Tek ćete da vidite šta je fudbal: Leskovački Old Traford – čudo obasjalo pola grada (VIDEO)

Na samom ulazu u odavno zatvorenu fabriku Leteks, simbol leskovačke tekstilne industrije što je svojevremeno zapošljavala više od 2.000 ljudi, decenijama je stajala poruka: “Mi pravimo najubav stof na cel svet!”. Leteks je zatvoren pre dobrih desetak godina, Leskovac odavno ne pravi najubav štof na cel svet, ali odnedavno Leskovčani s pravom mogu da tvrde: “Imamo jedan od najlepših stadiona u Srbiji!”.

Prvenstveno grad rukometa, pa i košarke, ali konačno je došlo vreme da se Leskovac vrati fudbalu i da najvažnija sporedna stvar na svetu preuzme primat u srcu Jablaničkog okruga. Pa da navijači opet sanjaju pobede i kada pet minuta pre kraja gube sa tri gola zaostatka, kao nekad, kada su govorili: “Ne se znaje, Zare igra”.

Kao industrijski grad i tekstilni gigant u periodu između dva svetska rata Leskovac su nazivali srpskim Mančesterom, a srpski Mančester konačno je dobio svoj Old Traford.

Teatar snova, u kojem su meštani kad je Srbija udarila na Brazil na Svetskom prvenstvu, tražili paralele sa velelepnim Lusailom. Kažu, podsetila ih je zlatna boja dekorativnih metalnih mreža sa severne, istočne i južne strane.

Nije neobičan slučaj u fudbalu da na mestu jednog stadiona nikne novi, lepši, savremeniji, onaj što će publici ponuditi da prisustvo utakmicama postane uživanje i privilegija. Još nije zvanično otvoren, nije najsavremenija podloga od 70 posto hibridne i 30 procenata prirodne trave na kakavoj treniraju reprezentativci Srbije u kompleksu FSS-a u Staroj Pazovi još osetila prve kopačke, niti su Leskovčani imali prilike da zavire unutra i osete istinski fudbalski ugođaj, ali… pojedini meštani već vole da pričaju o novom satadionu kao o “svemirskom brodu” kapaciteta 8.136 mesta.

I zaista, kada se pojavi na horizontu, pomalo odudarajući od čitave panorame grada, zaliči na građevinu koja nije sa ove planete.

“Verujte kad su se upalili prvi put ovi reflektori, napravila se kolona vozila. Ljudi su dolazili sa decom da se slikaju. Čudo u Leskovac se desilo, pola grada sija”, ispričao je za Mozzart Sport Dragan Stanković Šimi, legenda leskovačkog fudbalskog kluba Dubočica.

Pamti Šimi rane osamdesete kada je Crvena zvezda gostovala Dubočici u osmini finala tadašnjeg Kupa maršala Tita. Kao jedan od aktera te utakmice, seća se nezapamćene posete, slike 20.000 ljudi na gradskom stadionu, pamti klince koji su se naginjali preko ograde, visili jedni na drugima, samo da bi prisustvovali najvećoj utakmici koju je Dubočica igrala.

Uspomene su tu da se čuvaju, traju, prenose s generacije na generaciju, a Leskovac i Dubočica dobili su priliku da počnu da stvaraju nove. Početkom marta 2021. godine počelo je rušenje starog leskovačkog gradskog stadiona, a nepuna četiri meseca kasnije krenulo je zidanje velelepnog leskovačkog bisera čija je gradnja poverena novosadskoj firmi GAT.

Utisak sa lica mesta – neće se još dugo čekati da kolone ljudi i automobila počnu da se slivaju ka stadionu. I moraće da prođu novoizgrađenom ulicom Radoša Cerovića, koja okružuje stadion, a koja će nositi ime svojevremeno jednog od talentovanijih fudbalera Dubočice i člana 63. Padobranske brigade što je 1998, kao 20-godišnjak, izgubio život na Košarama.

Publika će moći na tribine kroz 17 kapija i dve namenjene ulasku osoba sa invaliditetom, za koje je pride obezbeđen prostor od 150 kvadrata… Tik uz teren, u prvom redu, da nijedan detalj ne promakne. Na svakoj kapiji stoje takozvani torniketi, žargonski rečeno češčljevi kroz koje navijači prolaze nakon validiranja karata. Izuzetno važni jer je to, uz kapacitet od minimalno 8.000 mesta, nezaobilazni uslov za organizaciju zvaničnih međunarodnih utakmica. Za one koji se nisu prošetali do stadiona, već krenuli na četiri točka, sa zapadne strane postoji parking od 198 mesta.

“Skoro je bio intervju s jednim ukrajinskim novinarom koji me prati već 15 godina. I baš sam mu slao slike. Oduševio se čovek. I stvarno ga ovde već zovu Old Traford, jer Leskovac je mali Mančester, a i liči malo. Igrao sam dosta po ozbiljnim stadionima. Ovo je baš prava priča”, ispričao nam je 37-godišnji Dušan Savić, kapiten Dubočice koji se u Leskovac vratio posle deceniju i kusur igranja po Ukrajini, Južnoj Koreji, Kazahstanu i drugim zemljama baš kako bi i završio karijeru na gradskoj lepotici.

Sa zapada se se ulazi u VIP deo. Do lože na drugom nivou isključivo liftom… Stepenište kako kažu izvođači radova služi samo za evakuaciju. A kako se vrata liftova otvore i napravi par koraka, na obe strane pruža se ogroman hol po ugledu na najmodernije evropske stadione. Hodnik ispred lože krasi veliki bar, sva vrata do udobnih, kožnih sedišta otvaraju se automatski, na senzore. Tu su i kancelarije kluba, konferens sale za klupske sastanke, komentatorske kabine, novinarske pozicije, toaleti u sklopu kojih su i oni specijalno prilagođeni za osobe sa invaliditetom. Na samom kraju hola, između severne i zapadne tribine rezervisano mesto ima “Veliki brat”: monitoring soba iz koje se upravlja svim tehničkim sistemima stadiona, zvučnim, svetlosnim, sigurnosnim...

Sprat niže novi prostrani hol za široke narodne mase. Nema otvorenog šanka, ali tu su lokali brze hrane, punktovi za osveženje... Tu je i suvenirnica, mada se trenutno još razmatra da li će joj uloga biti izmenjena, odnosno da li će po preporukama Uefe služiti kao prostor za zadržavanje prestupnika, onih što se ogluše o stadionsku disciplinu.

Kada biste zamišljenom linijom podelili zapadnu stranu stadiona na dva jednaka dela, dobili biste identičan raspored prostorija, kao u ogledalu. U prizmelju su svlačionice, prostorije za zagrevanje, sobe za masažu i rehabilitaciju, medicinske sobe, posebne prostorije za sudije i delegate, medija centri za domaće i goste, a tačno na sredini pozicionirana je sala za konferencije pre i nakon utakmica – celokupno u staklu.

Autobus sa domaćim igračima ulazi sa severozapada, gostujući sa jugozapada, vrlo blizu u uglovima stadiona nalaze se i dva velike kapije predviđene za ulazak vatrogasnih ili vozila hitne pomoći. Klasičan tunel iz kojeg igrači izlaze u kolonama zajedno sa sudijama ne postoji, ili bar ne liči na tunel. Svaka ekipa na pojedinačna vrata do tačke susreta, a ona je praktično na desetak, 15 metara od terena.

U noćnim uslovima, domaćini mogu da naprave spektakl sličan onima iz NBA lige jer svetlosni sistem unutrašnjih reflektora daje nepregledne mogućnosti za ogroman broj različitih scenarija. Praćenje samo jednog fudbalera ili više njih… Onaj ko bude dirigovao rasvetom moći će da pusti mašti na volju i napravi feštu kakvu Leskovac nije video.

“Ja mogu se popnem i na ove reflektore da gledam. Mi smo navikli da budemo na zidovima. Sad je ovo lepo, ne možemo da se snađemo sa ove kabine. Normalno, moje mesto će biti tu, uvek ću da budem tu, dok mogu da guram. Uvek ću biti jedan od najvernijih. I navijač. A i domaćin svakoj ekipi. Da vide da je i Leskovac nešto uradio u ovo vreme. Bila je velika sirotinja ovde, sad je nešto drugo”, u emotivnom tonu pričao je Dragan Stanković Šimi.

Moćan sistem ozvučenja okružuje čitavu unitrašnost stadiona koju krase i dva velika semafora postavljena po dijagonali - jedan na severozapadu, drugi na jugoistoku. A iznad četiri ćoška stadiona uzdižu se reflektorski stubovi visoki po 32 metra. Na svakom po 30 reflektora, svaki reflektor istovetne snage – 2,3 kilovata. I ono što je izuzetno važno – ne postoji bojazan da će bilo kakav neplanirani nestanak električne energije prekinuti fudbalsku predstavu. Za to je zaslužna najsavremenija trafo-stanica sa dva dizel agregata za rezervno napajanje. Oni se automatski pale, praktično sekund nakon što dođe do nestanka struje.

Dimenzije terena biće 115x68 metara i on je, kao što je to slučaj na TSC areni, prekriven kombinacijom hibridne i prirodne trave. I stadion u Bačkoj Topoli možda jeste za nijansu luksuzniji, možda ima Sky Boxove, ali sa svojim kapacitetom manjim od 5.000 mesta, ne odiše takvom prostranošću i širinom kao leskovački Old Traford.

“Osećam se kao da sam negde preko. U Srbiji ima par stadiona koji izgledaju slično, ali ovo je stvarno evropski odrađeno, po najnovijim standardima”, kaže za Mozzart Sport Marko Momčilović, iskusni štoper Dubočice.

A, kada ovako nešto priča čovek koji je sa rumunskim FCSB-om igrao grupnu fazu Lige Evrope i koji je u plej-ofu kvalifikacija za Ligu šampiona igrao na Etihadu protiv Mančester Sitija, valja mu verovati na reč.

Od linija terena do zida iza gola ima pet metara prostora, dok je na bočnim stranama još komotnije sa osam do osam i po metara razmaka. Ispod čitave površine terena postavljeni su grejači. Vijugaju ispod travnjaka poput zmije, pa snežni nanosi, za razliku od poteškoća sa kojima se srpski klubovi suočavaju gotovo svake zime, neće predstavljati nikakav problem za odigravanje utakmica.

Kako jedan ovako gigantski objekat sa sobom povlači ogromne obaveze po pitanju održavanja terena i ostale infrastrukture, sva je prilika, iako još nema zvanične potvrde, da će ovaj zadatak biti poveren nekom javnom preduzeću. Šuška se čak i da bi moglo da bude osnovano javno preduzeće “Stadioni”, koje će upravljati svim novim objektima u Srbiji. Ipak, još su to samo glasine.

Stadion je nedavno posetila i inspekcija FSS i postojala je jedna jedina začkoljica, da ne kažemo primedba. Naime, UEFA 4 standard propisuje da klupa za rezervne igrače treba da ima 14 sedećih mesta. I baš toliko ih je na stadionu u Leskovcu. Međutim, Evropska kuća fudbala je dodatnim podzakonskim aktima pomerila tu brojku na 21, a problem će biti rešen tako što će se po potrebi dodavati klupa sa dodatnih sedam mesta.

Prepreku otvaranju stadiona neće predstavljati ni činjenica da i dalje traju radovi na pristupnoj saobraćajnici sa južne strane. Kako kažu izvođači radova, severni automobilski prilaz je završen i to je dovoljno za funkcionisanje, dok se sa zapadne strane nalaze pomoćni tereni, a istočni prilaz je namenjen pešacima. A tek će oživeti šetališta i parkovi okolo kada stadion bude otvoren. Neki klinci imaće sreću da prvu fudbalsku utakmicu pogledaju na zdanju kakvo malo ko u Srbiji ima. Teško da bolest zvana “fudbal”, neće momentalno ući u krvotok.

“Zamislite sada neko dete koje nikada nije gledalo fudbalsku utakmicu prvi put sa roditeljima da dođe na ovaj stadion, to je onaj prvi utisak koji dobijaš. Verovatno u početku, posebno kada bude otvaranje, da li će ga otvoriti reprezentacija ili neka velika ekipa, biće i pun stadion i to su neke stvari koje vam ostaju za ceo život. Kaže neka reklama u Engleskoj: Biraj dobro boje, one ti ostaje za ceo život. I verujem da je baš zbog tih mladih ljudi kojima će ovaj stadion biti prvi utisak sa fudbalske utakmice, ceo ovaj projekat izuzetno bitan”, smatra trener Dubočice Dejan Čelar.

Zvanične informacije o tačnom datumu otvaranja stadiona još nema. Ipak kako je kao mesec za puštanje u pogon bio najavljen april, gradom su počele da kolaju glasine da bi prvu utakmicu na novom stadionu Dubočica mogla da odigra baš protiv velikog rivala, Radničkog iz Pirota. Euforija je naprasno porasla jer bi umesto 400, 500 vernih navijača koji trenutno bodre leskovački tim sa jedne, jedine tribine u obližnjem selu Mrštanu, 23. aprila mogli da dočekaju Pirot na krilima podrške od preko 8.000 ljudi.

“Stvarno se oseća euforija. Odavde sam, iz ovog grada, poznajem puno ljudi i bukvalno me po 15 njih svakog dana pita kad će otvaranje. Svi sa nestrpljenjem očekujemo”, rekao je Dušan Savić i nastavio:

“Nema atletske staze, biće vrhunska atmosfera i sa 3.000 ljudi, a toliko ovde dođe na rukomet ili košarku. Znam da ljudi pitaju: zašto baš stadion da se gradi? Tek ćete sada da vidite šta je fudbal. U Srbiji uopšte treba da se gradi što više stadiona, jer na takvom terenu i na ovima na kojima sada igramo, fudbal je drugi sport. Igra se mnogo brže, možeš da uradiš sa loptom šta želiš.”

A fudbaleri Dubočice ove sezone ozbiljno konkurišu za promociju u Mozzart Bet Prvu ligu Srbije. Desetak kola pre kraja, vode ljutu borbu sa glavnim konkurentom za prvu poziciju, pirotskim Radničkim. Treniraju i igraju utakmice u obližnjem selu Mrštanu, udaljenom svega nekoliko minuta vožnje od grada. Ni otežani uslovi treniga na često natopljenom terenu, pa ni nestandardizovana lopta u Srpskoj ligi Istok i poslovično neravnomerno potšišana trava na terenima trećeg ranga srpskog fudbala nije im smetala da se profilišu kao najbolja napadačka ekipa (52 postignuta gola).

Tresu mreže, pošteno osvajaju bodove, streme Prvoj ligi, ali sa gradnjom supermodernog stadiona automatski su se pojavili zli jezici i priče da će Dubočica “na silu” biti promovisana u viši rang takmičenja, a vrlo brzo i u Mozzart Bet Superligu Srbije. Jer kako čaršija, suparnici i oni zluradi vole da kažu: “Šta će trećeligašu tako veliki i moderan stadion?”

“I te kako smetaju te priče. Kao klub i kao uprava se trudimo da održimo mir među igračima i da ih motivišemo. Dobiju utakmice, a niko da im kaže bravo. Uvek bude da je to zbog novog stadiona ili zato što se mora. Ništa se ne mora. Nama niko ništa nije pomogao na terenu i ne očekujemo nikakvu pomoć. Mozzart Bet Prvu ligu ćemo zaslužiti na terenu”, rekao je direktor Dubočice Vladica Cekić za Mozzart Sport.

Na Cekićeve reči nadovezao se i trener prvog tima Dejan Čelar.

“Vrlo je napravedno. Prvenstveno prema ovim momcima. Daću vam jedan detalj koji mnogi zanemaruju u ovoj borbi na istoku. Pirot ima veći budžet od nas skoro svake godine. Ljudi iz kluba su pametno manipulisali tim novcem koji dobiju od grada i osećam da su sastavili vrlo reprezentativnu ekipu za ovaj rang. Mi na svakom koraku, na svakoj utakmici osećamo pre svega jednu dozu nepoštovanja i animoziteza prema nama baš iz razloga što se ovde gradi stadion. Znate kakav je naš mentalitet, odmah su krenule priče da smo mi ovde privilegovovani. Igrači su vam verovatno rekli da se to na terenu u realnosti ne dešava. Mi nemamo pomoć”, rekao je Čelar, a kapiten Savić potvrdio:

“Nema ništa od tih priča koje kruže i što se pravi atmosfera da nama pomaže predsednik, gura nas ne znam, Savez ili neko drugi. Iskreno, najpoštenija smo ekipa, bukvalno ni aut nismo dobili. Već bi bilo po raznim portalima, evo svirao se penal ili neki sporan gol. Postigli smo najviše golova, možda je Zvezda dala više od nas u svim ligama. Naravno, i Pirot ima odličnu ekipu, kostur tima koji dugo igra zajedno, ali ja se nadam da će naš kvalitet da prevagne.”

Dubočica nikada u 100-godišnjoj klupskoj istoriji nije uspela da dobaci do elitnog ranga srpskog fudbala. Generacije i generacije su bezuspešno pokušavale, ali nikada do sada motivacija nije bila ovoliko jaka. Da strpljivim koracima, stepenik po stepenik i sopstvenim iskorakom u Mozzart Bet Prvu ligu Srbije pokažu Leskovčanima da vredi dolaziti na stadion Dubočice. Ne samo jer je sve novo, moderno i atraktivno, već zato što i gradski klub ima perspektivu.

“Crkva! Svetkovina! Kao kada dođemo u crkvu, treba da se prekrstimo. Ovo je naša crkva. Ovo su generacije sanjale. Kada se ovo sve bude ocrtalo, kad se nameste stative, doći ću tamo na centar i da se prekrstim, gledam u Boga, da pomogne Dubočici u borbi za veći rang takmičenja i to u ime svih generacija. I onih najstarijih. Od 1923. kada je osnovana Dubočica pa do danas. Svima na poklon”, zaključio je Šimi, legenda Dubočice.

Nije Leskovac mali grad. Možda niste znali, ali sa okolnim mestima broji čak 150.000 ljudi. A šta je bar pet odsto od te brojke da se poistoveti i ponosi klubom iz svog grada? Pet odsto i eto punog stadiona. Eto krcatog leskovačkog fudbalskog hrama. A onda, ko zna? S takvim vetrom u leđa ni Mozzart Bet Superliga nije nedodirljiva, mada u Leskovcu ne vole da trče pred rudu, iako ih mnogi već vide u eliti.

Podsećaju, još su trećeligaš, a često je teže dići klub nego sam stadion.

“Sa ovakvim stadionom stiže i dodatna odgovornost i mi se trudimo da kao klub dostojni dočekamo taj stadion. Iskreno, otkako je krenula ova priča bacamo pogled u daljinu. I posle ispadanja iz PLS u sezoni posle korone, kada je pola lige ispalo, sve smo planove preusmerili na rast i tima i kluba. Sve dok ne porastemo do nivoa kluba koji je spreman da igra Mozzart Bet Superligu. Taj neki plan je da kažemo: u naredne tri ili četiri godine”, završava Vladica Cekić.

Moraće dakle da budu strpljivi, ali nije to njima strano. Svi u Leskovcu dobro znaju za onu legendu o navijaču slabog srca, koji ne može ni da gleda dok Zare u šesnaestercu dribla rivale, pa pita: “Aman, dade li ga?”

Odgovaraju mu: “Još ga dava”.

Da li su dočekali taj gol – ne znamo. Ali stadion jesu. A to je, složićete se, delovalo mnogo manje verovatno.

Pišu: Filip VESELINOVIĆ, Dejan STANKOVIĆ