Stanojevićev pakt sa đavolom

Bruka je jedina reč koja opisuje događanja sa stadiona u Humskoj sinoć. Istorija večitih derbija ne pamti da je Partizan bio ovoliko inferioran protiv Crvene zvezde na svom terenu. Parni valjak je doživeo najubedljiviji poraz kao domaćin u okršajima sa najvećim rivalom, a oni traju od 1946. godine. Ko je gledao utakmicu, mogao je da vidi sve. Sa jedne strane, raštimovana šklopocija Aleksandra Stanojevića, sa druge, taktički disciplinovan, sa jasnom idejom kako i gde napasti, tim Vladana Milojevića.

Ne može se tačno opisati šta se dešavalo prethodne večeri u Humskoj. Aleksandar Stanojević je na predstavljanju timova dočekan sporadičnim zvižducima, na poluvremenu ispraćen povicima “Stanoje, odlazi” da bi cela stvar kulminirala na kraju utakmice kad su prema njemu letele petarde uz povike da je izdao Partizan i da se prodao, na sve to, stadion je napustio sa flasterima i zavojima zbog toga što su navijači polomili staklo u svlačionici.

Preterali su. Jasno je da ekipi ne ide od početka sezona, ispalo se iz svih evropskih takmičenja, novajlije koje su dovedene najblaže rečeno – nisu opravdale preveliko poverenje koje stručni štab ima u njih dok je o borbi za domaće trofeje iluzorno govoriti u ovom trenutku. O tome da si povredio sopstvenog trenera, ne treba trošiti reči. Stvari su otišle predaleko, međutim, dobar deo odgovornosti snosi upravo – Aleksandar Stanojević.

Simpatizeri Partizana su njegov drugi povratak dočekali uglavnom sa pozitivom, ali neki možda nisu bili svesni da je Stanojević onog momenta kad je rešio da se po drugi put vrati u voljeni klub zapravo – stupio u pakt sa đavolom. Govorio je tome da mu uprava na vreme dovodi igrače i da su mu potrebna dva prelazna roka kako bi sastavio tim po svom ukusu. Sve što su navijači mogli da vide od početka sezone je bilo - poražavajuće. Krenulo je od poraza protiv Dinama iz Kijeva, gde je Partizan spram tima iz Ukrajine izgledao kao ekipa koja se takmiči u Beogradskoj zoni, a kako vreme prolazi, stvari idu od loših ka katastrofalnim. Partizan u ovom momentu ima niz od osam mečeva bez pobede. To mu se nije desilo 44 godine. Sve je to balast koji će sa sobom sadašnji trener crno-belih morati da nosi do kraja karijere.

Jedina bela u moru crnih tačaka

Aleksandar Stanojević je ušao u vrzino kolo iz kojeg mu u ovom trenutku – nema izlaza. Od trenera koji je uvodio klub u Ligu šampiona, osvajao titule, dobijao derbije i zbog toga postao omiljen među navijačima - postao je omražen. Čovek na koga bacaju petarde i nazivaju ga izdajnikom. Izgubio je svlačionicu, nezadovoljstvo kod određenih igrača je vidljivo golim okom, ekipa za tri meseca nije pokazala nijednu naznaku toga da je bolja nego na početku sezone, energija u igri je nepostojeća. Sve ovo je mnogo veći Stanojevićev poraz od sinoćnih 0:4.

Njegova aura se polako gasi, ugled mu se kruni i pitanje je da li će ikada moći da ga povrati, ali opet, i za to je sam kriv. Dopustio je da mu dovode igrača iz pete lige Francuske, beka iz Spartaka koji nije imao minutažu čak ni u Subotici, insistirao na dovođenju Nihada Mujakića uz konstantno stavljanje Alda Kalulua u špic, nauštrb Đorđa Jovanovića, jedinog klasičnog napadača u timu. Stanojević je slepo verovao onima koji su Partizan i doveli na ove niske grane i to mu se na najsuroviji način obija o glavu.

Sa druge strane, uprava radi ono što najbolje ume. Sedi i ćuti dok klub propada. Partizan je dostigao novu najnižu tačku u istoriji i za to nije kriv Aleksandar Stanojević. Pa ni njegov odlazak ne bi mnogo toga promenio. No, za Stanojevića je mnogo veći problem što posle svega i on sam verovatno zna da ni ostanak neće značiti da će svanuti preko noći. U razorenom klubu, sa razorenim timom, patili bi i mnogo bolji treneri.

I opet, sam je kriv što je naivno verovao u sva ta laskanja i sve te bajke koje su mu servirane pre no što je prihvatio da se vrati. Đavolja rabota.