Stanojević mora da izvrši seču, a uprava da mu dovede pojačanja, tako da niko ne pogreši

Prvu revoluciju modernog doba u Humskoj izveo je Miroslav Đukić pre 14 leta sklonivši iz ekipe tadašnje „senatore“ Alberta Nađa i Ivicu Kralja. Druga se pripisuje Savu Miloševiću iz juna 2019. kad je precrtao desetoricu fudbalera. Treću bi morao da izvede Aleksandar Stanojević ako misli da od Partizana napravi tim sposoban da napadne trofeje.

U oba prethodna slučaja rezultiralo je uspesima. Đukićeva „metla“ donela je utaban put ka duploj kruni – kako sad to oporo i nedostižno deluje – Miloševićeva plasman u Ligu Evrope i Kup Srbije. Stanojevićeva bi mogla (i) titulu pod uslovom da u Humskoj 1 shvate da im pojedinci nisu potrebni, da prave više štete nego koristi.

Konkretno: ako se tokom leta otarasi bivšeg fudbalera Lazara Markovića, bivšeg dobrog fudbalera Bibarsa Natha, bivšeg reprezentativnog golmana Vladimira Stojkovića i bivšeg junaka večitog derbija Miloša Jojića, aktuelni trener će povećati šanse da se bori sa Crvenom zvezdom za primat u Superligi. Jer sa „bivšima“ ne može da se trka sa šampionom. Ne može ni sa još nekima, ali ovo su momci zavidne reputacije, bogatih karijera, gromoglasnih očekivanja i poražavajućeg učinka u tek završenoj sezoni.

Zato što fudbal nije (samo) matematika.

Ako se gledaju brojevi u statističkim kolonama ispada da su trojica u polju odigrala nikad bolje. Marković ima statistiku kakvu nije ni u sezoni uoči transfera u Benfiku ili kad je iz Lisabona odlazio u Liverpul; Natho nije bio ovako efikasan ni dok je igrao za CSKA, ni u opremi Olimpijakosa; Jojić još od one jeseni kad je blistao na superligaškim terenima. Sve na „malim“ utakmicama, u kvalitetom razvodnjenom prvenstvu, međutim, kad je trebalo da povuku na mečevima koji nešto odlučuju, poput evropskih ili susreta sa Crvenom zvezdom (dva večita derbija i finale kupa) – mrka kapa. Osim Nathovih pogodaka sa bele tačke, apsolutno ništa vredno pomena nisu uradili. Čak ni Stojković, koji u poslednja dva izdanja finala Kupa Srbije od osam penala Vojvodine i Crvene zvezde nije ukrotio nijedan, a ni na ostalim susretima nije uverio ljude iz kluba da je na nekadašnjem nivou.

Što sugeriše samo dva rešenja za nekadašnjeg srpske i sadašnjeg reprezentativca Izraela: ostanak, ali onda nema realno utemeljenih ambicija u borbi za trofej ili rastanak i dovođenje novih igrača.

Crno-beli na finalu kupa (© Star sport)

Kao što bi Aleksandar Stanojević trebalo da bude surov i beskompromisan prema fudbalerima koji malo šta doprinose, tako bi uprava kluba morala da ga podrži u nameri da angažuje bolje. Pre svega strance. Pred čelnicima Partizana je zahtevan posao da najpre pronađu finansijska sredstva za prelazni rok, potom odaberu pojačanja i na kraju ih ubede da nije baš sve onako kako je javnosti predstavio Takuma Asano kad je otišao u Japan zbog kašnjenja plata.

Podrška Stanojeviću u kojoj u Humskoj 1 mesecima pričaju („boljeg trenera nismo imali u poslednjih 30 godina“) ne mora da bude toliko jaka na rečima, već na delima. Crno-belima je kao hleb potreban sportski direktor spreman da „garantuje“ za pojačanja, preuzme odgovornost unapred, a ne samo ako pogodi. Potrebna im je i sveža krv u svlačionici. Žude i doslovce za njome, što im je objavom na društvenim mrežama sugerisao nekadašnji kapiten Stefan Babović ukazavši da niko nije „skočio“ da brani kapitena Stojkovića posle prostačkog gesta Marka Gobeljića.

Dve sezone, dve različite priče, a efekat isti: Savu derbiji i Evropa, Stanojeviću niz, ali trofeja - nema

Potrebni su mu stranci poput Žuke, Moreire i Dijare, sposobni da posle prethodne duple krune Crvene zvezde okrenu točak istorije. Potreban mu je klasičan špic kakav je bio Uroš Đurđević u pohodu na poslednju titulu, što povlači priču da nije važno navijačko opredeljenje već kvalitet. A kad smo već kod toga da li neko oseća klub, potrebni su mu momci snažnog karaktera, nalik Radosavu Petroviću, Marku Jovanoviću, Nikoli Drinčiću...

Većina sadašnjih ostavljaj utisak sličan košarkaškim reprezentativcima posle fijaska na Prvenstvu Evrope 2005. iz ugla selektora Željka Obradovića:

„Opšta nezainteresovanost“.