Tužna ispovest Arsena Vengera o kraju najveće ljubavi u Arsenalu i kako je potpisao Velbeka pred papom

Bio je čovek-klub. Arsen Venger iz Arsenala.

Sinonim fudbalske revolucije na Ostrvu. Kada je iz Japana došao u Arsenal 1996. godine kao prvi inostrani trener u istoriji, engleski fudbal je doživeo prosvetljenje. Arsenal je postao veliki klub.

Venger je na Ostrvo doneo lep fudbal, doveo strance i započeo trend koji je izgradio ovo što se danas zove Premijer liga. preko dve decenije je Arsen gurao Arsenal kao kamen uzbrdo uprkos svim preprekama, opstrukcijama i restrikcijama. Podario je svetu fudbala jednu od najlepših generacija u istoriji, osvojio velike trofeje, stvorio velike igrače. Njegova zaostavština je velika. Uvek će se svi sećati onog Arsenala koji je igrao prelep fudbal. I pobeđivao.

Nažalost, mnogi će ga pamtiti po poslednjem utisku i godinama agonije u kojoj su bili Venger i Tobdžije. Reći će, trebalo je da ode ranije.

Od rastanka sa Arsenalom, Arsen nije želeo mnogo da priča o toj bolnoj temi. U jednoj od retkih isposvesti, otvorio se Dejvidu Ornstajnu, možda i najpoznatijem svetskom novinaru koji prati Arsenal već godinama. Ornstajnov intervju sa Vengerom za Atletik, prenosimo u celosti. Povod je bila autobiografija koju je Venger nedavno izdao.

Jedna od najneobičnijih stvari je što se u poslednje vreme sve češće pojavljujete u javnosti iako važite za čoveka velike privatnosti.

“Jeste malo čudno. Ne bih to ni radio, ali su mi rekli da je to način da knjiga bude uspešna. Moram priznati da sam uživao jer dugo vremena nisam pričao u medijima. Sada želim da što pre završim sa medijskim nastupima kako bih se vratio u FIFA da radim. Mislim da sam malo precenio svoju energiju ovih dana”, počinje razgovor Venger.

U knjizi se često pored sreće i zadovoljstva oseti i neka nostalgija, tuga, usamljenost od mladih dana do danas. Da li vas je to otvorilo da napišete knjigu?

“Kada donosite neku važnu odluku, uzimate savete od svih. Ali u nekom trenutku sami morate da presečete. Ta nesigurnost prihvatanja odluke stvara tenziju. Stres dolazi od nesigurnosti i pritiska spolja. I to su momenti kada osećate usamljenost. Ali kada sklapate tim petkom uveče, sigurni ste u osam startera, ali trojicu još ne znate i morate da presečete, onda vam to takođe stvara nesigurnost i usamljenost”.

Da li ste zato imali snove i noćne more o Arsenalu, utakmicama, incidentima, rezultatima?

“Naravno. Klub živi u vama 24 sata dnevno. Ponekad kada se probudite, prvo što vam padne na pamet je sledeći trening, utakmica, kako ćete da igrate...”

A sada?

“Sada ne. Sada mnogo analiziram. I dalje navijam za Arsenal i gledam utakmice kada mogu. Jednom kada dobijete strast, umirete sa njom na kraju. A moja strast u fudbalu je baš bila jaka. Sada moram da prihvatim da je se nikada neću rešiti”.

Da li mislite da ste otišli iz Arsenala na pomalo ružan način i da je klub to uradio bez stila?

“Ne bih to tako nazvao. Samo sam osetio da je klub želeo da čvrsto preseče kako bi ljudi koji dođu posle mene mogi slobodno da rade. Da ne budem senka iznad njih i da im ne stvaram nelagodu. Takođe, možda je i za mene dobro što su sve veze presečene i što sam mogao da se okrenem nečem drugom u životu. Bilo je teško jer se dešavalo da bi kada krenem autom od kuće, po nekom običaju krenuo u smeru ka trening centru. Nestalo je okruženje u kojem sam proveo 22 godine. A 22 godine nisu malo. Za to vreme sam dao celog sebe”.   

Rekli ste da je neprijateljetsvo od navijačkog sektora i uprave na kraju bilo neopravdano. Ko iz uprave?

“Ne želim da otkrivam imena. Ali tako sam ja to doživeo. I zato nisam želeo da napišem knjigu u kojoj neću iskreno moći da iskažem osećanja. Između ostalog, i zbog toga sam odlučio da raskinem sve veze sa klubom”.

Da li ste plakali po odlasku iz Arsenala?

“Ne, iako sam bio tužan. Ne možete da se osećate dobro kada je tuga hronična. Bio sam tužan ali nikada nisam pao. Znao sam koliko sam voleo klub i koliko sam mu sebe dao. Služio sam mu časno i pošteno. Znam i da sam pravio greške i žao mi je danas zbog svake od njih. Ali generalno, mislim da sam dao sve od sebe za taj klub i zato danas mogu da živim bez njega”.  

Pomenuli ste u knjizi da ste sa nekim ljudima iz kluba ostali u kontaktu i da vas informišu.

“Nekad je ljudima potreban savet oko nečega i pozovu me”.

Da li razgovarate sa bilo kim iz uprave?

“Ne”.

U jednom delu knjige govorite da je Arsenal bio u najboljoj mogućoj finansijskoj situaciji da napadne trofej Lige šampiona. Ali tada ste imali izgradnju stadiona?!

“Prvo želim da otkrijem da troškovi izgradnje stadiona više ne postoje. To je prošlo. Prihod od TV prava se drastično povećao prethodnih godina tako da je plaćanje dugovanja svedeno na minimum. U jednom trenutku nam je novac od Lige šampiona značio u otplati dugova. Negde u 2008. i 2009. godini smo tršili novac od fudbala da finansiramo izgradnju luksuznih apartmana na mestu Hajberija. Kada se podvuče crta ostavio sam klub sa moderim stadionom i fantastičnim trening centrom. Prihodi su se stabilizovali i danas Arsenal može da kupuje velike imena. Potrošio je mnogo novca u prethodne dve godine”.

Nedavno ste rekli da je Arsenal odjednom negde pronašao novac za skupa pojačanja. Da li vam je žao što vi niste imali tu mogućnost.

“Na početku sam i ja imao te mogućnosti i bili smo konkurentni. Ali posle toga je bilo sve manje novca. Prihvatio sam taj izazov i ne želim više da pričam o tome. Ljudi su se pitali zašto više ne osvajamo i da li je do mene… A bili smo tri puta prvaci, pet puta drugi, pet puta prvi, šest puta četvrti tako da je kontinuitet postojao. Ali nismo više imali to malo što je potrebno da budemo u prednosti u odnosu na ostale”.  

Navijači su vam skandirali da napokon potrošite neki novac. Da li niste trošili zato što niste mogli ili zato što niste imali?

“Vidite, to nije bio moj novac. Tretirao sam klub kao da je moj novac u pitanju i nisam trošio jer nismo imali. Ne vidim šta je tu teško za razumeti. Vodio sam klub kroz težak period i igrali smo dobar fudbal”.  

Gubili ste glavne igrače i nikada niste dizali glas protiv toga. Ćutali ste i kada ste morali da napustite Hajberi. Da li je to bilo vredno svega toga?

“Ako posmatrate globalno, onda – da. Budućnost nije bila samo mojih 12 godina na Emiratima, već i narednih 20 ili 30 godina. Šta, mislite, da li bi preživeli? Hajberi nije imao šansu da se razvija dalje. Nismo mogli da dodamo ni 5.000 mesta. Emirati su nam bili neophodni.  To svakako nije bilo lepo iskustvo za mene jer smo izgubili naš Hajberi, ali klubu je tako nešto bilo potrebno”.

Imali ste imidž inovatora, a onda se stekao utisak da su ostali klubovi stigli Arsenal a da vi niste mogli da smislite nešto novo. Potom su krenuli i neki brutalni porazi poput 2:8 protiv Čelsija u vašoj 1.000 utakmici. Da li ste tada osteili da gubite korak?

“Liverpul je nedavno izgubio 2:7 od Aston Vile. Da li biste za njih rekli da su izgubili korak ili stil? Ubedljivi porazi nikada nisu ogledalo kvaliteta. Izgubili smo od Čelsija sa 10 igrača. Gubili smo i od Mančester Junajteda 2:8, ali to je bilo četiri dana posle meča protiv Udinezea po ogromnoj vrućini i pola tima nije moglo da igra protiv Junajteda. Uvek mora da se analizira malo dublje. Naravno da smo bili slabiji nego 2004. godine, ali ta 2004. je bila aposlutno neverovatna jer nas u konkurenciji toliko jakih timova niko nije pobedio”.

Kako ste se osećali kada bi vas poredili sa Fergusonom koji je izmislio širok stručni štab i uveo neke inovacije?

“Istina je da je to uradio. On je stalno podmlađivao stručni štab jer nije često bio na terenu. Morao je da menja saradnike jer bi se igrači posle tri godine umorili od ovoga ili onoga. I na tome mu odajem priznanje. Ali on je imao drugačiji stil rada, mi smo zbog finansijskih restrikcija imali drugačiji”.

A zašto vi niste?

“Ne sporim, ali Ferguson je imao Ronalda, Runija, Van Nistelroja, Gigsa, Skolsa… Kada vidite njihove karijere, shvatate kakav tim je imao. I mi smo taj tim pobeđivali. A oni nisu imali finansijske restrikcije. Nama je Van Persi otišao u Junajted jer nismo mogli da mu damo ugovor koji su mu oni dali. Ostali igrači su nam odlazili u klubove poput Mančester Sitija jer nismo mogli da im nudimo takve plate”.

U knjizi ste ispričali i neke divne priče poput potpisivanja ugovora sa Laminom Ndiajeom na parkingu ili kako ste menjali let Lilijanu Tiramu dok je čekao na aerodromu. Znamo da ste u Arsenalu imali sličnu priču sa Park Ču Jongom kojeg ste prebacivali vozom.

“Da, bilo ih je. Naprimer, Dani Velbek kada sam otišao na humanitarni meč kod pape. Na aerodromu su mi rekli da potpisuje za Totenhem ali sam uspeo da ga preorijentišem i ubedim. Ceo dan smo pregovarali. Rekao sam mu: ‘Vidi, moram sada da prekinem, stojim ispred pape. On je bio u čudu: ‘Šta?’. Zaista sam u tom trenutku stajao na kraju reda za fotografisanje sa papom. Namerno sam bio na kraju jer sam u tom trenutku pregovarao oko transfera. Kada sam se približio papi, morao sam da prekinem. I uspeli smo da ga potpišemo”.

Zašto niste prihvatili Seska Fabregasa kada je želeo da se vrati u Arsenal?

“Morao sam svim igračima da pošaljem poruku da kada jednom odu iz Arsenala, više nema povratka. Bio je to način da zadržim igrače koji bi pomislili da je trava zelenija na nekom drugom mestu.Istina, napravio sam izuzetke u slučajevima Anrija, Kembela i Lemana. Ali kažem vam, oni su bili izuzeci. Mlade igrače koji su odlazili, nisam želeo da vraćam”.

Da li su vas povređivale odluke nekih igrača? Sećamo se Emanuela Adebajora kojem ste napravili karijeru, a koji je gol u dresu Mančester Sitija proslavljao onako prkosno.

“To mu i nije bio baš lep potez. Nije bio baš siguran da želi da ide i mislio je da ga ja guram iz kluba”.

A scena sa Ebueom kojeg ste uveli pa izveli i on je napustio teren u suzama?

“Dešava se. Ušao je u igru, promašio prvi pas, promašio drugi i doveo nas je u situaciji da izgubimo utakmicu. Nije bilo drugog rešenja osim da ga izvedem. Naravno, igrač tada pati i oseća se beskorisnim. Ali tako je u fudbalu. Teško je kada u petak nekog ostavite bez posla, a u ponedeljak ga opet zovete na posao da bude spreman za meč u nedelju”.

Koliko vas je pogodila pogibija Hosea Antonija Rejesa?

“Užasno. Sećam se koliko sam se borio da ga dovedem iz Sevilje. Dejvid Din je otišao u Sevilju po njega, navijači su protestovali ispred stadiona, ali rekao sam Dejvidu da ga dovede po svaku cenu. Došao je i bio deo one generacije 2004. godine. U finalu Lige šampiona sam se odlučio za Piresa pre njega i nikad mi to nije oprostio. Ispostavilo se da je poginuo na dan finala Lige šampiona. Bio sam užasnut”.

Da li ste nekada proslavili na način na koji vas ljudi ne vide? Da li ste se nekad napili? Da li ste se otkačili u nekom restoranu?

“Razočaraću vas, ali napisao sam se samo jednom u životu. Imao sam 18 godina. Moje proslave su da pričam sa mojim saradnicima posle utakmice. I kada slavimo, i kada patimo, moramo biti zajedno”.  

Vodili ste baš monaški stil života…

“Jesam. Ali tako je. Pomalo dosadno. Ali i igrači često vode dosadan život. Ljudi samo misle na novac i glamur kada su fudbaleri u pitanju. Ali veći deo tog života su spavanje, odmor, trening, utakmica, putovanje… Istina je da putuju po svetu ali od svega vide samo hotele, aerodrome i stadione”.