Tata je to radio prvi i sa stilom

U strogom centru Milana se nalazi zelena oaza poznatija kao park Sempione. Pluća velikog grada koji nikada nije okrenuo leđa prirodi i ekologiji poput ostalih metropola. Simbol parka je trijumfalna kapija „Luk mira“ čiji počeci se vezuju za Rimsko carstvo. U centru parka je najstariji fudbalski stadion u Italiji i jedan od najstarijih na svetu.

Arena Ćivika je stara više od 200 godina, izgrađena je u stilu rimskih amfiteatara po naredbi Napoleona Bonaparte koja je i prisustvovao otvaranju. Starija je od fudbala. Na njoj su početkom prošlog veka igrali Milan, Inter, italijanska reprezentacija... Mnogo pre kultnog San Sira.

Arena Ćivika je 2002. ponela zvanično ime po Đaniju Breri, najvećem italijanskom sportskom novinaru koji je preminuo deset godina ranije. Brera je bio maestro pisane reči, čovek koji je dao nadimke za sve vremena. Među njima je i Kavaljere, (Vitez) nadimak Silvija Berluskonija. Brera je na Areni Ćivika 18. jula 1986. prisustvovao momentu koji će promeniti istoriju italijanskog i svetskog fudbala.

Tog popodneva se na tribinama amfiteatara Ćivika okupilo tek oko 7.000 navijača Milana. Tri helikoptera su se spustila na teren, a sa razglasa je grmela jedna od najimpresivnijih kompozicija u istoriji čovečanstva: Vagnerov „Marš Valkiri“. Nešto neviđeno za svet fudbala do tada. Koncept kakav se nije pojavljivao ranije u najpopularnijem i ta još narodnom sportu.

Poruka je bila jasna: Neka šou počne!

Iz helikoptera su izlazili igrači, treneri Milana... I Silvio Berluskoni. Bilo je to zvanično predstavljanje Berluskonijevog Milana. „Marš Valkiri“ je bio njegova želja. U vreme kiča i razmataza 80-ih je jasno i glasno stavio svima do znanja da će njegov Milan biti vidljiviji, šareniji i življi od drugih. Bilo je nemoguće ne obratiti pažnju.

„Milan? To je stvar srca. Jeste skupo, ali i lepe žene su skupe“, rekao je te ’86.

Šest meseci ranije, medijski magnat i lokalni biznismen je kupio fudbalski klub Milan. Spasao ga je bankrota. I obećao da će ga opet učiniti velikim.

Milan se bukvalno raspadao tih godina, dva puta ispao u Seriju B, učestvovao u skandalu oko nameštanja utakmica, imao tek nekoliko pristojnih fudbalera u sastavu... Milan je bio ubogi bolesnik, a tužioci i sudije kao zapete puške čekale leš da konstatuju tačno vreme i mesto smrti.

Istina je da istorija Milana postojala i pre Berluskonija. Prvi italijanski klub na krovu Evrope, dvostruki prvak Starog kontinenta, domaći trofeji, veliki igrači i treneri... Sve je to isparilo i nestalo u godinama lošeg vođenja kluba od strane rzanih mediokriteta. Sordiljo, Butići, Pardi, Duina, Kolombo, Moraconi, Farina i Lo Verde. To su bili predsednici Milana pre Berluskonija. Devet jahača Apokalispe koji su zajedno osvojili jednu titulu šampiona Italije za 15 godina.

Milan je posle drugog ispadanja u Seriju B u roku od tri godine bio na aparatima. Dug je bio 7.000.000.000 lira prema poveriocima, bankama, državi... Predsednici su i pored svega toga uspevali da isisavaju novac. Dok je klub tonuo u dugove, oni su iznosili novac u koferima, pokušavajući da spasu privatne kompanije. Tragičan je taj niz Milanovih predsednika od 60-ih godina do Berluskonija. Sudbina je sve uredila. Feliće Riva je ostavio dugove i pobegao da živi u Liban. Vitorio Duina je dodatno zadužio klub i poginuo u misterioznoj nesreći u Južnoj Americi. Naftni magnat Albino Butići je posle kraha kompanije pucao sebi u glavu iz pištolja i nekim čudom preživeo. Ostao je slep. Feliće Kolombo je završio u zatvoru zbog nameštanja utakmica u „Totonero“ skandalu. Đuzepe Farina je pobegao tik pred hapšenje u Keniju, pa u Južnu Afriku i nije se više vraćao.

Dok su oni gurali Milan u grob, paralelno je rasla poslovna imperija lokalnog biznismena Silvija Berluskonija. Sin lokalnog bankara iz srednje klase je završio pravni fakultet Univerziteta u Milanu sa 110 od 110 bodova. Odabirom diplomskog rada o pravu u oglašavanju je pokazao afinitet prema svetu medija i marketinga, a za diplomsku tezu je od jedne kompanije nagrađen sa 500.000 lira. Tih godina svirao je bas gitaru i pevao po kruzerima, a muzički talenat je kasnije pokazao i učestvujući u komponovanju današnje himne Milana. Jedne od najlepših u svetu fudbala. Pogotovo kada je zapeva Laura Pauzini.

Posle fakulteta je sa tadašnjom devojkom i najboljim prijateljem radio na prodaji novih vrsta usisivača metodom „od vrata do vrata“, zahvaljujuću harizmi i moći pregovaranja odlično mu je išlo. Sa 25 godina je krenuo u prvi ozbiljan biznis. Sa prijateljem je osnovao agenciju za nekretnine, potom građevinsku firmu. Uz kredit od 190.000.000 lira od banke za koju mu je otac radio, počeo je da kupuje zemlju po obodima tadašnjeg Milana i gradi novu vrstu modernih naselja poluzatvorenog tipa sa parkovima, igralištima, zelenilom, uz što manje saobraćaja. Ciljna grupa bili su bolje stojeći staleži srednje klase. Uspeo je da ubedi ljude da je život na periferiji bolji nego u zagužvanom centru grada. Kapital je počeo da se obrće i da se uvećava... Cigla na ciglu, para na paru.

Berluskoni je bio neko potpuno nov i drugačiji u odnosu na tradicionalne familije poput Anjelijevih. Imao je magnetizam da privlači simpatije.

„Kao što bi moj otac govorio, uvek imaj sunce u džepu i budi spreman da ga ponudiš drugima“, jedna je od omiljenih Berluskonijevih izreka.

Imao je 30 godina kada je stekao ozbiljan kapital i ušao u industriju medija i komunikacija. Postao je pionir u sferi marketinga, jer je televizijsko oglašavanje do tada bilo isključivo rezervisano za državne agencije. Prva privatna kablovska televizija u Italiji je bila Berluskonijeva, a onda ih je raširio gomilu po celoj Italiji i na kraju dobio nacionalnu frekvenciju. Njegova TV imperija je postala jedini konkurent moćnom javnom servisu RAI i tada je krenuo rat. Berluskoni je beskrupulozno kupovao najveće TV zvezde državne televizije i dovodio ih na svoju televiziju. Nudio je zabavu, slobodu, bekstvo od političke dosade i... Veće plate! Na njegovoj mreži su se gledale najnovije američke serije, lansiran je koncept zabavnih tok-šou emisija, a Italija je tada brujala o njegovim transferima voditelja i voditeljki kao što će godinama kasnije o fudbalskim.

Krajem 70-ih godina Berluskoni je upoznao sitnog privrednika iz Monce koji se bavio prodajom opreme za TV prijemnike. Ime mu je Adrijano Galijani. Njih dvojica su vrlo brzo kliknuli i rođeno je prijateljstvo i najčuveniji rukovodeći tandem u istoriji fudbala. Obojicu ih je vezala strast za fudbalom i ljubav koju je Silvio nasledio od oca, velikog navijača Rosonera. Kada neko postane legenda poput Berluskonija, oko njega će se ispredati razni mitovi. Najveći od njih je da je bio navijač Intera što nema veze sa istinom. Otac mu je bio Milanista, on je odrastao kao Milanista. Nikad nije želeo da kupi Inter kao što se kasnije spekulisalo.

On i Galijani su gledali kako Milan propada. I čekali... Strpljivo i pametno. Nisu hteli da napune džepove kontroverznim rukovodiocima Rosonera i čekali su da Milan dotakne dno. Prve glasine o Berluskonijevoj zainteresovanosti da uđe u fudbal i kupi Milan su počele oktobra 1985. Trojica njegovih ljudi od poverenja među kojima i Galijani su tada testirali Milanovu upravu. Nisu ništa ponudili, samo su se raspitivali i konstatovali da Milan ne vredi ništa.

Kada je situacija toliko uzavrela i navijači zapretili da će Farinu izvući iz vile i linčovati ga, prvi čovek Rosonera je pobegao za Afriku i ostavio sve (uglavnom dugove) potpredsedniku Đaniju Nardiju, još jednom mutnom biznismenu. Na Nardijevoj strani je bio Đani Rivera, u tom trenutku najveća legenda Milana koji je nekoliko godina ranije završio igračku karijeru.

Sa Galijanijem (© Reuters)

Rivera je po popularnosti i statusu bio najveće igračko ime u istoriji Milana. Uglađeni „zlatni dečko“ kojem se slepo verovalo. Lukav i inteligentan tip koji se još pred kraj igračke spremao za poslovnu i političku karijeru. Već tad je krenuo u razne biznise, među kojima i neke sa Nardijem. Zajedno su lomili naftnog magnata Dina Armanija da preuzme Milan i uloži pare, a da njihov uticaj u klubu ostane ogroman. Nikako im se nije dopadala ideja da dođe neko novi koji će parazite počistiti i krenuti od nule. Nikako nisu želeli da Silvio Berluskoni preuzme klub. U decembru je delovalo da Berluskoni ispada iz trke.

Problem je bio vreme. Nije ga bilo. Milanova kuća je tad gorela. Nije bilo vremena za paktove i zavere, navijači su bili besni. Na utakmici protiv Fjorentine krenula je prva organizovana podrška Berluskoniju. Prvi transaprent je bio parafraza Garibaldijeve čuvene izreke: „O Berluskoni, o morte“. „Farina = Rovina“ („Farina = pokvarenjak“) bilo je upućeno odbeglom predsedniku kojem su zapretili da će sve da mu naplate. Nije pošteđen ni Rivera. Idol Rosonera je etiketiran kao „trojanac“ koji u klub dovodi još jednu katastrofu od predsednika. Mržnja je kuljala sa južne tribine...

„Istina je da sam poslovno povezan sa Nardijem, ali samo zato što ga smatram uspešnim čovekom u svetu biznisa. Lično je sa mnom kontaktirao Fedele Konfalonijeri, Berluskonijeva desna ruka. Rekao sam mu da je bolje da idu preko Nardija, jer je Farina preneo ovlašćenja na njega. Oni žele da čekaju i gledaju kako se klub urušava. Kao navijač to ne mogu da dopustim, jer je Milanu hitno potreban novi vlasnik. Iznenađen sam ponašanjem Berluskonijevih advokata koji misle da ćemo mi gledati da Milan propada i čekati da oni kupe klub za nekoliko lira“, branio se Rivera.

Najteži dan je osvanuo uoči meča sa Sampdorijom. Novine su pisale da je Berluskoni konačno odustao, da je Sampdorija dogovorila transfer Franka Barezija, a da Juventus pritiska i lomi mlađanog Paola Maldinija. Gazeta je 10. februara imala naslovnu stranu koja je vrištala da je Dino Armani ostao jedini kandidat za kupovinu Milana, a sutradan je na naslovnici bio intervju sa njim u kojem tvrdi da je sve dogovoreno i da je on novi vlasnik slavnog kluba.

Poslednji fudbalski don

U popodnevnim satima je stigao savršen kontranapad. Najjače italijansko oružje. Paolo Berluskoni, rođeni brat Silvija, potvrdio je na televiziji:

„Porodili smo ga. Uspeli smo. Milan je naš“.

Za štampu je izjavu dao Adrijano Galijani.

„Da, istina je. Završili smo preuzimanje“.

„Fininvest je kupio Milan za 6.000.000.000 lira koje su otišle Farini i Nardiju. Potom je uloženo na još desetine milijardi lira koje su otišle na plaćanje poreza, dugovanja i ostalih troškova. Berluskoni je samo na dugovanja platio 30.000.000 lira“, rekao je nekadašnji Berluskonijev advokat Vitorio Doti.

Konačno, 20. februara 1986. i zvanično je potvrđena primopredaja. Silvio Berluskoni je postao vlasnik Milana. Dva dana pre toga su njegov brat i Galijani sedeli u loži na meču protiv Koma. Posle plaćanja dugova i zaostalih plata, Berluskoni se sa igračima upoznao 1. marta. Sleteo je u sportski centar Milanelo helikopterom u društvu Galijanija. Rukovao se sa zaposlenima, nije skidao osmeh sa lica, a svim igračima je poklonio skupocene Kartije satove uz obećanje da kreće u operaciju dovođenja pojačanja i da će samo najbolji „preživeti“ u timu. Tako je i bilo.

Na leto je stiglo prvo pojačanje - defanzivac Dario Boneti (2.000.000.000 lira). Potom su dolazili Danijele Masaro (3.300.000.000), Roberto Donadoni (5.000.000.000), golman reprezentacije Đovani Gali (5.200.000.000). Napadač Đuzepe Galderisi (4.000.000.000)... Berluskoni je ispunjavao obećanja.

„Ako nam se već ove sezone ukaže prilika da osvojimo skudeto, nećemo se uplašiti. Navikao sam da budem prvi u životu i bio bih jako razočaran da u fudbalu budem drugi“, sejao je optimizam gazda Milana na čuvej promociji tima na Ćiviko Areni.

Sa peharom Lige šampiona (© AFP)

Onih 6.000 na tribinama amfiteatra su se nekoliko dana kasnije pretvorili u 60.000 Milanista koji su kupili godišnje karte. Takav je uticaj imao Berluskoni i takvu je promociju napravio. Milan je prvu celu sezonu sa njim na čelu završio kao petoplasirani i kvalifikovao se za UEFA kup.

Posle godinu i po dana Berluskonijeve vladavine, klupsku legendu Nilsa Lidholma je na mestu trenera zamenio „prodavac cipela“, Arigo Saki čija Parma je igrala sjajan fudbal, kao drugoligaš očitala lekciju Milanu u Kupu Italije i to se dopalo Berluskoniju. Bio je sušta suprotnost tadašnjem Juventusovom katenaću. Čovek koji je iz startnih 11 izbacio libera i uveo još jednog ofanzivca. Napad. Šou! To je ono što je Berluskoni želeo. Ali...

Saki je u javosti dočekan na nož, nije imao nikakvu igračku karijeru i uz fudbal se bavio prodavanjem cipela u očevoj firmi.

„Nisam znao da prvo treba budem konj da bih postao džokej“, bio je legendarni Sakijev odgovor.

Berluskoni je Sakiju doveo velike zvezde tog vremena Ruda Gulita i Marka van Bastena, a iz Rome uzeo zahvalnog trkača Karla Ančelotija. Čuvena odbrana Đovani Gali – Tasoti, Filipo Gali, Barezi, Maldini je već bila tu. Bili su tu i Evani, Virdis, sa pozajmice je vraćen mladi Alesandro Kostakurta. Stvorena je kičma tima koji će narednih godina baciti sve pod noge. Sa verovatno najboljom defanzivnom linijom u istoriji klupskog fudbala.

Potom je došao i Frank Rajkard. Nije tu više bilo šta da se priča. Bio je to „Dream team“. Pogledala ga je i sreća u magli beogradske Marakane kada je Milan bio na konopcima pred naletima Dragana Stojkovića i Dejana Savićevića. Te večeri je rođen Grande Milan.

Milan je preživeo tromeč sa Crvenom zvezdom i kasnije dve godine gazio po Evropi koga je hteo i kako je hteo. Za šest godina je osvojio tri titule prvaka Evrope i četiri skudeta. Bio je najjači tim sveta u verovatno najjačoj ligi svih vremena.

Belruskoni je potom ušao u politiku ali od fudbala se nije odvojio.

„Svi predsednici na svetu žele da sastavljaju tim, ali se prave ludi da to ne rade. Ja otvoreno priznajem da biram igrače i taktiku“, čuvena je njegova rečenica.

Vidite ovog čoveka pored mene, on ostaje taman ispali u Seriju B, a vi ćete svi biti prodati! Da li je to jasno?

Nije tajna da se i te kako mešao trenerima u posao. I to ne bilo kakvim trenerima već Arigu Sakiju, Fabiju Kapelu i Karlu Ančelotiju. Oni koji su potecnili i mislili da se ne razume u fudbal, kratko su trajali. Oni koji su znali da ga saslušaju, istrpe pa čak i iskoriste njegove ideje, su trajali i osvajali. Dugo.

„Poslao sam pismo u klub. Od ponedeljka je svaki trener zaposlen u Milanu obavezan da igra sa dvojicom napadača. To nije zahtev, to je naredba“, rekao je Berluskoni 2004. i poslao poruku Karlu Ančelotiju šta misli o njegovom „božićnom drvcetu“.

Ančeloti je kasnije priznao nešto slično.

„Rekao mi je moramo da igramo sa trojicom napadača. Odgovorio sam mu da već igramo i da su to Ševčenko, Inzagi i Kaka. On je smatrao da Kaka nije napadač, ali uspeli smo da nađemo rešenje“.

Berluskoni nikada nije bio čovek saopštenja i žalopojki. Bio je mnogo iznad toga. Ni za jedan neuspeh nije krivio drugog, a dešavali su se Milanu bolni porazi poput Ajaksa, Deportiva, Liverpula... Nikad nijednu ružnu reč nije rekao o istorijskim rivalima Juventusu i Interu. Uvek im je sportski čestitao, kao i svima drugima. Kad bi silazio u svlačionice posle meča, prvo je išao do protivničke da čestita. Onda tek u Milanovu. Inistirao je poštovanju i fer-pleju u fudbalu. Napadali su ga Interov predsednik Pepino Prisko i Juventusov trener Đovani Trapatoni, ali im nikada nije ništa javno odgovorio. Kamoli da piše budalasta saopštenja... 

Nikad nije napadao igrače kada gube, a počesto je znao da kritikuje kada se pobeđuje tesno i ružno zahtevajući atrakciju i napadački fudbal.

„Moram da donosimo ljudima šou na fudbalskom terenu. Imamo odgovornost prema navijačima u zemlji i inostranstvu, gde nas prepoznaju kao najveći italijanski brend posle mafije i pice“, rekao je 1995.

Omiljen među igračima (© Reuters)

Igrače je u javnosti štitio, a mnoge od njih gledao kao sinove. Neki su mu bili draži od drugih. Iako Franka Barezija smatra najvećim igračem u istoriji njegovog Milana, trojicu je voleo više i od njega. Prvi je bio Argentinac Klaudio Borgi koji nikada nije odirgao nijednu utakmicu za Rosonere zbog pravila o strancima i dolaska Rajkarda. Drugi mu je bio i najomiljeniji.

„Teško je odgovoriti kojeg sam najviše voleo. Sa mojim momcima sam uvek imao iskren i otvoren odnos. Ako baš moram jednog da izdvojim onda je to Marko van Basten. Simbol lepog fudbala i elegancije. Fudbala kakav ja zamišljam. Ostavio mi je živu ranu kada se zbog povreda povukao ranije nego što je trebalo. On je bio fudbalski Rudolf Nurejev“, rekao je Berluskoni.

Treći miljenik je bio Dejan Savićević, crnogorski Genije zbog kojeg su i trenerima letele glave. Belruskoni ga je obožavao, a one noći kada je Dejo u Podgorici doživeo saobraćjanu nezgodu na motoru je odmah poslao helikopter i ponudio svu moguću pomoć. Kao što je lično preuzeo sve oko operacije i lekarske nege za oca Andrija Ševčenka. Kao što je učinio sve da pomogne Kahi Kaladzeu u potrazi za kidnapovanim bratom koji je, nažalost, već bio mrtav. Bilo je dovoljno da igrač okrene telefon i kaže: „Pronto, prezidente...“ i da se Berluskoni baci na rešavanje problema shvatajući te životne stvari ozbiljnijima od sastanka sa Angelom Merkel. Priznali su to kasnije Albertini, Sedorf, Inzagi...        

Zato je nemoguće nabrojati sve poruke velikih fudbalskih imena koja su se oprostila od voljenog predsednika. Mnogi od njih su ga zvali „Papa (Tata) jer je uvek bio tu za njih. Pre samo dve noći je onaj bradonja u beloj odori iz Abu Dabija tek drugi put u 15 godina pogledao uživo utakmicu Mančester Sitija u koji je uložio milijarde dolara. Teško da i zna imena prvih 11. Berluskoni je znao kako koji treba da se kreće. Ili je makar mislio da zna, ali bilo je to drugo vreme i neka druga klasa za ovo što danas imamo u fudbalu. Za ovo što imamo danas i u Milanu gde se pojavi neki američki dunster i izbaci iz kluba Paola Maldinija.      

„Zastave (igrači koji su simboli op.a.) klubova se ne diraju i ne prodaju. Nikada nisam pozvao Lacio da pitam za cenu Alesandra Neste, jer sam smatrao da treba da ostane tamo celu karijeru. Tek kada su upali u finansijku krizu i kada su sami rešili da ga žrtvuju, ušao sam u priču i nisam dozvolio da ode u Juventus. Bilo mi je neprijatno zbog Lacija“, rekao je Berluskoni kod kojeg su Barezi, Maldini, Kostakurta proveli cele karijere u klubu i bili nedodriljivi za druge.

Iako je bio najtrofejniji predsednik u istoriji fudbala, tvrdio je da pobede nisu jedino što ga zanima već pobede sa stilom, ambijent bez nasilja na tribinama i poštovanje protivnika. Kada je neko od Milanovih ultrasa pogodio bakljom Rominog golmana Tankredija, Berluskoni je istakao da mu je to najtužniji dan na čelu kluba, da ne želi takve navijače i da će se potruditi da se nikada ništa više slično ne desi na utakmicama Milana.

Za više od tri decenije na čelu kluba, osvojio je sve što se moglo osvojiti, a kada su godine i nemoć sustigle, prvo je planirao da njegova deca nastave porodičnu tradiciju.

„Potrošio sam više od milijardu evra svojih para za Milan. Nekada sam trošio polovinu svega zarađenog. I nije mi žao“, govorio je Berluskoni.

Tuga i u Monci (© AFP)

Decu baš nije zanimalo da troše pare na fudbal, pa je morao da proda klub. Nije mogao bez fudbala i zajedno sa vernim saveznikom Galijanijem je Moncu doveo iz Treće u Prvu ligu. Pred kraj života je svom i Galijanijevom gradu podario najevći sportski uspeh.

„Biće to mlad tim sa okosnicom od italijanskih igrača. Moraće da imaju sređene frizure. Među prvima sam u klub zaposlio frizera. Tetovaže i minđuše nisu doborodšle. Moraće i da budu primer fer-pleja na terenu, da uvek čestitaju protivniku i da sudiju tretiraju kao gospodina. Kada im navijači traže autgorame, neće nažvrljati iniicijale već će se potpisivati imenom i prezimenom. I moraće lepo da se oblače“, rekao je kada je pre pet godine preuzeo Moncu.

Nije dočekao trofeje sa Moncom, ali je sa Milanom izrezbario istoriju fudbala. Santjago Bernabeu, Silvio Berluskoni, Florentino Perez i eventualno Roman Abramovič. Kada se pomisli na predsednika u fudbalu, pomisli se na njih.

„Bernabeu je osvojio pola onoga što sam ja osvojio sa Milanom, a dali su stadionu ime po njemu“.

Valjda će i Milan nekada imati svoj stadion. I valjda neće biti dileme po kome treba da nosi ime. Da je Đani Brera živ, verovatno bi to napisao i obrazložio lepše od svih. On je svoj stadion zasluženo dobio. Silvio Berluskoni čeka na svoj.

Da, nismo napisali ništa o skandalima koji su ga pratili. Političkim, ljubavnim, finansijskim. Bio je veći od života. Nadživeo je život. Proživeo je što mnogi neće ni za 100 života. I nije se trudio da ima lažni, savršen imidž. Bio je političar sa svim manama koje prate to nesrećno „zanimanje“. Inače su političari dobri i pošteni tipovi. On se makar nije krio.

Životna priča Silvija Berluskonija je zasnovana na istinitim događajima. Iako ne zvuči tako...