Stanojević je s razlogom govorio kao razočaran navijač, a mora da deluje kao beskompromisan trener

Od svega je valjao samo rezultat. Igra je bila razočaravajuća i ako za nešto Aleksandar Stanojević zaslužuje pohvalu na povratničkom debiju onda je to iskrenost. Mogao je da se sakrije iza fraze o „karakteru ekipe“, da potegne kako je verovao u Mateusa Saldanju, iako je Brazilac do trećeg minuta nadoknade više ličio na avion F-117 nego na prvog strelca Mozzart Bet Superlige, izusti da je njegova ekipa nagrađena bodovima i niz drugih budalaština – da, da, to je pravi izraz za trenere ne samo kod nas, nego u svetu, što narod pokušavaju da naprave ludima kao da ne gledamo iste utakmice – ali je bio precizan i pogodio suštinu.

Iz njega je posle meča sa Napretkom govorio najpre navijač, jer i sam Stanojević ume za sebe da kaže kako je prvo navijač, a tek onda šef stručnog štaba. Nalik Grobarima, rekao je ono što se ocrtalo na travi stadiona u Humskoj: da Partizan nije ličio ni na šta. U prvoj utakmici sezone, sa novim trenerom, kad se očekivala energija karakteristilčna za prethodna dva mandata 50-godišnjeg Beograđanina, Parni valjak je vozio – unazad!? Nelogično i za čoveka koga karakteriše napadački fudbal. Zato i poruka prožeta emocijama kakva je nedostajala njegovom timu.

„Nešto ćemo sigurno da promenimo. Ili da nastavimo jako da treniramo ili da napravimo doselekciju, da dodamo neke igrače. Titulu ne osvajaju majstori, koji će da igraju lagano u Partizanu. Titula se osvaja ludačkom energijom i željom. Na to se postaje konkurentan. Ovako tralala, šićfirić, tako se ne osvaja titula. Mene to ne interesuje, dribling i tako to“, deo je Stanojevićevog izlaganja posle koga dosta toga može da se zaključi, iako je završena tek prva utakmica u sezoni.

Stanojević: Nerviram se jer smo nemoćni i u napadu i u odbrani, titula se osvaja na ludačku energiju

Intenzivnih treninga, na kojima Aleksandar Stanojević insistira, bilo je i biće ih, mada je pitanje ko je u stanju da ih isprati iz postojećeg kadra. Zato logičnije deluje da se dovedu novi igrači, pošto uz dužno poštovanje svima, pa čak i treneru i njegovim izborima, dosad angažovane novajlije nisu dovoljne da bi se napravio pomak u odnosu na prethodnu sezonu, (p)ostao konkurentan u domaćim i zabeležio bolji rezultat u međunarodnim okvirima. Da pojednostavimo: Partizan je protiv Kruševljana igrao dosadno. Bez igrača spremnog da promeni ritam, ubrza akciju, promenu stranu. I tu dolazimo do prve neophodnosti ovom timu, jer nije potrebno biti mudrac, niti naročito fudbalski pismen, da bi se u petak veče uočilo kako je jedan od glavnih nedostataka Partizana kreacija. Ne u smislu zabave koju Stanojević pominje, već intenziteta, hitrine, brzine u odlučivanju. Da li je to „desetka“, kakvih u modernom fudbalu ima sve manje ili „osmica“ koja će povezati ekipu manje je važno od saznanja da crno-beli nisu protiv Napretka imali takvog pojedinca. Naravno da je rano za zaključke, međutim, biće interesantno pratiti ulogu Bibarsa Natha i Gajasa Zahida, koji su prošle sezone najviše igrali na tim mestima, ali se čini da je Izraelcu namenjen status rezerviste, a Norvežanin pakistanskog porekla se možda karakteristikama ne uklapa u ono što Stanojević želi. Igrač je poteza, samo Partizan nema luksuz da ga čeka.

Drugi veliki zadatak koji Stanojević sa saradnicima mora da reši do kraja prelaznog roka jeste da dovede igrače koji će da „grizu“ za Partizan. Nekoliko puta tokom obraćanja medijima pokazivao je na grb Partizana, govorio kako mora da se zasluži, ali nismo sigurni da su ga svi razumeli. Pogrešno bi bilo konstatovati da toliko apatije, nezainteresovnosti i(li) manjka energije odavno nije viđeno na utakmici Partizana, kad je samo u prošloj sezoni svaka druga bila baš takva. I nije se dobro završilo. A ništa se nije ni promenilo. Zato su treneru sad potrebni momci koji će da ga prate kao čopor gladnih vukova. Da im se na licu može uočiti koliko žele pobedu. To u prvom kolu nije bio slučaj. A deluje da će proći dosta vremena pre nego što stručni štab promeni identitet tima, ako u tome uopšte uspe, jer ovi momci izgledaju kao da su se pomirili sa statusom druge ekipe u Srbiji, kao da ni sami ne veruju da mogu da ugroze šampiona. Baš zato je potrebna nova energija, ioanko smo tek na polovini prelaznog roka i ima dovoljno vremena da se svlačionica dodatno proluftira. Da u nju zakorači još novih lica, jer stara deluju melanholično.

Nije Partizan loše igrao (samo) zbog Aleksandra Šćekića, Goha, Kalulua, nenavikutnosti bonusa na velika očekivanja i bez dovoljno sinhronizacije u odbrani i u napadu, ali... Ako je trener glavnokomandujući, onda mora da bude ponekad i beskompromisan. Dok još nije kasno. Kao što je bio Savo Milošević leta, 2019, kad je posle dva meseca skeniranja video ko šta (ne) može i jednim potezom precrtao desetoricu fudbalera! Neki su bili standardni u pređašnjoj ekipi, projektiovani kao budućnost kluba (Armin Đerlek), kasnije čak dogurali do statusa kapitena (Slobodan Urošević) ili su u međuvremenu vratili (Nemanja Nikolić). Smatrao je Milošević smatrao da mu nisu potrebna i insistirao na novoj energiji, koja je sa Umarom Sadikom, Takumom Asanom i Bibarsom Nathom u punoj snazi rezultirala zapaženim izdanjima u Ligi Evrope. Navijači su voleli taj tim, iako nije ništa osvojio. Možda je i ovog leta sličan radikalan potez trebalo povući ranije, ali Stanojević je hteo svima da pruži šansu na pripremama i kontrolnim utakmicama.

Pošto je posle prve bio nezadovoljan, poput svih navijača, nešto mora da menja. S tim da ne razmišlja kao navijač, jer bi Grobari maltene sve promenili, već raconalnije, hladne glave. I sigurni smo da kad ostane sam sa sobom, vidi sve što i navijači. Jedina je razlika što on ima moć odlučivanja. Ima i vremena da do kraja avgusta stvori tim po svom ukusu. U ovom, za koji se polako lešpi etiketa gubitnika zbog svega iz prethodne sezone, nema baš mnogo igrača spremnih da ubrzaju krvotok.