Stanković: Laciju dugujem karijeru, voleo bih da budem njegov trener

Napetost, anksioznost i adrenalin. Lacijev "skudeto" 2000. godine bio je sudbonosan. Bog je rekao - Lacio će biti šampion. Takvim rečima trener Crvene zvezde Dejan Stanković opisuje ono što je doživeo u Rimu tog 14. maja 2000. godine, u epskoj završnici Serije A.

Juventus je poslednje kolo dočekao sa dva boda više od Nebeskoplavih, koji su na Olimpiku dočekali Ređinu i slavili sa 3:0. Očekivalo se da Stara dama neće imati prevelikih problema Renato Kuriju, ali je sve krenulo napako. Dogodila se neverovatna provala oblaka, zbog koje je utakmica prekinuta na čak sat vremena. Ipak, legendarni Pjerluiđi Kolina je odlučio da se nastavi, a Peruđa je slavila sa 1:0 golom Kalorija u 50. minutu. U Rimu je završeno laganom pobedom domaćina i svi su u slvačionici čekali čudesne vesti.

Svi se seđaju naslova Mundo Deportiva koji je glasio "Dios es del Lazio" ili Bog je iz Lacija.

"Da, Bog. Tod dana neko "gore" je navijao za Lacio. Osećam se ispunjeno zahvaljujući tom prvenstvu. Bog nam je pomogao jer je poslao "potop" u Peruđu. Nama je bilo suđeno da budemo šampioni. Anksioznost, napetost, adrenalin. Na kraju meča 90.000 ljudi se zaustavilo na sat vremena. Bio sam u svlačionici, pored televizora. Bilo je toliko napeto da nisam mogao da se tuširam. Stajao sam u uglu i znojio se. Izgubio sam tri kilograma", rekao je u intervjuu Đanluki di Marciju.

Sve je delovalo kao u filmu.

"U Rimu je bilo sune, u Peruđi nezapamćena poplava, a onda je iznenada jedan dečak uletio u svlačionicu i vrisnuo od radosti. Ne sećam se koga sam prvo zagrlio. Bili smo šampioni Italije. Bili smo ekipa fenomena, uvek sam govorio da smo mogli sve da osvojimo".

Deki je sa 19 godina došao iz Crvene zvezde zahvaljujući Serđu Kranotiju.

"Gospodin. Čim je stigao pozvao me je u svoju kancelariju i rekao: dajte da razgovaram sa dečakom od 24 milijarde lira. I zagrlio me je. Kao dve godine kasnije na trbinima Olimpika. Sećam se otvorenog autobusa i avijača u Cirskus Maksimusu. Nismo želeli da idemo odatle, šokirala me je tolika strast".

Kako je izgledao taj neverovatni povratak Lacija?

"Stigli smo devet bodova u pet utakmice. Počeli smo da verujemo posle Veronine pobede od 2:0 protiv Juventusa. Nešto je puklo, osećali smo da se plaše. Počeli su da drhte. Nakon 20 godina i dalje osećam zahvalnost prema Peruđi što se borila tog dana.".

Mnogi veliki igrači te generacije zahvalni su Svenu Goranu Eriksonu. Iz te ekipe treneri su postali Simeone, Almeida, Inzagi, Manćini, Nesta, Stanković... Jednog dana Stanković možda poput svog mentora postane trener Nebeskoplavih.

"Drugi otac. On me je naučio svemu. Isto važi i za Manćinija ili Mihajlovića, ratnika poput mene. Voleo bih da treniram Lacio, ali sada vodim Crvenu zvezdu. Onda u budućnosti, ko zna...".

Sadašnju ekipu Lacija izuzetno vodi Simone Inzagi.

"Inzagi je sjajan trener, njegova ekipa igra dobro. Ima odlične igrače, mnogi bi čak mogli da igraju i u ekipi iz 2000. godine. Imobile, Milinković Savić, Luis Alberto, Aćerbi. Nadam se da mogu da osvoje skudeto".

Srce je u Italiji podeljeno na dva dela.

"Lacio ili Inter, za mene nema razlike. Bio bih srećan za oboje. Karijeru dugujem Bjankoćelestima (Nebeskoplavi). Proveo sam tamo šest čarobnih godina. Došao sam kao dečak, otišao kao muškarac 2004. godine, nakon što sam dao poslednji poklon klubu. U junu sam mogao da odem besplatno u Inter, ali Lacio nije to zaslužio, pa me je Inter u januaru kupio. To je bio moj način da im se zahvalim", poručuje Stanković.

Foto: ©Reuters