Stigli su novi prvaci sveta! Generacija kao nijedna do sada

Zemlja tek 'za pedalj' veća od Srbije po površini, sa 91.606 kilometara kvadratnih. I duplo veća po broju stanovnika, sa preko 10.000.000 žitelja. Nije ni nešto posebno bogata… Među 50 je na svetu što se tiče BDP-a po glavi stanovnika. Ali, fudbalski velika.

Benfika, Euzebio, Porto, Ronaldo, Sporting… Jasno vam je o kome je reč. Portugalija.

Nikada dovoljno velika da zvuči kao Brazil, Argentina, Nemačka, Italija i ostali giganti, ali u 21. veku dovoljno moćna da se smatra fudbalskom silom. Mnogo toga je Portugalija dala fudbalskom svetu. Evo, juče mu je podarila i novu generaciju svetskih šampiona na koje ste na vreme upozoreni. Oni dolaze!

Kadetska reprezentacija Portugalije - ili U-17, kako bi bilo preciznije, pošto je tim sastavljen od 21 momka od 17 godina i jednog 16-godišnjaka - juče je u Kataru ispisala istoriju portugalskog fudbala. U finalu Svetskog prvenstva je savladala Austriju sa 1:0 i donela jedan od tri preostala trofeja koji nedostaju Portugalcima. Fale još dva da bi ušli u 'Crème de la crème' svetskog fudbala. Portugalci imaju riznicu trofeja kakvu ima retko ko. Samo Francuska, Nemačka i Engleska. Čak ni Španci nisu sakupili sve. A ako baš hoćete da date važnost trofeju Lige nacija, onda su samo Francuzi fudbalska zemlja sa svim titulama.

Portugalci su u 21. veku uz rame svim pobrojanima. Iako su u 20. veku debelo kaskali i nisu bili ni bluz statusu fudbalske sile. Retko ko ima takve crne rupe u fudbalskoj istoriji kao Portugalija.

Euezbijeva generacija Benfike iz 60-ih godina prošlog veka je dugo bila sinonim za portugalski fudbal. Osvojila je u toj dekadi dve titule klupskog prvaka Evrope, izgubila još tri finala, i uz Real Madrid bila najveći klub Evrope. Reprezentacija je na krilima te ekipe bila treća na svetu 1966. godine.

A onda, dugo vremena ništa… Imali su Portugalci 70-ih preča posla od fudbala. Trebalo je zbaciti destruktivne ostatke Salazarovog režima i uvesti demokratiju. I urađeno je to u jednoj od najmirnijih revolucija u istoriji čovečanstva poznatoj po karanfilima kada su se vojska i policija stavili na stranu naroda. Fudbal je kao i mnogo toga u društvu trpeo. Gde nema zdravog ambijenta za život, nije moglo biti ni sportskih uspeha. Bez obzira na talenat kojim portugalski fudbal nikada nije manjkao.

I tako su Portugalci od Euzebija i '66, pa do kraja veka su propustili sedam od osam svetskih prvenstava! Tamo negde 80-ih je fudbal počeo da se budi i jača kao i celo društvo. Generacija Fernanda Gomesa je igrala polufinale EP 1986. i kvalifikovala se za Mundijal dve godine kasnije, na kojem je ispala u grupi. Obeležena je skandalom oko neisplaćenih premija za Mundijal zbog kojih je i rezultat bio takav kakav je. Ali zamajac je uhvaćen… Porto je ’87 osvojio titulu prvaka Evrope, Benfika godinu kasnije dogurala do finala. Portugalska deca su opet bila zaražena fudbalom i na scenu je stupila generacija za koju će tek da se čuje.

Početkom 1989. godine se u Saudijskoj Arabiji igralo Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina. Tada nepoznati, 35-godišnji trener Karlos Keiros je selektirao ekipu talentovanih momaka čiju okosnicu su činili igrači Benfike. Bili su tu tek po jedan momak iz Porta i Boaviste, trojica iz Žil Visentea, niko iz Sportinga…

Portugalci su doveli najmlađu ekipu na turnir. Više od polovine ekipe su bili momci mlađi od izlaznog ’69 godišta. Bilo je tu 16-godišnjaka, 17-godišnjaka, 18-godišnjaka… Među njima i udarna igla Žoao Pinto. Izrašće kasnije u velikog igrača. Na klupi momci koji će kasnije napraviti velike karijere, poput Paula Souze ili Fernanda Kouta. Portugalija je sa njima osvojila prvo zlato u istoriji tamošnjeg fudbala i okitila se titulom prvaka sveta, savladavši Kolumbiju, Brazil i Nigeriju u nokaut fazi. Šest meseci kasnije je mlađa generacija, sa ‘izvesnim’ Luisom Figom i još nekim kasnije poznatim facama, poput Abela Šavijera, pod Keirosovom komandom bila treća na U-17 prvenstvu sveta.

Dve godine kasnije, Keiros je opet vodio U-20 selekciju na prvenstvu sveta. I na domaćem terenu odbranio titulu! Portugalci su se prošetali do finala, gde su na penale savladali Brazil. Figo, Rui Kosta, Žoao Pinto, Šavijer, Kapučo… To finale je na Lužu gledalo neverovatnih 127.000 gledalaca što je najposećenija FIFA utakmica još od 1950. i čuvenog finala Mundijala na Marakani. Godinama kasnije, ta generacija će biti okosnica A reprezentacije, koja se ’96 kvalifikovala za EP i vratila Portugalce na velike turnire. Četiri godine kasnije u Holandiji i Belgiji je igrala ubedljivo najlepši fudbal na turniru i nesrećno ispala u polufinalu od Francuske nakon kontroverznog penala. "Zlatna generacija" nije donela seniorsko zlato, ali je portugalski fudbal vinula u svetske visine. Od tada (u ovom veku) Portugalci više nisu propustili nijedno veliko takmičenje.

Zamajac uspeha sa mlađim selekcijama je u perspektivi dao rezultate i Portugalci su se u 21. veku ozbiljno posvetili radu sa mlađim reprezentativnim i klupskim selekcijama.

Tako su 2003. stasale dve ozbiljne generacije. Kadeti (U-17) su osvojili evropsko prvenstvo na domaćem terenu, predvođeni Žoaom Mutinjom, Vijeirinjom, Migelom Velosom… Bilo je to prvo evropsko zlato za portugalski fudbal u mlađim selekcijama nakon ona dva svetska sa pulenima Karlosa Keirosa. Istog leta su omladinci predvođeni Ugom Almeidom, Žoaom Pereirom izgubili u finalu EP.

Od tada portugalske mlađe selekcije redovno učestvuju na završnim turnirima i često beleže uspehe. Već sledećeg leta su kadeti bili treći, a deo generacije je bio poznati golman Rui Patrisio. Istog leta je i mlada reprezentacija (do 21 godine) napravila prvi ozbiljniji rezultat. To EP u Nemačkoj pamtimo po finalu generacije Srbije i Crne Gore koja je pod Pižonovom palicom stigla do finala, gde je ubedljivo poražena od Italije, a na istom prvenstvu su treće mesto osvojili Raul Meirelea, Bruno Alves, Žoze Bosingva, Ugo Almeida, Ugo Vijana, Žoao Pereira, Dani…

Usledio je prazan hod bez nekog većeg uspeha u mlađim kategorijama, a jedini vredan rezultat je bilo srebro na Mundijalitu 2011. godine u Kolumbiji, kada su Portugalce predvodili Danilo, Seržo Oliveira, Mario Rui… Ali, Brazil sa Oskarom, Kutinjom, Kazemirom i ostalima je bio prejak za sve. 

Na novu dobru generaciju portugalskog fudbala se čekalo do 2013. i EP omladinaca u Litvaniji. Tim sa Kanselom, Bernardom Silvom, ‘Ronijem’ Lopesom je u polufinalu zaustavila Srbija sa Mitrovićem, Milinković Savićem, Rajkovićem… Sledećeg leta 2014. su u istom uzrastu korak dalje otišli Andre Silva, Žoao Paljinja, Želson Martins, ali je Nemačka bila bolja u finalu. 

Kontinuitet se nastavio u leto 2015. sa mladom reprezentacijom koja je došla do finala EP, a igrali su Vilijam Karvaljo, Ruben Neves, Marioi Rui, Žoao Mario, Bernardo Silva, Žoao Kanselo, Rafael Gereiro…  Sledećeg leta će nekolicina tih momaka biti deo A reprezentacije koja se okitila titulom prvaka Evrope.

Uspesi mlađih selekcija su postali redovni, ali ipak su izgubljena četiri od pet finala u tih desetak godina. Leta 2016. kada su seniori predvođeni Kristijanom Ronaldom pokorili Evropu, isto je uradila i kadetska reprezentacija i prekinula loš niz u finalima. Igrali su Diogo Dalot, Rafa Leao, Žedson Fernandes, branio Diogo Kosta… Sledećeg leta su prešli u omladince (U-19) i dogurali do finala EP gde je bolja bila Engleska. Portugalci su u intervalu od pet godina imali dva izgubljena finala i još dva polufinala sa omladincima.

Konačno je došao red na zlato i u toj generaciji. Fransisko Trinkao je bio momak o kojem je Evropa brujala leta 2018. Blistao je na tom EP u Finskoj i vodio Portugalce do trona zajedno sa Žotom (onaj iz Seltika), Florentinom Luisom, Domingosom Kvinom…

Sledećeg leta su naslednici Gonsalo Ramos, Vitinja i ostali stigli do finala na narednom EP za omladince. Nakon kovid godine, niz uspeha je nastavljen 2021. srebrom na EP za igrače do 21 godine. Bila je to ona zlatna Trinkaova generacija omladinaca koja se izmešala mlađima Vitinjom, Gonsalo Ramošom, Fransiskom Konseisaom…

Omladinci (U-19) su kontiniutet nastavili i 2023. kada su došli do finala koje se izgubili od Italije. Sledećeg leta (2024) su i kadeti izgubili finale EP od Italijana, nakon što su pre toga u polufinalu preokrenuli protiv Srbije sa Milosavljevićem, Kostovim, Cvetkovićem, Maksimovićem... To su sada neki od najtalentovanijih maldih igrača Evrope, vredni na desetine miliona evra poput Rodriga More (Porto), Kvende (Sporting/Čelsi), Kardoza Varele (Dinamo Zagreb)…

A onda je na scenu stupila generacija koju će svet tek da upozna. Selektor je Bino, nekada solidan vezista Porta i Sportinga, a kasnije trener u mlađim selekcijama Porta i Sportinga. Preko Nemaca i Francuza su prošli grupu na EP, savladali Italijane u polufinalu, a onda i demolirali Francuze u finalu (3:0). Treći put u istoriji su portugalski kadeti postali prvaci Evrope, a juče je ista generacija pokorila i planetu u Kataru.

Grupu su lako prošli, pa onda u nokaut fazi ređali skalpove Belgije, Meksika, Švajcarske, Brazila i danas Austrijanaca. Selektor je isti – Bino. A ista je i ekipa koja je letos u finalu u Albaniji pregazila Francuze. Identičnih startnih 11 u finalima EP letos i SP danas.

Na golu Romario Kunja, bekovi Danijel Banjaki, Žoze Neto, štoperi Martin Čelmik i Mauro Furtado, na sredini terena Rafael Kvintas i Bernardo Lima, u ofanzivnoj liniji Mateus Mide, Duarte Kunja, Stevan Manuel i najistureniji Anisio Kabral. Pokorili su svet i Evropu u roku od nekoliko meseci i postali prva generacija u istoriji portugalskog fudbala koja je objedinila te titule. Šestorica iz Benfike, četvorica iz Porta i golman iz Brage. Zapamtite ova imena.

Pogotovo ime Mateusa Midea.

Ofanzivni vezista Porta je bio najbolji igrač SP u Kataru iako je grupnu fazu krenuo kao rezervista. Sa četiri gola i dve asistencije je bio mozak igre Portugalaca. Sjajan pregled igre, brzo razmišljanje na terenu, šut sa distance... Fizički nejak, ali sa koeficijentom fudbalske inteligencije na najvišem nivou. Majstorskim pasom u finalu je gurnuo u prostor Duartea Kunju koji je na tacni servirao Anisiju Kabralu gol za svetsku titulu. Inače, Kabral je sa sedam golova bio drugi strelac turnira i špic je u kojeg Benfika polaže velike nade u budućnosti. Baš kao i u centralnog veznog Rafaela Kvintasa koji je bio MVP na EP prošlog leta. Tada su u idelanom timu prvenstva bili i Benfikin desni bek Banjaki koji stilom podseća na Nuna Mendesa i Portovo krilo Duarte Kunja. To su imena koja odskaču... ALi, portugalska javnost se slaže da ova generacija pre svega odskače kolektivnim duhom i timskim fudbalom. Prethodna je imala generacijske talente poput Kvende i More, ova sada je podjednako jaka na svakom delu terena.

I donela je trofej koji nedostaje. Portugalci sada imaju krune na svetskim U-17 i U-20 prvenstvima, evropskim U-17 i U19. Imaju i evropsku titulu u seniorskoj konkurenciji. Imaju i Ligu nacija. Nedostaju im još samo EP za mlade reprezentacije i ono glavno… Svetska titula u seniorima. I retko ko bi smeo da se kladi da se to neće promeniti narednog leta. Imaju tim za svetsku titulu.

Ako se to i ne desi narednog leta na Mundijalu, ne treba očajavati. Stiže generacija koja je naviknuta na pobede i titule. Možda i najtalentovanija u istoriji portugalskog fudbala. Ona sa kraja 80-ih je promenila istoriju portugalskog fudbala i udarila temelje. I svaka sledeća je donela nešto novo. Ronaldova se popela na krov Evrope. Pitanje je momenta kada će Portugalci i na krov sveta. Kao što im je evropski tron nezasluženo izmakao 2000. i 2004. vratilo im se 2016. kada nisu bili najbolji tim u Evropi. Svetska titula je neminovnost. Sada, za četiri, osam ili 12 godina. Desiće se.