Srčana frekvencija 120, usađeni instinkt pume i oči istine: Panter s refleksnom sinkopom stao na 350

Tokom 19. veka i zlatne groznice, velika je bila potreba za snažnim psima koji bi vukli sanke. Surova klima oko arktičkog kruga bila je kobna po većinu jadnih životinja koje bi iz toplijih krajeva bile namenski dovedene u to ledeno područje. Priča kaže da je jedan razmaženi pas iz tople Kalifornije počeo da za razliku od drugih pridošlih odatle, budi instinkte i krenuo da reaguje na zov divljine, ono što je bilo ukorenjeno u njemu i ostavljeno mu u amanet od njegovih predaka, koji su živeli na Aljasci. E, baš tako je jedan momak robusne građe, rođen u Francuskoj, od roditelja senegalskih imigranata, išao od države do države, živeo po svim mogućim meridijanima i svuda oduševljavao svojom mogućnošću da se prilagodi i s jednakom produktivnošću trese mreže

Iz Francuske je stigla vest da je u 39. godini igračku karijeru odlučio da završi Bafetimbi Gomis, napadač čija je statistika i okolnost pod kojom ju je ostvario nekako prošla ispod radara velikog broja fudbalskih zaljubljenika. Učinak od 350 golova (skoro 0,50 po utakmici na nivou čitave karijere), 13 trofeja sa ekipama i 11 individulanih priznanja (za najboljeg strelca sezone u nekoliko liga i mesto u idelanim postavama takmičenja), čine "Mačku" kako glasi Gomisov nadimak, jednim od trideset najefikasnijih golgetera u svetskom fudbalu u 21. veku (ako se ograničimo na prvoligaški fudbal). A, pod kojim okolnostima je Gomis sve to ostvario, to je tek posebna priča...

Bila je 2008. godina još uvek mlada, Sent Etjen je pružao dobre rezultate u Ligi 1, a Bafetimbi se srušio na zemlju i ličilo je na ono najgore. Aktivirale su su sve zdravstvene ustanove te januarske večeri, napadaču Zelenih koji je krenuo da trasira put ka vrhunskom fudbalu spasile život, ali su mu naglasile da fudbal više ne sme da igra profesionalno. Gomisu je dijagnostikovana refleksna sinkopa, bolest koja uzrokuje gubitak svesti kod osoba, usled neurološki izazvanog pada krvnog pritiska i/ili smanjenja srčane frekvencije. Ustanovljeno je da Bafetimbijevo srce većinu vremena prebrzo kuca, a da kao odgovor na to, njegov autonomni nervni sistem reaguje tako što mu s vremena na vreme obara puls naglo, kako bi bar na neko vreme umirio srce.

I šta je Gomis uradio? Ono jedino što je osoba tako neukrotive prirode mogla da uradi. Nije bilo briga Gomisa za dijagnoze lekara, nastavio je da trenira i igra, dao 16 pogodaka te sezone u Ligi 1 za Sent Etjen i onda prešao u Olimpik iz Liona. Nadavao se golova visoki centarfor na tadašnjem Žerlanu, bio deo poslednje Lionove velike generacije sa Igom Lorisom, Krisom, Žeremijem Tulalanom, Žanom Makunom, Kimom Kalstromom, Lisandrom Lopesom, Mišelom Bastosom, Sidnijem Govuom... i posle četiri godine otisnuo se u Premijer ligu, u Svonsi. Surovi Ostrvljani su mu odmah na početku stavili do znanja gde je došao, ismevajući ga zbog činjenice da nije bio baš geografski potkovan i Vels nazvao Engleskom. To je Gomisa stavilo pod led na Libertiju od samog početka, ali je uprkos tome uspeo da 13 puta zatrese mrežu u Premijer ligi, a onda je doživeo svoje drugo kolabiranje na terenu. Ponovo je bilo jezivo, još jednom je sve izgledalo užasno, ali je i drugi put Gomis pomilovan s nebesa.

Rešio je Gomis jednostavno da živi i nije pitao šta košta. Dao bi se Bafetimbijev karakter opisati čuvenim stihovima "Ti znaš da lažem i da se promijeniti neću nikada, život je jedan, živi ga Fikreta". Samo što, za razliku od protagoniste pesme Zabranjenog pušenja, Gomis nikada nije bio u lošoj formi, bar ne na duže staze. Šta s fudbalske strane više reći od toga da je u već poznim godinama bio prvi stelac turske lige u dresu Galatasaraja, da je u 35. godini bio najbolji golgeter Azijske Lige šampiona u dresu Al Hilala i prvi strelac saudijske lige u nekoliko navrata, a da je u francuskoj Ligi 1 više puta završavao kao drugi ili treći stelac lige (isprečili su se dva puta Ibrahimović i dva puta Kavani).

Gomis je uvek imao buran temperament, često je bio žrtva rasizma, ali je to stojički podnosio, bez kukumavčenja koje je sve karakterističnije. Štaviše, Gomis se šalio na svoj račun.

"Znam ja da nisam baš najpametniji momak na svetu i da često ni sam ne znam gde udaram, ali svi ti navijači koji me vređaju jer sam crn, treba da znaju da bi im ja natočio krv pre nego bilo koji njihovi lažni prijatelji koji zajedno s njima vređaju. Imam mnoge mane, ali ne lažem, ne kradem i govorim što mislim. Ne znam koliko je na toj tribini ljudi koji mogu slično da kažu za sebe", govorio je robusni napadač, u doba kada je nosio dres Olimpika iz Marseja.

Zanimljiva priča postoji i o Gomisovoj kultnoj proslavi gola, koja je inspirisana nekadašnjim igračem iz Malija Salifom Keitom (videti na klipu ispod na 01:30). Ta proslava gola bila je čak proglašena za fubalsku sliku godine u 2016. godini, a u igrici FIFA 17 bila je jedna od naslovnih. Gomis kaže da je golove na taj način slavio pomenuti Salif Keita, poznat kao "Crni panter", igrač koji je iz kluba Stad Malijen u Maliju prešao u Sent Etjen početkom sedamdesetih godina prošlog veka i postao jedan od prvih igrač iz Afrike koji je uspeo u zemlji bivšeg kolonizatora. Salif Keita je inače stric jednog momka koji je godinama kasnije postao veliki fudbler i koji će ga po renomeu klubova za koje je nastupao nadmašiti - Sejdua Keite.

Završio je karijeru Gomis i za sve što je uradio mora mu se odati veliko priznanje. Kada se sve sagleda, stiče se utisak da je Bafetimbi uvek bio veliki prijatelj fudbala, sporta, razdraganosti života, a protivnik svega što će ga sprečiti da živi po sopstvenim uzusima, da diše svoju strast i šparta kao panter, sa urođenim instinktom da na svakom komadu planete živi u skladu s ljudima iz te okoline, da ih očara i dobrovoljno natera da ga zavole. Prosto rečeno, karijeru je završio jedan veliki fudbalski zanesenjak, a pritom i odličan fudbaler, mnogo bolji nego što većina misli.