Surovo iskreni Oven: U Realu izgubio kontrolu, na Enfildu s glavom među ramenima

Trent Aleksander Arnold je personifikacija Liverpula. Lokalni momak sa Mersisajda zaljubio se u crveno već sa šest godina kada prvi put došao u klub sa kojim je do dana današnjeg osvojio sve. Osam i po godina i 325 utakmica kasnije (biće celih devet i još utakmica) jedan od najboljih pakera Evrope je na prekretnici. Ugovor mu ističe za pola godine, Liverpul želi da ga zadrži na Enfildu, Real Madrid bi da ga uklopi u treću generaciju svojih Galaktikosa.

Isto tako Kraljevski klub je u prvi ešalon Galaktikosa pre dvadesetak godina, baš u vreme kada je Trent pravio prve fudbalske korake u Liverpulovoj školici fudbala, uvrstio tada jednog od najboljih ostrvskih fudbalera Majkla Ovena. Omaleni napadač imao je iza sebe osam sezona u dresu Liverpula koji ga je, u finišu ugovora, prodao Realu za 12.000.000 evra.

Stoga je Oven, kao čovek koji je sa Enfilda krenuo put Santjago Bernabeua, bio idealan sagovornik britanskog Telegrafa za priču o Trentu, ali i za uvertiru za sutrašnji sudar Liverpula i Real Madrida na Ostrvu. Pitanje po pitanje, odgovor po odgovor i nastao je sjajan intervju u kojem se nekadašnji fudbaler Liverpula, Reala, Njukasla, Mančester Junajteda i Stouka prilično "otvorio."

“Trentova situacija je vrlo interesantna. On je uradio sve za Liverpul. On obožava Liverpul. Ako ode, niko ne bi trebalo da mu zameri potragu za drugačijim iskustvom u životu i karijeri. Šta god da se desi treba ga smatrati herojem. Nažalost, to utiče na način na koji vas ljudi gledaju. To će ukaljati njegov izgled u očima pojedinaca, iako ne bi trebalo", rekao je Oven i nastavio: “Kada se prilika ukazala, osetio sam da treba da je iskoristim. Odrastajući, ako biste pitali ljude koji je najbolji klub na svetu, Real Madrid bi bio nešto poput svetog grala za fudbalere. Pa mi je ta prilika probudila emocije. To je magično mesto."

Salah i Van Dajk će ostati, Trent će otići u Real

A onda je krenula priča o popločavanju puta ka magičnom mestu.

"Nikada nisam imao veliku ambiciju da igram fudbal u inostranstvu, ali uklapao sam se u tip fudbalera koji su tražili. Ako postižete golove, ako ste kreativan vezni igrač ili jedinstven desni bek kao što je Trent, vide vas kao prvoklasno pojačanje. Želeli su me sa Figom, Zidanom, Ronaldom i Robertom Karlosom. Mislimo sam da bi u takvom društvu teže bilo ne postići gol. Dugo i ozbiljno sam razmišljao o napuštanju Liverpula, ali na kraju mi je nešto u meni reklo da ću zažaliti ako ne odem."

Brzo je Oven shvatio da nije baš toliko lako rešetati u Realu, ma koliko moćne saigrače imali oko sebe (16 pogodaka na 45 utakmica). Odigrao je jednu sezonu u Madridu, ekspresno se vratio u engleski fudbal i potpisao za Njukasl, ali odnosi sa navijačima Liverpula više nikada nisu bili isti. Poslednjem engleskom osvajaču Zlatne lopte spočitavali su da je napustio ekipu onda kada je počinjao novi projekat sa Rafom Benitezom.

Dok je nosio dres Njukasla navijači Liverpula su mu servirali odmazdu pevajući mu "Gde si bio u Istanbulu", aludirajući na čuveno finale Lige šampiona i preokret protiv Milana. Oven je u tri navrata želeo da se vrati na Enfild, pre nego što je 2009. godine potpisao za arhineprijatelja Mančester Junajted. Preko te "izdaje", Redsi nikada nisu prešli.

“Trenutak kada sam odlučio da odem u Real Madrid je trenutak kada sam izgubio kontrolu nad svojom karijerom i percepciju o njoj", objasnio je Oven, pa nastavio o odnosu sa klubom u kojem je poput Trenta, fudbalski prohodao: “Ne volim da idem na Enfild danas jer znam da mi ljubav nije izvraćena. Trudim se da idem samo kada radim. Nije da se plašim da odem, ali dugo sam krio glavu među ramenima kada bih dolazio u akademiju da vidim prijatelje. Tada sam rekao sebi da ne bi trebalo tako da se osećam. Ljudi danas kažu - 'To je zato što je potpisao za Mančester Junajted'. Аli ceo svet zna da je deo istorije tamo ponovo ispisan. Bilo je negodovanja usmerenog ka meni i ranije kada sam igrao za Njukasl, iako sam imao klauzulu u ugovoru da mogu da potpišem za Liverpul svakog leta."

Ipak, smatra Oven da je pomalo nepravedno to što su mu priređivali Liverpulovi navijači.

“Zbog Mančester junajteda je bilo lakše lakši spočitavati mi, ali kada sam se prvi put vratio na Enfild kao igrač Njukasla, bilo je nekoliko stotina, verovatno hiljadu navijača, koji su me izviždali. Ne mogu da zaboravim kako sam se osećao, ja, moji roditelji i moji bivši saigrači iz Liverpula. Svi koji su razumeli i cenili realnost situacije bili su razočarani u moje ime.”

A onda je nekadašnji reprezentativac Englekse uporedio svoju situaciju sa legendama kluba.

“Duboko u sebi znam da nisam drugačiji od Trenta, da moj slučaj nije drugačiji od Stiva MekManamana, koji nije drugačiji od Robija Faulera i Džejmija Karagera i Stivena Džerarda u tome da smo svi prolazili nivoe u Liverpulu, voleli akademiju i klub do srži. I to će zauvek biti u našim srcima. Razlika je u percepciji onih koji su prošli kroz sve te nivoe i prešli u Real Madrid i onih koji nisu, bilo da su imali priliku ili ne. To je bilo nešto sa čime bih se suočio."

Otišao je iz Liverpula kada mu je bilo 25. A kako je postajao stariji i zreliji, samo mu se kazalo šta je imao i šta je izgubio.

"Tek sa godinama shvatio sam šta sam imao u Liverpulu. Ja nisam Skauzer, ali moji roditelji jesu i ja sam veći deo života proveo van grada. Postoji ratnički mentalitet i osećaj pripadnosti povezan sa Liverpulom, tako da, kada sam ušao u tim, i obukao si crveni dres, osećao sam da sam jedan od njih. Voleo sam to osećanje. Osećao sam da mi navijači čuvaju leđa, kod kuće i u gostima. Tada nisam znao šta je alternativa, niti da će bilo gde drugde biti toliko drugačije."

Mada duboko u sebi, čini se da Oven ipak pronalazi racionalizaciju ponašanja Liverpulovih navijača usmerenu ka njemu.

“Mogu iskreno da kažem da tokom svog ovog vremena dok sa bio igrač, navijač ili stručni konsultant na Enfildu, nikada nisam čuo navijače da zvižde fudbalerima. Mogu da potonu posle utakmice, ali ne i da okrenu leđa svom timu. Iskreno, to je potpuno drugačije u odnosu na druge stadione. I zato što su lojalni svojim igračima, očekuju istu stvar zauzvrat. Kako sam bivao sve stariji i startiji i igrao za druge klubove, razumeo sam i više sam cenio tu razliku onoga što sam imao u Liverpulu, u odnosu na ono što bi me sačekalo bilo gde drugde. Kada ste mlađi, jednostavno ste fokusirani na narednu utakmicu, na postizanje golova, na sve ono potrebno da se osvoji prvenstvo. Nemate vremena da razmišljate kako vas doživljavaju tada i kako bi to moglo da se promeni u budućnosti. Migavci su vam uključeni. Došao sam do toga da pitam sebe, da mogu da vratim vreme da li bih uradio istu stvar. Morao sam da razmislim šta osećam u vezi sa tim i šta ljudi sada osećaju prema meni. Pitaću sebe to pitanje ako doživim 80. Ta jedna odluka koju sam doneo 2004. bila je odlučujuća i redefinisala moj odnos sa Liverpulom."

Arnold opet šalje skrivene poruke: Ne bih da budem onaj igrač…

Rivalstva su sastavni deo fudbala i znamo kakve varnice i kakav mržnja neretko ide uz njih.

“Nije tako na drugim poslovima. Ako radite za jednu firmu i pređete u drugu, obično bude "srećno i želimo ti sve najbolje". U fudbalu, ako testirate sebe u najvećem klubu na svetu, u novoj zemlji, mnogi će reći 'Kako si mogao da odeš'?"

Otišao je, dugo ga već ne gledaju kao svog, ali 158 pogodaka (na 297 utakmica , dva gola za pehar FA kupa 2001. godine protiv Arsenala, neće moći da zaborave. Strahuje ipak od toga da bi mnogi navijači u pričama svojoj deci mogli da izbrišu taj deo Liverpulove istorije, samo zbog prelaska u Junajted.

„Ako uđem u predsednički salon ili ložu na Enfildu, biću iskren, ponekad mi dođe preko glave. Vidim Džejmija (Karagera), Robija (Faulera), (sera) Kenija Dalgliša i Stiva Hajveja – prave legende kluba – i onda ćete možda videti nekoga ko se jedva igrao kao da ima isti status. Ekvivalentno bi bilo da se vratim u Real Madrid i da se tamo ponašam kao da sam legenda. Igrao sam za njih i ponosan sam na to, ali bilo bi me sramota da se vrtim u salonu njihovog predsednika sa madridskim velikanima iz prošlosti, jer ja nisam jedan od njih", otvoreno je pričao Oven i nastavio: “Oklevao sam da kažem ovo u prošlosti jer, uveravam vas da nisam ogorčen, ali reći ću sada. Mnogo pričam sa Karom (Karagerom) i Stivijem (Džerardom) i pomenuli smo neke igrače koji su se vratili na Enfild i dobili stajaće ovacije. Rekli smo jedni drugima - Bože, 'kada bi navijači znali kakvi su oni zaista.' Igrao sam sa grupom momaka – dosta nas koji prolazimo kroz akademiju – koji su se trudili svaki put kada smo igrali, da bi doprineli uspehu, ali i sa nekim ko je postigao nekoliko golova u nekoliko meseci i inspirisao Kop da mu posveti pesmu i upriliči herojsku dobrodošlicu. Mislim da je to u najmanju ruku čudno, bez obzira šta navijači misle o meni."

Za kraj, ponovo se vratio slučaj TAA i pitanje iz čuvene pesme grupe The Clash "Should I stay or should I go?" Ostati ili otići, otvoriti novo fudbalsko i životno podglavlje ili ostati upamćen kao legenda koja je čitavu karijeru provela u jednom klubu?

“Trent ima moj broj telefona. Nekoliko momaka je držalo svoje konje u mojoj štali, ali generalno ne pričamo o fudbalu osim u slučaju kada ja radim. Ali tu sam, na drugoj strani žice za svakoga ko bi želeo da razgovara. Svi bi želeli savršen kraj karijere. Džejmi Karager imao je tu vrstu utopije - jedan klub, veliko finale na Enfildu, klanjajući se dok su mu govorili da bi trebalo da ostane bar još jednu sezonu. Neke od najboljih karijera su se završile na razočaravajući način, bez ispraćaja uz fanfare. Trent je svestan dobrih i loših strana. On je razuman momak i mora sve to lepo da odmeri i izvaga. Ako želi da igra u tom belom dresu, na tom zadivljujućem stadionu sa njegovim drugom Džudom Belingemom, mora da je vrlo primamljivo", zaključio je Oven.