Tjeri Anri: Godinama sam najviše voleo da gledam Azara, Belingem blista u Realu jer mu to sistem dozvoljava

Od svetskog fudbala danas se zvanično oprostio Eden Azar, dok istovremeno u Real Madridu raste nova superzvezda Džud Belingem. U danu kada nema previše događaja zbog reprezentativne pauze, mnogo se priča o odluci belgijskog asa da okači kopačke o klin, kao i vrtoglavom usponu mladog engleskog veziste. I Tjeri Anri je takođe imao šta da kaže o njima...

Anri je pre mesec i po dana odlučio da se vrati trenerskom poslu i preuzme mladu reprezentaciju Francuske, kao i olimpijski tim koji će naredne godine u Parizu igrati za zlato. On je u razgovoru za L'Ekip govorio o suštini njegovog posla, svom trenerskom razvoju, koliko se promenio od vremena kada je radio prvi samostalni posao na klupi Monaka do danas, ali i o sistemu koji forsira.

Za početak - koliko se razlikuje Anri kao trener mlade reprezentacije Francuske, u odnosu na trenera kojeg smo zatekli u Monaku?

“Nisam se promeni, ali sam evoluirao tokom godina, posebno kroz lekcije koje sam naučio. Radio sam tokom pandemije, radio u inostranstvu (Montreal Impakt), što nije bilo lako. Nisam mogao da se vratim kući. Ali, to iskustvo me je ojačalo, razumeo sam stvari bolje. Ne mogu da kažem da je bilo teško, već neizbežno. Neki momci su dobili decu za vreme korone, drugi su izgubili roditelja, neke je mučila anksioznost. Ne bih da idem u detalje, ali kada četiri meseca provodite svi zajedno, na jednom mestu... Ako ne izvučeš korist iz toga, o grupi, o igračima i sebi, nikada nećeš da naučiš. Sve to mi je pomoglo da evoluiram kao čovek. Morao sam, jer sam bio priteran uza zid“.

Da li si kao trener “ubio“ nekada velikog igrača u sebi?

“Ne. Najteža stvar, kada veliki igrač postane trener, je u tome što te konstantno svi podsećaju na to da si nekada bio igrač. Kada sam došao ovde, odmah su mi rekli: 'Tjeri, ovde si postigao gol'. Odgovorio sam: 'Da, u redu, ali ovde sam da bih bio trener reprezentacije'. Tada sam to razumeo, dok u Monaku nisam. Naravno, moja karijera je nešto od čega ne mogu da pobegnem, ali mi ona sada ne pomaže u novom poslu. To više nema nikakve veze sa mnom. Zbog toga ni ne razmišljam mnogo o tome“.

Priča se mnogo o tome da li tvoji igrači mogu da te prevaziđu ili ne...

“U tome je stvar... Ono što mi je najviše smetalo u Monaku jeste to što mi se zameralo da nisam dovoljno strpljiv sa mladim igračima. To je glupost, bilo je baš suprotno. Ne bih došao da treniram mladu reprezentaciju da je tako kako se priča. Ali, dok ne budem nešto uradio, verovatno ću slušati isto: 'Bio je veliki igrač, sada mu je teško da razume kada neko ne može da uspe“.

To nije istina?

“Ne, jer sam sa 17 godina već bio takav. Nisam mogao da razumem sve, nisam bio veliki igrač. Tako je to, to je deo mene. Sada sam pažljiv, evoluiram. U glavi ne želim da idem u ekstreme. Na primer, krećem sa postulatima da moj igrač ne zna da dribla, zbog čega ću postaviti sistem u kojem će se igrač osećati komotno da ima više opcija da doda loptu. Kada se sve postavi, sve je na igrači, da donosi odluke. Vitinjin gol (za PSŽ u nedelju protiv Rena) nije rezultat toga što mu je trener rekao da uradi ono što je napravio“.

Koliko su ti godine kao stručni konsultant, daleko od trenerskog posla, pomogle da proširiš vidike?

“Pomoglo mi je da ostanem blizu terena, a razgovori sa ljudima iz fudbala tada su mi pomogli da evoluiram kao trener. Radio sam intervju sa Pepom Gvardiolom, pričao sam sa brojnim trenerima... To mi se svidelo, uspeo sam da im postavim brojna pitanja, to mi je pomoglo. Tada sam odlučio za sistem 4-3-1-2“.

Kada tvoja ekipa igra u fazi napada, samo su dvojica iza lopte, a petorica u navali, sistem 2-3-5.

“Kada igramo češće na protivničkoj polovini, sistem 4-3-1-2 ne postoji. Nije ista taktika kada napadaš i kada se braniš“.

Retko se taj sistem koristi...

“Kada sam došao u reprezentaciju, generaciju sam posmatrao po igračima koje smo imali. A, imao sam mnogo 'devetki'. To mi je dozvolilo da igramo široko, sa krilima, želeo sam da igrače stavim u poziciju u kojoj su se osećali najbolje. Moja ideja je da presingom dođemo do lopte. Kada imamo posed, lopta mora da putuje među igračima, ne da driblamo. Dribling je poslednja opcija. Najbolja stvar koju možeš da uradiš je da pošalješ dubinsku loptu. Posle toga dolaze ljudi koji rade nelogične stvari, poput Mesija, brazilskog Ronalda, koji mogu da predriblaju petoricu i postignu gol. Ali, to onda više nije taktika. Svaki put moraš da imaš neke ciljeve, bio u posedu lopte ili ne“.

Inspiraciju za svoje taktičke manvre našao si u Gvardiolinom sistemu poseda, a kako si uspeo da ih uvedeš u taj sistem, za koji oni nisu trenirali ranije.

“Nije stvar u tome da li su oni naši (francuski) igrači ili ne, već stvar instikta tih igrača. Što igrač ima veću maštu i bolji instikt, teže je odseći mu krila. Trener treba da dozvoli igraču da se iskaže na terenu, ali u granicama postavljenih struktura. Šta mislite, zašto je Džud Belingem tako dobar u Real Madridu? Zato što mu to struktura igre dozvoljava. Trojica vezista su iza njega, napadači koji su ispred trče i otvaraju mu prostor, da ide napred sa loptom“.

Kako naučiti igrača da trči za drugog?

“Gledajući mečeve. Tada vidiš koliko je ko zaista uključen u proces. Napravimo video analizu i onda razgovaramo sa njima. Meni je Arsen Venger otvorio um, ali Pep Gvardiola mi je otvorio oči. Kada sam došao u Barselonu, morao sam da se potpuno promenim kao igrač, što je jako teško kada imaš 30, a ne 18 ili 20 godina“.

Da li je struktura tvoje ekipe pravljena za Rajana Čerkija?

“Ne. Ova generacija ima više 'devetki', zbog toga je najbolje igrati u sistemu sa dvojicom špiceva, a iza njih 'desetka'. Danas je sve manje ekipa sa dvojicom klasičnih napadača, ali to ne znači da ću ja stalno igrati u tom sistemu. Naš sledeći rival, Bosna i Hercegovina, igra sa petoricom pozadi, zbog toga ćemo možda igrati nešto drugačije“.

Mogao je više, morao je više: Patnja prekinuta – Azar završio karijeru

Trenutno najbolji fudbaler na svetu

Da li se plašiš da bi igrači mogli da izgube svoj instikt, zbog svih detalja na koje moraju da paze?

“Ne. Moj omiljeni igrač godinama je bio Eden Azar. On je bio neverovatan. I bio je pravi igrač inspiracije. Dovoljno je samo da im kažeš gde treba da prime loptu i oni će da urade svoje. Suštinski, takvi igrači rade ono što oni žele. Mnogo puta mi se dosad dešavalo da ga gledam (Azara) i kažem sebi: 'Čekaj, šta on to radi'? A onda mu samo kažem: 'Bravo'! Čak se i meni dešavalo da mi trener kaže: 'Nemoj da šutiraš! To, bravo'. Trener daje instrukcije, ali ne može da kontroliše nečiju maštu i instikt“.

Šta je zapravo struktura jedne ekipe?

“To je plan koji dozvoljava svim igračima da se najbolje iskažu na terenu. Na primer, u finalu Lige šampiona 2009. godine Barsa je dobila Mančester Junajted (2:0). bio sam povređen, nisam mogao da trčim, Inijesta je takođe bio povređen. Naša cela odbrana je bila suspendovana. Kada sam otišao u krevet noć pre utakmice, znao sam da se ne osećam dobro, znao sam da neću moći da uradim nešto veliko kao pojedinac. Ali sam znao da kao tim možemo mnogo. Zbog toga sam u krevet otišao sa mirom, iako nisam mogao da potrčim“.

Ko u vašem timu ima slobodu pored Čerkija?

“Svi. Svaki igrač ima bar četiri opcije kada treba da doda loptu, sam bira, ne kažem im ja šta treba da rade“.

U odbrani nije tako...

“U odbrani niko nema loptu u svom posedu. Kada nemamo loptu, izvinjavam se, ali tada svi moraju da trče. Svi znaju šta treba da rade, kako bismo posed vratili nazad. Tada igramo presing, mrtvi smo ako nam protivnik probije taj pritisak. Zbog toga sve to moramo da izvedemo zajedno“.

Kakav biste uticaj želeli da ostvarite kao trener?

“Da utičem na duh svojih igrača. To je najbolja stvar koju možeš da uradiš. Naravno, pobede su mnogo bitne, to je osnova svega. Ali važno je takođe ono što prenosiš kao trener na svoje igrače. Mogu da vam navedem nekoliko ljudi koji su imali jak uticaj na mene, a opet nisu poznati. Da li je to normalno? Nije. Zato što treneri mlađih selekcija treba da imaju najveći uticaj na razvoj mladog igrača“.