Sunovrat premijerligaša

Možda još nije vreme da se svode računi - jer ipak je odigrano tek prvo poluvreme dvomeča osmine finala - ali preliminarni i najjači utisci druge faze Lige šampiona nedsvosmisleno govore: u sezoni istorijskih ulaganja i u finansijskom smislu nezapamćenog jaza između Premijer lige i svi ostalih elitnih šampionata, engleski klubovi i njihovi rezultati predstavljaju, najblaže rečeno, veliko razočarenje.

Ligaško takmičenje završili su prilično superiorno. Mančester Siti, Čelsi i Totenhem kao prvaci grupa, Liverpul kao drugi; sa istim brojem bodova kao Napoli. Svi oni zajedno upisali su 16 pobeda i tek tri poraza u 24 utakmice... Pod utiskom takvog učinka, pa onda i zimskog prelaznog roka - svi su ozbiljno štedeli osim Engleza - mnogi su predviđali dominaciju premijerligaša u nastavku elitnog takmičenja, možda sličnu onoj od pre dve sezone (kada su Čelsi i Mančester Siti igrali finale), međutim za sada se događa nešto potpuno suprotno.

Krenulo je s porazom Totenhema na San Siru od Milana (0:1), nastavilo s Čelsijevim padom na Vestfalenu u sudaru sa Borusijom iz Dortmunda (0:1), da bi debakl Liverpula od Reala na Enfildu (2:5) kompletirao sunovrat predstavnika najpopularnije lige današnjice.

Mančester Siti je donekle izvukao stvar odigravši 1:1 u Saksoniji sa RB Lajpcigom, ali ruku na srce, slaba je to uteha. Pogotovo ako se uzme u obzir kako se utakmica odvijala, odnosno da bi to prevedeno u bodove bio jedan osvojen od mogućih 12?!

Dalje, ukoliko je poraz Totenhema od uspavanog džina poput Milana na njegovom terenu i moguće 'svariti' (pride je u pitanju aktivan rezultat); ili u nenadmašnoj veličini Kraljevskog kluba i neuništivosti ove njegove generacije čak iznuditi opravdanje za Liverpulovu kalvariju, za neuspehe Čelsija i Sitija teško je pronaći objašnjenje. Pre svega jer su se dogodili u sudarima sa nemačkim klubovima.

Ne treba zanemariti ni kvalitet ni dobru formu Dortmunda i Lajpciga (u slučaju ovih prvih sjajan ambijent na stadionu, vruć domaći teren), ali teško je oteti se utisku da se radi o ekipama što su daleko od samog evropskog vrha. Takođe, posebno izraženo u ova dva slučaja, radi se o klubovima koji su se profilisali kao razvojni i oni uglavnom snabdevaju klubove poput Mančester Sitija ili Čelsija.

Njihova najbolja roba završava u Premijer ligi poslednjih godina. I to bi dodatno trebalo da deprimira Engleze: uzimaju im najbolje i onda opet ne uspevaju da ih pobede.

Naravno, sve bi ovo moglo da dobije drugačiju dimenziju nakon revanš utakmica, svi premijerligaši osim Liverpula imaju aktivan rezultat, ali do tada - ovo su činjenice.

Gvardiola nervozan: Koliko utakmica Lajpciga ste odgledali? Koliko? Možda poludim u revanšu i odigram sa devet napadača!

Lukaku: Sa Barelom i u rat ako treba; sukob Džeka i Onane (VIDEO)

Pa kad smo kod činjenica evo još jedne prilično bolne za Ostrvljane: četiri njihova predstavnika u osmini finala Lige šampiona spiskala su zajedno neverovatnih 1.077.000.000 evra na pojačanja ove sezone. Dakle, od letos... Više od MILIJARDU evra za jedan jedini remi nakon prvih utakmica osmine finala Lige šampiona?!

Pa se posle ljute kad im se tipovi poput Ulija Henesa ili Karl Hajnca Rumenigea rugaju i kao papagaji ponavljaju da užasno glupo posluju...

Istina, pogled na finaliste Lige šampiona u poslednjih pet godine otkriva da se samo jedne sezone u borbi za trofej nije našao neki engleski klub. E sad - da li je to dovoljno? Da li su dve titule prvaka Evrope u potonjih 10 godina srazmerne količini uloženih sredstava?

Ili za sve to vreme nije trebalo da se skidaju s trona?