Sve gluposti Partizanovih fudbalera u Evropi

Iz vizure Grobara, četvrtak bolje da nije svanuo. Fudbaleri su eliminisani iz Lige konferencije, košarkaši smanjili šanse za plasman u TOP osam Evrolige porazom od Fenerbahčea i dok navijači sabiraju utiske na taj crni dan u kalendaru svakog partizanovca, jedno je jasno: vremena i prostora za ispravljanje grešaka na parkertu ima, na zelenom pravougaonuiku – nema.

Okončali su crno-beli još jednu evropsku sezonu obeleženu padovima i usponima. Na kraju su tresnuli o pod i suštinski završili ciklus tri meseca pre zvaničnog kraja. Ironija sudbine je da moraju da igraju sve do finiša maja, a realno govoreći se ne bore ni za šta.

Što je (i) ova sezona izgubljena – četvrta vezana bez trofeja – odgovorni su rukovodioci, jer od njih sve počinje i završava se. Formirali su neubedljiv tim, najavljivali napad na duplu krunu, direktan plasman u Ligu šampiona, a ostali praznih šaka, nemo posmatrajući kako im se ekipa raspada. Krivica predsednika Milorada Vučelića i generalnog direktora Miloša Vazure jeste u globalu najveća, po hijerarhiji sledeći je trener Gordan Petrić, tek onda igrači. Među njima bi bilo nepravedno svu krivicu za potpuni krah svaliti na pleća jednog, međutim, za konkretnu utakmicu, revanš sa Šerifom (1:3) jasno je da je potez Siniše Saničanina promenio tok dešavanja, usporio Parni valjak i omogućio veštaško disanje gostima koji su znalački iskoristili jedanaesterac i crnu rupu u koju se srpski predstavnik survao posle penala sredinom prvog poluvremena.

Taj potez rukom, ni zbog čega, teško objašnjiv, u situaciji kad su crno-beli u ukupnom rezultatu imali 2:0 podsetio je navijače na slične gluposti kojima su Partizanovi fudbaleri u poslednjih 15-ak godina bili skloni na međunarodnoj sceni. Po pravilu, u obećavajućim trenucima za klub. Najčešće bi ih koštali ispadanja poput ovog od Šerifa. Uglavnom – defanzivaca.

Veliki broj pristalica crno-belih je u Siniši Saničaninu video Branislava Trajkovića. Leta 2014. imao je Partizan lepu šansu da posle 0:0 u Razgradu osigura evropsku jesen plasmanom u plej-of za Ligu šampiona, dočekao je Ludogorec, gubio 0:2, podigao se golovima Petra Škuletića još u prvom poluvremenu, uživao veliku podršku sa tribina, bio u velikom naletu, a onda mu se desio – Trajković.

Bez ikakvog rezona, udario je u lice Bezjaka, zaradio crveni karton i bez obzira što se do kraja rezultat nije menjao bugarski tim je otišao dalje, jer je tad još ne snazi bilo pravilo duple vrednosti gola u gostima. Posle te utakmice, tadašnji trener Marko Nikolić je sklonio Trajkovića iz ekipe i više nikad nekadašnji član Vojvodine nije obukao dres Partizana.

Da je štopersko mesto rizično na stadionu u Humskoj pokazalo se i na primeru Fabrisija Dornelasa. Godinu i po kasnije igrao je Partizan meč vredan plasmana u eliminacionu fazu Lige Evrope. Došao mu je u goste Augzburg i jedini scenario po kome su Nemci mogli da prođu jeste da postignu tri gola, a ne prime više od jednog.

U 90. minutu na semaforu je stajalo 1:2, kad je Fabrisio otišao u napad, ostavio rupu u odbrani i kako to obično u životu biva baš odatle je iznikao Raul Bobadilja i poslao tim Zorana Milinkovića na patos, a Bavarce u prolećni deo takmičenja.

„Okliznuo sam se kad sam hteo da skočim. Šta da radim kad je Fabrisio otišao u napad da postigne gol i nije se vratio. Onda smo primili gol“, okrivio je Brazilca za fijasko njegov kolega iz odbrane Ivan Bandalovski.

Saničanin jeste napravio penal bez razloga. Isto kao što je i Ognjen Ožegović protiv Dinama iz Kijeva. Crno-beli su ohrabrujućim remijem u Bernu sa Jang Bojsom (1:1) otvorili takmičenje u grupnoj fazi Lige Evrope 2017, u drugom kolu sačekali Ukrajince, pred praznim tribinama vodili 2:0 pogocima baš Ožegovića i Leandrea Tavambe, a onda je početkom drugog poluvremena srpski špic, dok je stajao u živom zidu, možda instinktivno, a svakako mimo logike, podigao ruku, dovoljno za jedanaesterac iz kog je Dinamo započeo veleobrt i na kraju slavio 3:2.

Situacija koja možda najviše boli Grobare novijeg je datuma i ako je nešto povoljno makar veliki broj navijača nije uživo gledao horor, pošto se desio u Hagu. Tad je, nalik Augzburgu, bio pred plasmanom u evropsko proleće, jurio je pobedu nad AZ-om, imao komotnih 2:0, čak i igrača više i onda...

U 87. rezervista Drujf je smanjio na 1:2 posle velike konfuzije u odbrani Beograđana. Niti je pravovremeno reagovao Strahinja Pavlović, niti je „očistio“ Slobodan Urošević, niti je golman Vladimir Stojković reagovao valjano i sastav Sava Miloševića je eliminisan, uprkos kasnijoj pobedi nad Astanom.

Kasnije se pričalo da razlog što su se igrači pogubili na terenu u završnici gostovanja u Holandiji može da se traži u izmenama (Šćekić umesto Sume, a Vujačić umesto Natha) i da je taj drugačiji pogled kako bi trebalo privesti meč kraju doveo do kasnijeg odlaska Milana Đuričića iz stručnog štaba Sava Miloševića.

Imali su crno-beli još tužnih epizoda u sopstvenoj režiji. Na primer, ono kad je Nikola Aksentijević vratio „kratku“ loptu tokom gostovanja AEL-u iz Limasola, utiscao da Kiprani povedu u meču kvalifikacija za Ligu šampiona i kasnije u Beogradu odu dalje. Ili kad su se u istom takmičenju propusti pojedinaca ispostavili kobnim u dvomeču sa Genkom: crveni karton Stefana Babovića u situaciji kad je ekipa Aleksandra Stanojevića kontrolisala dešavanja u Belgiji; igranje rukom Aleksandra Miljkovića u beogradskom revanšu u trenucima kad je Partizan ima povoljan rezultat.

Isto kao sad sa Šerifom, za zaključak Grobara da crno-belima ponekad nisu potrebni protivnici. Sami su u stanju sebe da sapletu.