Šta se promenilo u odnosu na Katar i šta novo Srbija nudi
Vreme čitanja: 5min | uto. 28.05.24. | 12:35
Glavne uloge su ostale iste, mala razlika je u sporednim
Sa mnogo manje euforije nego pred Katar, ali realno boljim šansama za prolaz grupe (dalje idu i 4/6 trećeplasiranih), Srbija putuje na Evropsko prvenstvo u Nemačku. Od danas se zna i sa kojim snagama.
Srbija je sa Draganom Stojkovićem dobila kontinuitet. Vezala je dva plasmana na velika takmičenja (između i plasman u A grupu Lige nacija) i odlazak na EP posle 24 godine. Ako je samo učešće na velikim takmičenjima glavni domet Orlova, onda se može reći da su ciljevi ispunjeni.
Izabrane vesti
Ipak, poražavajuće bi bilo da se puko učešće na velikim turnirima shvata kao konačan domet Srbije. Iako tradicija na uzorku od dve i kusur decenije kaže da naša reprezentacija nijednom nije prošla grupu i da je nam je to možda i realan domet.
Sportski i ljudski je nadati se da Srbija ima veće ciljeve i motive od samog učešća na završnicama velikih turnira. Kvalitet igrača i rivala daju podlogu za takve ambicije. Osim tog rezultatskog kontinuiteta, selektor Stojković je napravio i kontinuitet u izboru igrača što pre nega nismo imali godinama. Decenijama.
Za prethodni spisak u Kataru praktično nije mogla da se nađe mana.
Selektorski mandat Dragan Stojkovića je obeležen kao možda i najpošteniji u ovom veku ako uzmemo u obzir večite svađe i trzavice prethodnih selektora sa nekim od najboljih igrača. Ko god je igrama u klubovima zaslužio da dobije poziv, na kraju ga je i dobio. Jedina enigma je bio Matija Nastasić kojeg je Piksi stavljao na spiskove, koristio u kvalifikacionim i prijateljskim utamicama, ali nije otišao u Katar jer je tek bio izašao iz povrede. Posle toga je još nekoliko puta pozivan, ali iz raznih okolnosti nije zaigrao za Orlove.
Posle Katara, svlačionica nije “eksplodirala”, nikakav prljav veš nije isplivao u javnost i to je takođe bila nova i pozitivna stvar za nacionalni tim jer je u prethodnim slučajevima često posle velikih turnira vladao “građanski rat” i “sekle su se glave”.
Piksi je kontinuitet nastavio i posle Katara. Može se reći da ga je održao do ovog današnjeg spiska u Nemačkoj.
Jezgro tima je isto, glavne uloge su ostale iste. To je ono najbolje što Srbija ima. Ko će biti treći golman, šesti štoper ili peto krilo, suštinski ne pravi neku veliku razlilku. Nije nikakvo čudo ako Srbija na EP startuje sa istih 11 koji su počeli protiv Brazila u Kataru: Vanja Milinković Savić – Milenković, Veljković, Pavlović – Živković, Gudelj, Lukić, Sergej Milinković Savić, Mladenović – Tadić – Mitrović. Umesto Mladenovića dodajte Kostića koji je tada bio povređen, umesto Mitrovića bi mogao da krene Vlahović, umesto Lukića neko drugi… Ali to je to. Kostur tima se nije menjao.
Otkako je postao selektor, Piksi se do danas oslanjao na iste snage, a opet je pružio šansu svima koji su nagovestili potencijal.
Samo 15 igrača je upisalo 15 i više mečeva u selektorskom mandatu Dragana Stojkovića za ove tri godine. To su pomenuti odozgo plus Jović, Maksimović i Radonjić. Jezgro.
Ruku na srce, Piksi nije mogao da menja tu osovinu i da je hteo jer se u međuvremenu nisu baš pojavili toliko kvalitetni fudbaleri koji su snažno zakucali na vrata nacionalnog tima. Piksi je između Katara i Nemačke probao skoro sve što je moglo i dao šansu skoro svakome ko ju je zaslužio. “Nacionalizovao” je Lazara Samardžića, nagradio sjajnu sezonu Veljka Birmančevića u Češkoj, ispravio višegodišnju nepravdu prema Mijatu Gaćinovću (Krstajić 2018), a vrednovao je i igrače iz domaće Mozzart Bet Superlige. Uroš Spajić je vratio reprezentativni status sjajnim prolećem u Zvezdinom dresu, a Piksi se priključio plejadi trenera koji veruju Srđanu Mijailoviću. Iako Zvezdin univerzalac ne deluje atraktivno, treneri ga vole i poštuju. Počevši od Roberta Prosinečkog, preko Miloša Milojevića i Baraka Bahara do Vladana Milojevića. Dodajmo tu i pokojnog Sinišu Mihajlovića koji ga je pre desetak godina prvi pozvao pod nacionalnu zastavu. Postoji neki razlog zašto su mu svi oni verovali i zašto ga je Piksi vratio u reprezentaciju.
Najveće iznenađenje je imenovanje Nemanje Stojića pre Strahinje Erakovića. Ali, niti je Eraković kod Piksija imao bitnu ulogu, niti su velike šanse da je ima Stojić. Iako je Eraković bio standardan u šampionskoj sezoni Zenita, bila je to sezona sa mnogo manje autoriteta nego neke prethodne u kojima je klub iz Sankt Peterburga dominirao. Pogotovo u defanzivnom delu. Eraković je još mlad, verovatno ga čeka i korak napred posle Zenita tako da on i dalje predstavlja budućnost srpske reprezentacije.
U međuvremenu su klupske karijere nekih od dugogodišnjih rezervista Orlova krenuli nizbrdicom i koštale ih reprezentativnog statusa. Mako Grujić je pošteno priznao da i nije zaslužio poiziv u reprezentaciju, Filip Đuričić se oprostio od nje sa 32 godine posle ne baš uspešne sezone u Panatinaikosu, dok je Nemanja Radonjić uvređeno poručio da se više neće odazivati dok je Piksi selektor.
Grujić je u dresu Porta sakupio 739 minuta na terenu u ovoj sezoni i samokritično smatrao da to nije dovoljno za dres Orlova. Radonjić je u dva mnogo slabija tima (Torino i Maljorka) sakupio 861 minut, dao tri gola i upisao jednu asistenciju.
Mnogo više razloga da žali za reprezentativnim pozivom ima Darko Lazović koji je upisao preko 2.000 minuta u Veroni ove sezone, dao tri, namestio dva gola i godinama je bio standardan na spiskovima reprezentacije. Njega Piksi nije uvrstio ni na širi spisak i tu se možda i najviše ogrešio.
Na spisku bi verovatno bio i Kosta Nedeljković da nije bilo povrede dok povremene dobre partije Kristijana Belića, Saše Zdjelara ili Milana Gajića očigledno nisu bile dovoljne za mesto među putnicima na EP.
Na kraju, Stojkovićev spisak je prilično očekivan. Nosioci igre iz prethodne tri godine su tu. I u mnogo boljem zdravstvenom stanju nego pred Katar. Iako i tu treba biti iskren od početka i razvejati sve sumnje oko Gudeljevog i Babićevog zdravstvenog stanja da se ne bi opet koristili isti izgovori kao posle Katara. Od novih stvari u odnosu na Mundijal koje Srbija može da ponudi, to mogu biti epizodne uloge Lazara Samardžića, Veljka Birmančevića ili eventulna rokada na golu i šansa Rajkoviću ili Petroviću. Sve ostalo je manje više isto kao u Kataru. I to je zaista ono najbolje što Srbija ima i što je Stojković mogao da pozove.