Srbin među 12 najtalentovanijih trenera u Austriji: Glazner i Hiter primeri, cilja zapad Evrope

Španci su trenutno neprikosnoveni, ogroman uticaj imaju Italijani i Nemci, a veliki broj talentovanih trenera iznedrili su i Portugalci, no sve su to fudbalske velesile, naviknute da kao na fabričkoj traci isporučuju najkvalitetniju robu. U Austriji to nije slučaj ili makar nije bio, ali upravo u ovoj zemlji isklesalo se nekoliko vrlo kvalitetnih stratega sa potvrdom kvaliteta u vidu pečata ‘liga petica’.

Ralf Rangnik napravio je još pre pune decenije pravi bum u Bundesligi kada je i ustu uveo Lajpcig, kasnije u njega uveo Ralfa Hazenhitla koji će vremenom dogurati i do Premijer lige. Tamo je od prošle godine i Oliver Glazner i dobro mu ide. Vodio je Kristal Palas do 12. mesta, pride ga po prvi put u istoriji kluba uveo Evropu. Adi Hiter je drugu uzastopnu sezonu obezbedio Monaku učešće u Ligi šampiona, dok se Kristijan Ilcer uveliko priprema za svoju drugu u Hofenhajmu. Prepoznavši njihovu stručnost, kvalitet u radu i inovativnost, istim putem poželeo je da krene i jedan – Srbin. Za mnoge izvan fudbalskog sveta možda ‘anonimus‘, Luka Pavlović godinama unazad peče trenerski zanat daleko od svoje zemlje, upravo u Austriji u kojoj će uskoro dobiti i PRO licencu.

Pavlović, koji je u trenerske vode uplivao već sa 23 godine radeći u mlađim selekcijama Crvene zvezde, a donedavno bio deo stručnog štaba Jovana Damjanovića u TSC-u, početkom jula je završio kratku epizodu u bečkom Rapidu gde je bio pomoćnik svom kolegi na obuci za PRO licencu Stefanu Kulovicu što je bio povod da sa njim porazgovaramo o planovima za budućnost, ali i njegovom dosadašnjem karijernom putu koji ga je u nekoliko navrata navodio i na pomenutog Rangnika. No, prvo najsvežija od svih tema, dvomesečno iskustvo u Beču.

Prilika se javila krajem aprila, kada je Rapid kod kuće pretrpeo bolan poraz od Jurgordena u četvrtfinalu Lige konferencije, potom vezao i dva neuspeha u prvenstvu koji su došli glave Robertu Klausu.
“Njegov (Klausov, prim.aut.) pomoćnik bio je Stefan Kulovic, moj kolega na PRO licenci u Austriji. Oni su potom postavili Kulovica za glavnog trenera i meni je pripala velika čast da mi Kulo ukaže poerenje da sa njim preuzmem ekipu pored svih drugih trenera. Rapid je veliki klub i konkurencija je velika, pogotovo za mene koji sam delimično stranac. Ne mogu da kažem, Srbin sam po poreklu i tako se izjašnjavam, ali sam već dugo tamo i oni me ne gledaju kao potpunog stranca“, započeo je Pavlović razgovor za Mozzart Sport.

Luka Pavlović i Luka Kulovic (©Privatna arhiva)

Iako ste tim preuzeli u delikatnom trenutku, uspeli ste da kroz baraž zadržite Rapid na kursu ka Ligi konferencije i obezbedite mu još jednu sezonu u Evropi. Međutim, to nije bilo dovoljno da se zadržite na klupi, klub je angažovao Petera Štigera. Nisu vam ponudili da ostanete?
“Oni su posle tih osam utakmica svakako doveli novog trenera - Petera Štigera. Bilo je i tada nekih opcija da ostanem u stručnom štabu. Na kraju smo se odlučili da svako nastavi svojim putem i da se možda sretnemo u nekom narednom periodu. Trenutno gledam neke opcije koje mi se pojavljuju pa ćemo videti.“

Dok čekaš ponude uporedo radiš na dobijanju trenerske licence u Austriji. Otkud baš tamo?
“Moj put u Austriji krenuo je od 2017. kada sam otišao iz Zvezde kao trener mlađih kategorija i cilj mi je bio da se profilišem i edukujem u inostranstvu, da poprimim njihov model trenera koji je savremen i koji se traži kako bih bio konkurentniji za evropsko tržište. Mislim da na tako nešto nije spremno puno trenera. Išao sam težim putem i kroz akademsku edukaciju gde sam kod njih završio univerzitet i masterirao na temu ‘razvoj mladih igrača i njihov prelazak iz akademije u prvi tim’ do pro licence gde se nalazim sada među 12 trenera u Austriji. I to mi je izuzetna čast. Pri kraju sam te licence, imamo završen ispit u oktobru ove godine, već smo više od godinu i po dana na toj licenciji i ona mi je jako pomogla da dođem pre svega na ovaj nivo na kom sam, a s druge strane i da se razvijem i kao trener i kao čovek.

Vrlo brzo si uplivao u trenerske vode, već sa 23 godine… Zbog čega tako rano?
“Igrao sam u omladinskoj školi Zvezde do omladinaca, bio šest meseci u omladinskoj školi Rada i onda me je put kasnije naveo preko srpskoligaških klubova do kraja karijere. Kraj se nije desio zbog povreda iako sam ih imao kao i svaki drugi igrač, ali moje mišljenje je bilo da nisam dovoljno dobar da ispunim svoja očekivanja i bavim se profesijom na način na koji ja želim da se bavim. U tom trenutku sam shvatio da bih trenerski mogao da uspem jer sam sebi rekao da ako sam spreman da samog sebe sklonim iz ekipe zarad njene dobrobiti, možda ne bi bilo loše da probam da vodim neku grupu, da utičem na mlade živote i usmeravam ih, na kraju krajeva da im pomognem da dobiju ono što ja nisam dobio.“

“VODIO SAM SE TIME KOLIKO NAŠ SAVEZ PROZVODI TRENERE ZA LIGE PETICE, A KOLIKO AUSTRIJSKI“

Veruješ li da u Srbiji ne bi mogao isto to pa si se zbog toga odlučio za Austriju? Nemanja Vidić je ranije govorio da se kod nas ‘lakše dobijaju trenerske diplome’...
“To su specifične teme za koje ne znam da li sam kompetentan da pričam o njima, ali sigurno u svakom savezu postoji prostor za poboljšanje. Ja sam se vodio primerom koliko Austrija proizvodi trenera za lige petice, a koliko naš Savez. Sama statistika je jasna i ne laže, kao što tabela ne laže na kraju sezone. Ne ulazeći u detalje, to je presudno bilo, takvo je moje razmišljanje. Ako se bavim time, želim da pokušam da dostignem najveći mogući nivo i koji je put da dođem do toga. Mislim da što se tiče edukacije i onoga što sam mogao da iskusim u Austriji, to je vrhunski nivo. Imamo razmenu sa švajcarskim savezom iz kojeg dolaze treneri sa top nivoa, imamo mogućnost da pratimo top timove. Krajem nedelje ću biti na U21 prvenstvu u Bratislavu gde ćemo provesti tri dana. Mogućnosti su velike, dolazi ljudi kao što su selektor Austrije Ralf Rangnik, selektor Švajcarske Jakin, trener Jang Bojsa.“

Luka Pavlović i Tomas Gronemark (©Privatna arhiva)

Da se vratimo na izjavu sa početka razgovora da ‘mnogo trenera nije spremno na tako nešto’, misliš li na to da srpski treneri nisu spremni za ono što Evropa traži ili pak nešto drugo?
“Nisam mislio u smislu da nisu spremni na evropski nivo, više sam pričao u smislu mog shvatanja trenerskog posla. Ja sam se tad odlučio kao jako mlad trener da napravim veliki rizik i da probam od nule u inostranstvu da dobijem najbolji mogući metod rada, najbolju moguću edukaciju i da probam nekim težim putem da napravim što pre korak u jako teškom, izazovnom sistemu. Više mi je bila namera da kažem da možda nisu svi treneri spremni da izađu tako mladi i tako brzo iz zone komfora, da svi gledaju da idu mirnim putem, da probaju da to sve bude stabilnije. Ja sam se odmah odlučio za inostranstvo gde svi znamo da je jako teško i sva sreća uspelo mi jer nisam odustajao, iako sam imao jako teških situacija i razvojnih faza. Mislim da je jako bitno za trenera i to spada u taj kontekst kroz šta treneri nisu spremni da prolaze, pogotovo mlađi treneri da prođu sve od početka do kraja. Tako da sam prvenstveno na to mislio, ali s druge strane činjenica je i da nema puno naših trenera koji su trenutno na zapadu.”

S druge strane broj austrijskih samo raste, sve kao rezultat novog sistema rada i metodologije koja se već godinama primenjuje.
“Oliver Glazner, Ralf Hazenhitl, Adi Hiter, trener Hofenhajma Kristijan Ilcer, Peter Štiger koji je sad preuzeo Rapid, on je bio četiri godine trener Kelna, potom vodio Borusiju Dortmund... Svi oni su prošli isto ovo. Ralf Rangnik nije, ali on je sad selektor Austrije i dosta je uvezan i involviran što se tiče i metodologije i razvoja, tako da to su sva neka imena koje ja svakodnevno srećem i sa kojima provodim dosta vremena, koji imaju dosta uticaj na mene i od kojih sam mogao dosta da naučim.”

Pretpostavljam onda da su upravo neki od pomenutih ti na koje se najviše ‘ugledaš’?
“Trudim se od svakog da skupim nešto. Nikad nisam imao idola ili uzora ili nekoga na koga se stvarno ugledam. Trudim se da budem svoj i autentičan, to je isto ono šta nas uče na licenciji tamo. Da čovek mora da bude svoj i autentičan. Svako ko kopira nekog nije original. Ja želim da budem svoj, autentičan i originalan. Postoje treneri koji imaju neke zanimljive stvari, a to je jako široka lepeza trenera. Od poslednjeg Kontea u Napoliju, do Postekogla u Totenhemu, De Zerbija u Marseju… Pep Gvardiola, njega ne treba ni pominjati, čovek je revolucionar. I naravno Oli Glaznar, Adi Hiter, Ralf Rangnik, Hazenhitl... Dosta pažnje sam posvetio i Unaju Emeriju koji sa Aston Villom pravi neverovatne rezultate i imao je svuda uspeha. Trudim se od svakog od njih da uzmem po nešto. Da li su to faze igre, da li je to liderstvo, menadžment, šta god. Naravno, Jirgen Klop, koji nažalost više nije u toj branši, ali on je isto bio, možda čak i najbliži mojim afinitetima.”

“KOD NAS SE ODLUKE DONOSE IMPULSIVNO, NA BAZI EMOCIJE, A NE FAKTA I ZNANJA“

Možeš li da nam detaljnije opišeš kako edukacija izgleda u Austriji?
“Prva rečenica na pro licenciju u Austriji, gde smo mi, gde sam ja, i to među 12 najtalentovanijih trenera, njihova prva rečenica koja je upućena nama bila je - mi vas ne spremamo za omladince, drugu ili treću ligu, već za top nivo. I onda nam pokazuju primere Olivera Glaznera, Adija Hitera, Hazenhitla, koji su svi treneri na top nivou, da li u Bundesligi, Premijer ligi… Konkretan primer: svaki od nas trenera ima aplikaciju preko koje se prati napredovanje u smislu kompetencija. Zahtevaju od nas da imamo 88 kompetencija koje trener treba da nosi sa sobom i svako treba da se izjasni za 13 kompetencija koje želi da poboljša do kraja pro licence. To je samo jedan od pokazatelja koliko se oni bave detaljima i koliko ulažu u to. Ne znam kako je to ovde, nisam bio na našoj pro lincenci, ali ako je isto tako možemo da kažemo da nema razlike. Mislim da su ključna stvar edukacija trenera, poverenje trenerima i njihov integritet da bi nešto mogli da pokrenu. Na zapadu i u sistemima u kojima se ja krećem trener je glava kluba. Jeste nam život postao kratkoročniji jer je pritisak rezultata veliki, ali do tog momenta se sve vrti oko trenera. Nisam stekao utisak u Srbiji da je trener toliko bitna figura. Svaki uspeh dolazi iz kontinuiteta i stabilnosti. Pogotovo poverenje u ključnim, kriznim momentima. Da tada ljudi imaju jasan plan i viziju šta dalje. Kod nas se odluke donose dosta impulsivno, na bazi emocije, a ne na osnovu fakta, statistike i znanja i zbog toga dolazimo do podatka da se u toku jedne sezone promeni 43 trenera. Neverovatan broj…“

Deluje da si u Austriji stekao mnoga poznanstva?
“U mojoj grupi na licenci je Aleks Hauzer koji je pomoćni Jajsleu u Al Ahliju, sad su osvojili Azijsku Ligu šampiona. Tako da imam jako dobre informacije, odnose i konekcije, kao i kvalitetna iskustva sa tim ljudima. Sargon Duran, koji je pomoćni trener u Šturmu iz Graca, koji je ove godine bio šampion. Stefan Kulovic, moj kolega sa pro licence, vodili smo sada zajedno Rapid. To su sve kolege koje rade na vrhunskom nivou, gde mi maltene svaki mesec, po tri-četiri dana provodimo zajedno, imamo razne radionice, aplikacije preko kojih učimo i razmenjujemo znanje. Šta bih isto pomenuo, čitav proces ulaska na PRO licencu je jako komplikovan i kompleksan. Na primer, pored toga što čovek mora da ispuni uslove da upadne na PRO licencu, ima tri-četiri zadatka da ispuni pre nego što dođe na završni ispit među 20 kandidata. Onda na tom završnom ispitu postoje celodnevna ispitivanja koja traju preko deset sati i tiču se socijalnih sposobnosti, stručnih sposobnosti, analize meča u duploj brzini, sastavljanje meč plana pod pritiskom komunikacija u kriznim situacijama. Tu su psiholozi sa univerziteta u Salzburgu i stavljaju trenera da vide koliko može da podnese pritiska i kako se snalazi i koji potencijal nosi sa sobom. I onda na sve to se odlučuju na što manji broj trenera da bi mogli da se bave njihovom individualizacijom i radom na njihovim manama, vrlinama, da trener bude autentičan i tako dalje. Mi imamo na primer tri mentora, svaki kolega od nas, i za socijalne kompetencije, i za stručne kompetencije, i za fudbalske kompetencije. Tako da to su neke stvari gde sad vučem paralelu šta sam ja u suštini hteo da dobijem mojim odlaskom u inostranstvo i hteo sam da dođem na neki top nivo. Još nisam tu, ali mislim da je pravac dobar.“

Šta te je onda ubedilo da dođeš u TSC, da li je to ranije poznanstvo sa Jovanom Damjanovićem?
“Dugo godina sam bio van Srbije i hteo sam da osetim i našu ligu, da vidim kako izgleda. Naravno da dosta zavisi od toga ko me zove, ne samo koji trener već i koji klub i hteo sam da to iskusim. Moj cilj su inostranstvo i top nivo, ali sam i u TSC-u u saradnji sa Jocom dobio neke stvari koje su mi pomogle za dalji tok karijere. TSC mi je u tom momentu delovao kao stabilno okruženje koje igra evropska takmičenja, lep stadion, lepo okruženje i rekao sam – zašto da ne? Bilo je jako lepo iskustvo sa ulaskom u nokaut fazu Lige konferencije po prvi put u istoriji kluba. Momenti iz TSC-a su fenomenalni, pogotovo preokret protiv Noe 4:3 ili pobeda protiv Lugana. Sve te situacije su mi pomogle da dođem na veći stepenik i na bolji nivo što se tiče ne samo mog trenerskog znanja, već i razvoja ličnosti. Mislim da sam najviše u tom periodu iz TSC-a poneo što se tiče razvoja moje ličnosti i čitavog iskustva kao čoveka, ne samo fudbalskog. Fudbalsku edukaciju, akademsku, već sam umnogome dobio u inostranstvu i u LASK-u i Šturmu i sad u Rapidu i na njihovoj pro licenci, ali mislim da sam se kao čovek najviše razvio u momentima dok sam boravio u TSC-u.”

I pored toga povratak u domovinu nije opcija?
“Ne volim da isključujem ništa. Mislim da čovek od isključivosti ne može da profitira. Ako je čovek isključiv može samo sebe da dovede u određene probleme. Fudbal se u različitim zemljama, kao i situacije, momenti, menja i razvija. Mi se isto kao ličnosti menjamo tokom godina, menjaju nam se želje, zahtevi, navike. Ne mogu da znam šta će budućnost doneti. Ja mogu da znam koju vrstu projekta, kakve lige, kakve zahteve i kakve momente u fudbalu želim da proživim. I u određenom trenutku, u odnosu na želju kluba i njegov konstrukt donosim odluku. Ako u bilo kom momentu dođe neki srpski klub i ponudi mi to što se poklapa sa mnom, zašto da ne? Ali u ovom trenutku je fokus na zapadu i mislim da su realnije šanse da tako nešto dođe iz Evrope. To je nešto što ispunjava moje ciljeve i ambicije, a s druge strane nešto što njima donosi benefit.”

“POVREMENO SAM U KONTAKTU SA MILOJEVIĆEM“

Proveo si u Mozzart Bet Superligi tek nešto više od pola godine, verujem dovoljno da možeš da je uporediš sa austrijskom Bundesligom. Kolika je i u čemu se krije razlika između našeg i njihovog prvnestva?
“Najveće razlike su intenzitet, organizacija samog takmičenja i profesionalizam u smislu ispraćenosti što se tiče medija, emisija, posvećenosti igračima itd. Velika je razlika u intenzitetu, organizacija i stadioni takođe. To su najmoderniji stadioni od stadiona LASK-a koji je otvoren pre godinu i po dana do stadiona Rapida koji je otvoren pre četiri godine, do stadiona Austrije iz Beča koji je otvoren pre šest i kusur godina. Možda jedan ili dva kluba se malo šlepaju sa kvalitetom stadiona, ali to je najveća razlika. Mislim da kod nas ne manjka kvaliteta, ali da manjka ozbiljnijeg rada ili metodologije da igrači budu još bolji, da se stave u još veće zahteve, intenzitete, kako bi lakše napravili korak sa nekim ligama kao što je austrijska. Austrijska liga nije sad jedna od najboljih, ali je po mom mišljenju ispred naše. Naša liga se isto razvija, pogotovo Zvezda koja je odmakla. Ona nije u toj konkurenciji da se poredi sa austrijskom ligom, mislim da kada bi se takmičila u austrijskoj ligi da bi bila šampion, ako ne šampion onda bi se do poslednje runde borila sa Salcburgom, Šturmom ili ko god bio u tom momentu konkurent poput Rapida… Ostale srpske ekipe imaju još dosta prostora da uhvate priključak sa Austrijancima.”

Veći deo ovdašnjeg fudbalske javnosti po prvi put je za tebe čuo u decembru prošle godine uoči utakmice sa Crvenom zvezdom kada te je nahvalio trener Vladan Milojević. Nisi se sa njim ‘poklopio’ na Marakani kada je prvi put dolazio u klub?
“Nije nam se tad poklopilo u Zvezdi, mene put odveo na drugu stranu, ali smo imali priliku kasnije da se srećemo na nekim mestima, da li u fudbalu ili van njega, i tada smo ostvarili kontakt i stekli međusobno poštovanje koje je ostalo. Povremeno sam u kontaktu sa trenerom Milojevićem, izuzetno ga cenim zbog svega što je uradio sa Zvezdom i što se pozicionirao kao jedan od najuspešnijih trenera u istoriji kluba. Videćemo šta budućnost nosi, možda nam se nekad i ukrste putevi, ali zasad ih pratim kraj malih ekrana ili kada sam u Beogradu posetim utakmicu. Zvezda je postala još veći klub nego što je bila i želim joj puno sreće i uspeha na jakom teškom putu, koji je teži nego prethodnih godina budući da kreće od drugog kola kvalifikacija.“