa ćemo jednog lansirati i biće svetska klasa. Ovako ćemo iznedriti 70, a ni jedan ne valja ni za šta. Nisam za to. Zdrava konkurencija rađa bolje. Tako je bilo u Jugoslaviji. U to vreme, kada se čuje da neki mali ima 18 godina i da igra prvu ligu, znalo se da je on zver. Još su svi bili tu do 28. I ti da makneš nekog igrača od 25, ti si stvarno morao da budeš zver. Nisi pitao da li je on dobar. Ti si znao da je on dobar. A danas kažu mora da igra jer je mlađi. Ja kažem ‘jel vi čujete prvu reč - mora.‘ Ne mora. Je l mora? Onda nećete imati nikakav rezultat. Vrlo jednostavno“.

Prerani odlazak iz domovine u Evropu “ubio” je ili makar usporio razvoj mnogim talentima. Mnogi nisu bili dovoljno zreli i spremni za ono što dril ozbiljnih evropskih klubova sa sobom nosi.
“Mogu da povučem paralelu sa ovim što vam kažem za domaću ligu. Naše dete sa 18 godina ode preko. Od njih 30, tri postanu zveri. Budu veliki igrači u velikim klubovima i nose svoju reprezentaciju. Eliminacija najjačih. To je tako u sportu, u životu. Ja bih hteo da moj sin igra, ali šta ako nije za to? Šta da radim? Igraćeš zato što si mlađi, pa kad ne budeš mlađi, nećeš. Da, ali nećeš biti ni u školi. Znači izgubio si školu zbog toga. Tu postoji ceo proces. Ja sam za to da igra bolji. Ako su otišli preko sa 17, 18, 19, to je bila odluka njegove porodice i menadžera. Da li je on taj, to će se pokazati. Ja ne volim da vodim igrače u inostranstvo kada su tako mladi. Više volim da završe školu. Nikada ne znaš. Ako ne uspeš kao fudbaler, možda ćeš biti doktor, ili nešto drugo. A ovako nećeš biti ništa. I onda im to teško pada. Pogotovo kod nas. Ljudi sve daju, jer misle da će im dete sigurno biti fudbaler. A kada ne bude, onda su svi krivi, ceo svet oko njega. Ja nisam da mladi idu prerano, makar ne pre 18, 19 godine, nego da ako su za to, da igraju prvu ligu ovde”.

EKSTRATALENTI MOGU ODMAH DA SKAČU IZ AVIONA… ALI 95 ODSTO IGRAČA NE MOŽE

Verovali ili ne, menadžerima nije uvek cilj da igrača pošto poto pošalju u veliki klub iako se otvori mogućnost. Recimo, upravo Bara, uprkos interesovanju Mančester Junajteda, dogovorio se sa svojim igračem Mikaelom Fajeom, da je posle Barselone, Francuska (Ren) bolja opcija za njegov razvoj. Mnogi velikani pojeli su mnoštvo talentovane dece.
“U 90 odsto slučajeva, veliki klub im uništi karijeru. U velikim klubovima nema čekanja, tamo je brza eliminacija. Niko ne pita jesi li mlad, star, koliko imaš godina. Ili jesi ili nisi. Ja sam za to da se uvek ide postepeno, osim u slučaju ako je igrač ekstra talenat. To su igrači drugog nivoa i oni ne moraju da čekaju. Ali moramo da kažemo da od 100 odsto, pet odsto je onih ekstra talenata. Dakle, 95 odsto mora da ide postepenim putem i da gradi kuću od temelja, ne od krova. Ovi ekstratalenti mogu odmah da skaču iz aviona. Ja sam za to da sve ide normalnim tokom, da idu od manjeg kluba, odigraju 30, 40, 50 utakmica što je moguće već u jednoj sezoni. Da dobiju samopouzdanje, uz dobre trenere da poboljšaju nedostatke“, rekao je Bara i dodao:
“Uvek ima situacija da igrači nisu poslušali i da nisu završili kako je trebalo. Neću sada da govorim imena da se ne naljute. Mada oni lično znaju o kome pričam. I to je dovoljno za njih“.

OVDE IMAŠ ZA RESTORAN, BAR DVA PUTA NEDELJNO… A, U AFRICI SU GLADNI

Kad smo već kod regiona i ranih odlazaka ne možemo da se ne osvrnemo baš na primer Kustošije. Za one koji nisu bili upoznati sa tim klubom eto priliea da dobiju odgovor na pitanje – kako hrvatski trećeligaš pravi milionske transfere? Zašto evropski velikani uopšte dođu u dom jednog malog zagrebačkog kluba* Posredi su lik i delo upravo Endija Bare.
“Da ne ispadnem arogantan, ali naravno da je to u pitanju. Zašto? Zato što ja njima prodajem jako skupo. Ali i ovo što prodajem za dva, tri, četiri ili pet miliona, to su igrači za koje se misli da će u budućnosti vredeti mnogo, mnogo više. U svakom klubu postoji budžet za mlade igrače koji predstavljaju rizik. Ja pokušavam da pogodim ekstratalenta u tom njihovom riziku. Ako on postane svetska klasa, oni kažu – uštedeli smo 50.000.000 evra. Dovodim velike klubove, najveće klubove na svetu. Ja kada nazovem skauting službu i kažem: ‘Dođi da gledaš‘, on se trese, jer zna da ću, ako ne dođe, zvati šefa kluba i reći da nije došao. A neko drugi kada zove, oni mogu da kažu: ‘Ne, mi to ne gledamo.’ Naravno da upotrebljavam svoju moć da bih došao do cilja. Mnogi igrači koji su u Kustošiju došli kao bezimeni, sada su reprezentativci Hrvatske u dosta kategorija. Igrači koji su se prodali u Lajpcig nisu bili reprezentativci, a sada su nosioci reprezentaije Hrvatske u godištu U19. Mnogi igrači koji su se izgubili na putu ka velikim klubovima, dođu tamo i posle postanu igrači. To je zdrava i dobra priča“.

Veliki pogodak Kustošije bio je pomenuti Mikael Faje kasnije prodat Barseloni za 5.000.000 evra. Nakon Fajea, Baje Kulibali je bio nova zlatna koka Kustošije i otišao je u Šarlot za 4.000.000 evra i vrata Afrike su širom otvorena. Veliki poslovi kao reklama i garancija uspeha, a i sami fudbaleri su preporučivali svojim prijateljima i poznanicima Kustošiju kao šansu.
“Fudbaleri iz Afrike su jako traženi zato što su jako talentovani i gladni. Ono što je nekada bilo ovde, na prostoru bivše Jugoslavije, pogotovo nakon rata – to je sada Afrika. Vama koliko god je loše, vi izađete u grad, popijete kafu, prošetate, imate za neki restoran. Koliko god da je loše, bude za sve. Možda ne pet puta nedeljno, ali dva puta. A tamo je loše - loše… Tamo je – glad. I zato on kada dobije priliku, on se ne predaje. U stanju je pojesti bilo koga. A sledeća stvar je genetika. Igraju krila, genetski su brži. Kao što su igrači bele puti bolji na pozicijama u veznom redu. Tamnoputi igrači su prirodno brži“.

Mihael Faje (AFP)

Naravno, ima tu i problema. Različitih misli, karaktera, kultura…
“Najteže kontrolišem igrače iz Afrike. Puno je razloga za to. Ljudi koji rade sa igračima iz Afrike znaju šta pričam. Oni imaju različite vere, svoje šamane, svako ima nekog svog sveca u kojeg veruje i puno je stvari koje nisu vezane za fudbal. Ti pokušaš nešto da mu objasniš, a on kaže da mora da priča sa šamanom. S kim moraš da pričaš, ko je taj, kako će nam on sad pomoći? On se moli i on njemu kaže, to je za tebe dobro ili nije dobro. A u konačnici dođeš do šamana, a on ti kaže daj mi to i to i nema problema“.

PITOMIJI SAM OD ZDRAVKA MAMIĆA

U Kustošiji je nedavno završio i nekdašnji reprezentativac Srbije i član Napolija Nikola Maksimović (33). Premalo je poslednjih godina igrao u dresu Đenove, Hataja i Monpeljea, čitavo proleće oporavljao se od povrede zadnje lože, ugovor sa francuskim prvoligašem je istekao, a uprkos zovu Vojvodine i srpskih klubova, Maksimović se odlučio za Kustošiju.
“On je zdrav, dobar dečko, porodičan čovek i vrhunski igrač. Nema smisla da sedi kući. Rekao sam mu: ‘Dođi, pripremi se za 90 minuta. Odigraj koliko uspeš, šest, sedam, deset utakmica. Zaboravi da je to Kustošija.‘ Naravno da on nije za treću Hrvatsku ligu niti za tako nešto, ali on zna kakvu ja moć imam u fudbalskom svetu i da ću je upotrebiti. Daću sve od sebe. Sigurno je to bolja opcija nego da sedi kući. Koji god klub da nazove, rekao bih da nije igrao i da nije spreman. A ovako je došao da bude u formi. Lako ću onda sve objasniti. A ne moram im ni objašnjavati, za Kustošiju sada već znaju svi klubovi sveta.Verovatno je razmatrao opcije, ali između srpskih klubova i mene, odabrao je mene… Najiskrenije, bez da budem bahat ili bezobrazan. Odabrali smo put za koji nam je bilo lakše da kontrolišemo. U srpskom klubu ne bih imao kontrolu. U slučaju da poželi da ide, možda mu ne bi dali. Postoji puno razloga“.

Nikola Maksimović kao igrač Đenove (© Gulliver, FrancescoxScaccianoce)

Kao čovek koji odlično poznaje Zdravka Mamića, podsetili smo Baru na anegdotu koju je Mamić pre nekoliko godina ispričao u velikom intervjuu za Mozzart Sport. Onu o gazdi Totenhema Danijelu Leviju kojem je tražio pet Modrićevih dresova na poklon, a ovaj odbio cenu pet dresova od sume koju je Dinamu isplatio kao obeštećenje.
“Je l rekao da je trebalo da mu prevrne kafu? A taj deo niste znali, a-ha-ha. U jednom momentu je Levi ponudio cifru. I Zdravko je rekao, hoćeš da popijem do kraja ovu kafu ili da prevrnem sve i da idem. I ovaj je rekao: ‘Šta je ovome sad‘ Na kraju su se dogovorili“, uz smeh je ispričao Bara objasnivši da on nije imao takve anegdote.
“Ja sam drukčiji od Zdravka. Dosta sam pitomiji. On je fenomenalan čovek i za društvo i za sve, ali ima svoje momente pomračenja. Ako nije baš te sekunde po njegovom, on puca. Ja sam tu staloženiji i pokušavam sve da rešim na jedan normalan način i za sada sam uspešan o tome. Moj put je meni za sada dobar“.

PRIREDILI: Filip Veselinović i Aleksandra Gvozdić