Sumorna godina Partizana

Nosem su parali nebo pojedini čelnici Partizana te 2017. pripisujući sebi zasluge Marka Nikolića i Miroslava Đukića. Retorikom kreirali ambijent o najuspešnijoj godinu u istoriji kluba. Pronalazili argumente u osvajanju duple krune i prezimljavanju u Ligi Evrope. Ispostavilo se da je okršaj sa Plzenjom bio vrhunac njihovog bitisanja u klubu, najviša tačka posle koje su prešli na drugu stranu brda i počeli da klize ka provaliji. Čini se da nastavljaju (pro)padanje, pošto je 2020. definitivno najgora kalendarska godina za vreme vladavine aktuelne uprave.

Tituli nisu ni blizu tri poslednje sezone. Kako je krenulo, ni u aktulenoj neće videti pehar državnog prvaka, mada je još rano o tome pričati. Trofej Kupa Srbije više je služio da prikrije manjkavosti čelnika, nego da pokaže snagu tima. U julskom finalu sa Vojvodinom je i on iskliznuo iz ruku, da bi preranim završetnom evropske odiseje ostali bez aduta u debati da li rade dobar posao. Sve što se dešavalo poslednjih meseci u Humskoj 1 došlo je na naplatu u Belgiji. Šarlroa je demistifikovala uverenje rukovodilaca da su napravili ekipu kojoj su, navodno, vezane ruke u Superligi i da će pravo lice pokazati na međunarodnoj sceni. Ispostavilo se da je reč o zabludi prenetoj na pojedine navijače, sve je više Grobara uvereno da se ovakvim potezima kakve vuku na crno-beloj strani Topčiderskog brda može samo u propast.

Jer, od tog Plzenja u zimu 2018. došlo se do „skoro“ prezimljavanja u Evropi 2019, onda i do „zamalo“ plasmana u plej-of ove godine. Umesto da napreduje, Partizan očigledno nazaduje. I to zato što nema tim. Ne za tri, nego ni za dva fronta, što su pokazali mečevi u uvodu trke za bodove i kvalifikacije za Ligu Evrope. A što nema tim direktna je odgovornost rukovodilaca, jer nisu želeli/hteli/umeli da osnaže postojeći kadar. Dobili su zimus 10.000.000 evra od transfera Strahinje Pavlovića u Monako i jedino reagovali dovođenjem Makija Banjaka za 500.000 evra. U neuravnoteženoj ekonomskoj politici krije se deo odgovora na pitanje zašto već sad, posle nepune četvrtine prvenstva, ekipa zaostaje šest koraka za Crvenom zvezdom i zašto neće igrati u Ligi Evrope. Dok su se drugi pojačavali, iz Humske su se čuli glasovi da im novajlije nisu potrebne i da sa kadrom koji je zaostao za prvakom države 14 bodova može da se napadne titula i još jedan plasman u grupnu fazu!?

Fudbaleri Partizana protiv Šarlroe (© Star sport)

Nije da se pojačanja nisu tražila, samo što je sportski sektor trpeo žrtvu i ćutao, mirivši se sa statičnim potezima uprave. Ili izostankom istih. Tačno je da je Savo Milošević pričao javno kako ima uigran sastav, ali je trener u direktnoj komunikaciji sa čelnicima tražio da mu se dovede šest pojačanja. Stiglo je samo jedno u liku Banjaka. Preostalih pet uprava nikad nije isporučila, a utisak je da je baš kratka klupa uticala da crno-beli gube utakmice u Novom Pazaru i na „Karađorđu“ što je, između ostalog, nateralo Miloševića da se povuče.

Stigao je Aleksandar Stanojević, obećana su mu pojačanja i do dana današnjeg – prošle su četiri sedmice od promocije – na Topčidersko brdo došao je samo desni bek Aleksandar Miljković. Sve ostale želje harizmatičnog stručnjaka nisu se ostvarile, uglavnom zbog neagilnosti ili cicijaškog ponašanja uprave, nespremne da uloži i evro za širenje kadra. U opticaju su bili Ivan Obradović, Nikola Čumić, Miloš Jojić, Jovan Vlalukin, Svetozar Marković, Zlatan Šehović... Prethodno, za vreme Miloševićevog mandata, Marko Docić i Nikola Boranijašević. Nema garancija da bi neko od njih doneo kvalitativni iskorak u Evropi ili smanjio zaostatak za Crvenom zvezdom, ali bar bi sigurno proširio bazu i omogućio više rešenja na kritičnim pozicijama. Na kraju, niko nije potpisao.

OCENE – PARTIZAN: Markec nevidljiv kad je bitno, Natho igrao u širinu, Banjak nema Kalabinu harizmu

Malo zbog toga što u kancelarijama nisu hteli da se „otvore“ čak ni za Vlalukina (Metalac tražio 200.000 evra) ili Boranijaševića (Lozana zahtevana 400.000 na ime obeštećenja), malo zbog užasnih odnosa sa čelnicima superligaških klubova (primera radi, Dragan Obradović je poručio da ga ne zanima poslovanje sa Partizanom dok Čukarički ne naplati dug za Ognjena Ožegovića), malo zbog pokvarenih relacija sa Evangelisom Marinakisom, gazdom Olimpijakosa (zakasnela rata za Marka Jankovića), malo zbog toga što nijedan finansijski zahtev bivših igrača nisu bili spremni da ispune.

Javna je tajna da je većina srpskih igrača čekala ishod meča sa Šarlroom, eventualno i kasnijeg sa Lehom, navijala da se crno-beli plasiraju u Ligu Evrope i da tek onda procene da li im se dolazi u Humsku. Nije im izazovno samo da igraju Superligu u situaciji kad Partizan već četvrtu sezonu gleda u leđa Crvenoj zvezdi. Što je, takođe, odgovornost čelnika, pošto nisu kreirali ambijent u kome fudbaleri razmatraju Partizan kao primarnu, već kao rezervnu opciju. S razlogom, jer su kod kolega mogli da se raspitaju da li plate kasne i hoće li jednog dana, kad se budu opet otisnuli u inostranstvu, morati da potpišu otpis dugova.

Vladimir Stojković na sinoćnjem susretu (© Star sport)

Kao što je pogrešila što nije htela dinara da uloži u pojačanja (sad je, utisak je, kasno), još jedna velika greška uprave je što nema sportskog direktora godinu i po dana. Bar ga nema zvanično, iako suštinsku tu ulogu ponekad obavlja Ivica Iliev, ali je problem u saznanju da sa pozicije savetnika za stručna pitanja nema apsolutno nikakvu odgovornost i neretko pregovore sa igračima direktno vode treneri?! Posledično tome, troše vreme, energiju i živce na posao koji nije usko vezan za teren i to se, pre ili kasnije, odražava na prikaz na istom. Nije prirodno da Savo Milošević ili Aleksandar Stanojević vode dva posla, smišljaju taktiku, bave se timom i poslovnom politikom, a nemaju, kao u većini pravilno uređenih klubova, figuru koja bi bila kanal komunikacije sa čelnicima i donela ekipi i pojačanja i mir.

Čelnici Partizana godinama funkcionišu po principu alibi priča. Kad pođe po zlu okrive druge (sudije, FSS, UEFA) i nisu spremni da sagledaju sopstvene greške. U sumornoj godinu, bez trofeja i Evrope, ispucali su nedavno džokera u liku promene trenera, ostaje im da se hvale eventualno nekom višemilionskom prodajom do kraja prelaznog roka (kao da se zbog toga igra fudbal) i pobedom nad Crvenom zvezdom u polufinalu kupa. Zasad je to jedan jedini uspeh rukovodilaca i celog Partizana ove godine. Posle eliminacije od Šarlroe do kraja 2020. čeka ih, od bitnih utаkmica, još samo 163. derbi, nadaju se da će za dve sedmice smanjiti zaostatak za večitim rivalom i ostati živi u šampionskoj trci.

Ako se to ne desi, mogli bi u Humskoj 1 da uslede lomovi. Dosta je pucalo po leđima igrača i struke. Neće biti da su baš oni (uvek) krivi.