Uspon i pad Andersona, momka koji je bio bolji od Vejna Runija

Znate one dobro poznate priče o momcima koji su iz siromaštva ili iz teške situacije dotakli zvezde, osetili slavu, a onda se srozali? Takvih ima gomila. U taj red spada i nekadašnji veliki talenat brazilskog fudbala Anderson Luis de Abreu Oliveira – ili prosto i jednostavno – Anderson. Rođen i odrastao u Porto Alegreu, oca je izgubio sa 14 godina. Majka Doralis je bila prinuđena da radi dva posla kako bi izdržavala Andersona i njegove tri sestre

Ipak, Anderson je imao nešto posebno – talenat za fudbal. Skauti koji su ga gledali u mlađim kategorijama Gremija bili su opčinjeni. Za prvi tim Trikolora Pampe debitovao je sa samo 16 godina i to na najspektakularniji mogući način – golom protiv ljutog rivala Internasionala – iz slobodnog udarca. Nedugo zatim, biva pozvan za reprezentaciju Brazila koja se 2005. takmičila na Svetskom prvenstvu za igrače do 17 godina. Brazilci jesu ubedljivo poraženi od Meksika u finalu, ali je Andreson je proglašen za najboljeg igrača turnira.

Bila je to lampica za skaute iz Evrope da krenu u lov na novog bisera iz Južne Amerike. Najbrži je bio Porto. Dragao je oduvek bio utočište za razne igrače iz Brazila, pa ovaj transfer i ne čudi. Kao što se niko nije čudio koliko je tada mladi Brazilac brzo uspeo da se adaptira na novu sredinu. Nije bio mnogo efikasan, ali ono čime su mnogi ostali začuđeni, to je diktiranje tempa utakmice. Anderson kao da je u ruci držao nevidljivi dirigentski štap kojim je organizovao čitavu ekipu.

Takav talenat nije mogao da promakne Aleksu Fergusonu. Namazani Škot je poslao brata Martina da ga gleda narednih mesec dana, a ovaj se vratio sa rečima:

„Aleks, on je bolji od Runija“.

Fergi je znao šta mu je činiti, kasica prasica se razbila i Crveni đavoli su za Andersona platili 27.000.000 funti. To u tom trenutku jeste bilo mnogo, ali ličilo je da Mančester Junajted ima momka koji će uskoro baciti svet pod noge. Barem je tako izgledalo...

Niko nije mogao ni da pretpostavi da će Andersonov vrhunac karijere biti zapravo njegova prva sezona na Old Trafordu. U sezoni 2007/08 odigrao je 38 utakmica u svim takmičenjima i osvojio Premijer ligu, te Ligu šampiona u čuvenom finalu protiv Čelsija. Od tada, kreće strmoglav pad.

Šta je razlog što Anderson nije napravio više?

Na prvom mestu povrede. Počele su da se gomilaju koliko već sledeće sezone. Drugo, bez obzira na sav bogom dani talenat, bio je nestvarno lenj i nervirao je Fergusona. Nije mu pomoglo ni to što je 2008. dobio nagradu „Zlatni dečko“. Ipak, njegova najveća opsesija je ustvari bila – hrana.

„Vraćali smo se sa treninga, u jednom momentu smo bili na autoputu, a on je ustao i počeo da viče Mekdonalds, Mekdonalds! Nije slučajno to što je najbolju formu dostizao kad je bilo mnogo utakmica. Tad nije imao toliko vremena da jede. Imao je mnogo povreda i to mu je uz nezdravu ishranu bio glavni problem. Momak je bio lud, ali ja ga volim. Da je bio profesionalniji, mogao je da bude najbolji na svetu.“, rekao je još jedan bivši igrač Crvenih đavola i Andersonov sunarodnik Rafael.

Stvari su ubrzo počele da se otimaju kontroli, a 2010. godine je doživeo saobraćajnu nesreću. Izvučen je iz auta onesvešćen i odmah hospitalizovan. Na sreću, ozbiljnijih posledica nije bilo. Godinu dana kasnije, opet je dospeo u žižu javnosti zbog proslave gola na utakmici protiv Totenhema, okrenuo se prema publici i simulirao pucanje iz pištolja. Naznaka definitvne propasti bile su sezone 2013/14 i 2014/15 u kojima je Anderson odigrao zbirno pet utakmica. Fizičko stanje je već odavno bilo loše, što zbog povreda, tako i zbog svih ostalih stvari. Posle odlaska sa Teatra snova, usledile su epizode u Fjorentini, Internasionalu, Kuritibi i Adani. Žickanje za koji evro više nekada velikog talenta. Postao je poznatiji po negativnim nego pozitivnim stvarima.

Pre tri godine je optužen da je učestvovao u prevari sa kriptovalutama, brazilski mediji su ga naveli kao jednu od osam osoba protiv koje se vodi postupak zbog teške krađe, prevare i pranja novca. Ove nedelje je ponovo dospeo na naslovne strane. Preti mu zatvorska kazna zbog toga što je odbijao da plaća alimentaciju za decu, kažu da ih ima devetoro.

„Bio je prilično opušten momak, ponekad možda i previše. Voleo je da ima loptu u nogama i nikad nije vodio računa o svojoj težini. Kad bi se povredio, proces oporavka bi išao prilično sporo. Bio je zaista dobar igrač, ali nije imao pravi mentalitet. Imao je to nešto brazilsko u sebi“, prisetio se Majkl Oven.