Srbija sa trojicom pozadi: Miha odustao, Muslin pogodio, Krstajić se slupao, Tumba menjao, Piksi na pravom putu

Deset godina, desetorica selektora, mnogo lutanja, traženja sebe i tek jedan uspešan kvalifikacioni ciklus, kada se izborio plasman na Mundijal u Rusiji. Ali ni tada nije moglo da prođe sve mirno...

Uglavnom, svaki selektor kada je došao na klupu Srbije probao je nešto novo, nešto svoje, da ostavi svoj trag, ali mnogi nisu pronašli tu dobitnu kombinaciju sa Orlovima. Uspeo je Slavoljub Muslin, koji je odlučio da promeni strukturu reprezentacije, postavio je u formaciju sa trojicom defanzivaca u poslednjoj liniji i – pogodio. Rezultat svega toga je put na šampionat sveta posle osam godina.

Na današnji dan Srbija je ponovo na dobrom putu, sigurnim korakom ide kroz kvalifikacije, nadomak je baraža, u igri za direktan plasman na Mundijal, a Dragan Stojković čvrsto se drži sistema igre sa trojicom štopera u poslednjoj liniji.

Kada se vratimo malo unazad, setićemo se da je selektor koji je posle dužeg vremena želeo da Srbiju postavi u formaciju sa trojicom pozadi bio – Siniša Mihajlović. Njegove prve utakmice su bile na dvonedeljnoj turneji na kojoj su Orlovi igrali sa Španijom (0:2), Francuskom (0:2) i Švedskom (1:2), koje su se spremale za Evropsko prvenstvo 2012. godine.

Poveo je tada Miha veliki broj igrača, pa je menjao, kombinovao, na prvom susretu su tu trojicu igrali Duško Tošić, Bane Ivanović i Neven Subotić, na drugoj Ivanović, Nikola Maksimović i Slobodan Rajković, pa posle i Aleksandar Luković. Ali nakon turneje Mihajlović je odustao od te ideje, s obrazloženjem da je vrlo malo srpskih reprezentativaca igralo u toj formaciji i da bi bilo potrebno mnogo vremena za uigravanje.

Ideja o „trojici pozadi“ je nakon toga zamrla kod narednih selektora, a ponovo se javila dolaskom Slavoljuba Muslina nekoliko godina kasnija. Kod njega je Srbija uglavnom gurala u formaciji 3-4-2-1, gde su u poslednjoj liniji bili mahom Ivanović, Nastasić i Stefan Mitrović ili Jagoš Vuković, po bokovima Rukavina i Kolarov, u sredini Matić, Milivojević ili Fejsa, ispred njih Tadić i Kostić, a u špicu Mitrović. Promene su bile, uglavnom, zbog više sile.

Koliko je to bilo uspešno vidi se po rezultatu: Srbija je izborila direktan plasman na Svetsko prvenstvo sa 20 postignutih i 10 primljenih golova. U suštini, slično kao danas: napad je radio odlično, kroz odbranu je „curio“ u proseku gol po utakmici.

Kada je Muslin naprasno smenjen, njegov naslednik Mladen Krstajić je rešio da štošta promeni, na početku odmah i formaciju. Vratio se u, verovatno, najomraženiju za srpsku publiku, 4-2-3-1, koja nikakav uspeh godinama nije donela našoj reprezentaciji, a mnogi su je se držali kao sveto pismo. Krstajić na Mundijalu nije prošao grupu, držao se te svoje ideje kroz Ligu nacija, pa na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, a onda mu je odjednom sinulo da to promeni i postavi formaciju 3-4-1-2 i to usred Ukrajine. Hteo je da iznenadi rivala, a iznenadio je sebe.

Kalkulacije: Srbija na bod od baraža, a tamo su Češka, Ukrajina, Norveška...

Kartoni prave probleme Stojkoviću pred Azere

To veče u Lavovu je bilo hodajuća tragedija. Srbija je izašla ultraofanzivno, sa Ljajićem kao centralnim veznim, Gaćinovićem i Kostićem po bokovima, Jovićem i Prijovićem u špicu, dok su trojicu pozadi igrali Milenković, Spajić i Kolarov. Do poluvremena je bilo 2:0 za Ukrajinu, a na kraju 5:0. Tu se i Krstajićeva selektorska karijera suštinski završila.

I Ljubiša Tumbaković kada je imenovan za selektora uradio je istu stvar: prvo je promenio formaciju u 4-2-3-1. Na Portugaliju su krenuli u poslednjoj liniji Milenković kao bek, Maksimović, Nastasić i Kolarov. Pa, Matić i Milivojević kao zadnji vezni, ispred njih Lazović i Kostić po krilima, Tadić u sredini i Mitrović u špicu. I opet nije funkcionisalo.

Nakon nekoliko utakmica i Tumbaković je rešio da vrati Orlove u sistem sa trojicom defanzivaca u zadnjoj liniji. Premijera je bila u Ligi nacija protiv Rusije, završilo se porazom (3:1), ali je selektor istrajao u toj ideji i u polufinalu baraža sa Norveškom u Oslu Srbija je odigrala jednu od najboljih utakmica u ovoj deceniji. Jedino što je kolaps usledio nakon toga u finalu protiv Škotske u Beogradu, ali najmanje zbog formacije.

Poput Muslina, izabrao je i Tumbaković da to bude formacija 3-4-2-1, sa Tadićem i Sergejem ili Đuričićem iza Mitrovića. I mirisalo je da to može da bude dobro. Valja istaći, ipak, da je promena formacije donekle bila i nužda za srpski tim u nedostatku, pre svega, kvalitetnog klasičnog desnog beka. Tu je izbor igrača bio upadljivo slabiji, odskakao je od ostatka tima. Rukavinu kao poslednjeg autentičnog desnog beka su stigle godine, pa je Tumbaković procenio da je bolje promeniti formaciju nego se „krpiti“ iznuđenim rešenjima i bio je blizu da mu to donese rezultat. Ipak, nedovoljno blizu da bi „pobedio“ i ostao na funkciji.

Posle odlaska Tumbakovića, kormilo srpskog tima preuzima Dragan Stojković i prvi put imamo, u suštini, kontinuitet. Piksi je nastavio tu ideju, sa povremenim promenama, pa nekad igraju dva polušpica i špic, a nekad polušpic i dva špica. I rezultati i igra u ovim kvalifikacijama pokazuju da je to ispravan put i da takav sistem igre najbolje leži reprezentaciji Srbije. Piksi nije promenio formaciju, ali je doneo neke druge kvalitete timu, usadio mu je preko potrebno samopouzdanje, naterao ga da igra ofanzivno od prve do poslednje sekunde, pa otud na svakom meču pršte šanse Orlova.

Stojković pored rezultata insistira i na estetici, da se pobeđuje, ali – lepo. I Srbija zaista igra dopadljiv fudbal, kreativan, nije više dosadna kakva je znala da bude u ovom veku. Daleko je još kraj trke za Katar, štošta može da se okrene naopako, međutim, deluje da je sve na svom mestu, da je prolazno vreme Orlova dosta dobro. Ne samo rezultatski nego i estetski.

Na sutrašnji meč sa Azerbejdžanom Srbija će ponovo izaći u sistemu sa trojicom u poslednjoj liniji, a verovatno i dvojicom klasičnih špiceva, jer će biti zadatak pobediti i to sa što većom gol razlikom. A, onda u novembru na Portugaliju u Lisabonu. To će biti pravi test kvaliteta za Orlove i način igre koji im se i te kako isplatio u dosadašnjem delu kvalifikacija.