Tačno 100 dana do Eura: Trka sa vremenom za Radonjića, Đuričića, Grujića, Gudelja, Ilića...

Čast je i privilegija – uvek. Čak i kad je teško i kad si umoran. Igre u dresu reprezentacije ipak su nešto posebno. Ma koliko trpeo i uglavnom negativne komentare po društvenim mrežama. Sve se to isplati kad na kraju kao nagrada stigne – veliko takmičenje. Svetsko ili Evropsko prvenstvo nije ni toliko važno. To je nešto što se pamti za života. Trenutak kada selektor pročita tvoje ime na konačnom spisku, to je vrhunac svake karijere.

Nažalost, može da bude i veliko razočaranje. Jer ne mogu svi među najbolje. A iako je kičma srpskog tima manje-više poznata otkako je Dragan Stojković preuzeo funkciju selektora neko će morati da bude razočaran i pred kontinentalnu smotru u Nemačkoj.

POVREDE

Ta pretnja visi i nad glavama nekih nosilaca reprezentacije. Recimo, Nemanja Gudelj je još pre dva meseca povredio koleno i tek je počeo da trenira sa saigračima iz Sevilje. Poslednju utakmicu odigrao je još 1. januara. I mada za njega ima vremena, posebno jer svi znamo koliko Gudelj vodi računa o svom telu, neće mu biti lako.

Najnoviji problem je situacija sa Ivanom Ilićem, koji se povredio u duelu Torina i Fjorentine i prema prvim informacijama čeka ga pauza od 45 dana. Ako računamo da se na teren vrati 21. aprila imaće svega šest utakmica u Seriji A da pokaže da je sasvim fit za Evropsko prvenstvo, jer na Mundijalu u Kataru videli smo koliko je rizično uzdati se u rovite.

Koleno je stradalo i Milošu Veljkoviću, nije igrao za Verder još od decembra. Krajem februara je počeo da trenira sa timom što znači da bi trebalo da ima vremena za povratak u optimalnu formu

Gudeljov izostanak bio bi već veliki problem (©Starsport)

Samo njih trojica zbirno u nogama imaju 103 utakmice za Orlove, a pored njih povreda brine i Kostu Nedeljkovića, koji nema nijednu, ali kako ni Srbija nema desne bekove bio je viđen u ekipi da ne muči muke sa kukom. Ni minut ovog proleća za novog fudbalera Aston Vile, a i Englezi bi svakako bili radosniji kada bi on preskočio turnir u Nemačkoj.

Na ovom poslednjem spisku – i ne samo na njemu – nije bio ni Mihailo Ristić. Više puta su ga isecali zdravstveni problemi, pa sporadično igra u Selti. Dva poslednja meča je propustio zbog problema sa mišićem što svakako nije povreda koja zahteva duže mirovanje, ali nikako da uhvati ritam.

STATUS U KLUBOVIMA

Međutim, nisu samo povrede ono što kroji Piksijev spisak. Njih će i biti, neizbežno je. Problem je i što mnogi naši asovi nemaju čistu situaciju u klubovima, pa je tako selektor ovog puta “odmorio“ Nemanju Radonjića, Marka Grujića, Uroša Račića i Filipa Đuričića, poslednjih godina sve standardne članove državnog tima. Nema ni Darka Lazovića, iako je kapiten u Veroni dugo se već stiče utisak da ga selektor ne vidi u timu, pa je poslednji put u ekipi bio leta prošle godine. I sve one sitne povrede kojima se pravdao njegov izostanak nisu značajno uticale na njegovu minutažu u Veroni.

Darko Lazović na Mundijalu u Kataru (©Starsport)

No, da se vratimo na one koji su tu bili redovno i koje je od terena odvojio status u klubovima. Nemanja Radonjić se posle svađe sa Ivanom Jurićem preselio na Majorku i na Balearima zasad odigrao svega 99 minuta. Istina, 60 protiv Alavesa.

Marko Grujić je cele sezone u nemilosti Serža Konseisaa, za Porto igra uglavnom u Kupu, u Ligi šampiona 17 minuta, u prvenstvu Portugalije skromnih 240. Čini se da je vreme za rastanak i šteta što nije stigao već u januaru.

Mada je i to kocka, svedoči nam i primer Uroša Račića. On u Sasuolu ima epizodnu ulogu, 13 utakmica u Seriji A, ali uz skromnih 459 minuta. I ni njega nema u Piksijevom timu.

Iz Sasuola je u Grčku otišao Filip Đuričić, odlično krenuo i negde usput stao. Poslednju ligašku utakmicu za Panatinaikos odigrao je 4. februara, pre više od mesec dana. I negde je i razumljivo što ga nije bilo na selektorovom spisku.

KONKURENCIJA

Pozivu se naravno nadaju još mnoga imena, ali u većini tih slučajeva razlog tome što isti ne stiže leži u tome što prosto – ima boljih. Pa tako Dejan Joveljić i Đorđe Jovanović ne mogu preko Luke Jovića kada on igra u Milanu, a sada ni Petra Ratkova, koji narasta u Salcburgu.

Šta tek reći za golmane kakvi su Veljko Ilić, Filip Stanković ili Boris Radunović, kad će selektori – za razliku od Svetskog prvenstva u Kataru – u Nemačku moći da vode samo 23 igrača, dakle trojicu golmana. A tu su već standardni Vanja Milinković Savić i Predrag Rajković, uz sve zaoštreniju konkurenciju u licima Čelsijevog Đorđa Petrovića i Rominog Mileta Svilara. I među tom četvoricom neko mora da ispadne, drugi onda i nemaju čemu da se nadaju.

Verovatno da isto važi i za one“ohrabrujuće“ aplauze i pozive koje su dobijali recimo Partizanov Mihajlo Ilić ili Vladimir Lučić iz Crvene zvezde, ranije Nikola Čumić ili Nemanja Stojić. Oni ipak treba još da rastu, mada ostavljamo prostor da nas nateraju da se predomislimo.

Ali i sva imena iz ovog teksta imaju o čemu da razmišljaju. Jer mesto u timu Srbije ozbiljno im visi. A do početka Evropskog prvenstva ostalo je tačno 100 dana.