Srbija je tesna za Strahinju Pavlovića

Istorijske knjige pamtiće Bibarsa Natha u ulozi strelca, navijači će se sećati ezgibicije Umara Sadika, rukovodioci likovati zbog sezone bez primljenog gola u sudarima sa najvećim rivalom, a polufinale Kupa Srbije 2020. postaće svedočanstvo kako je jedan igrač debelo premašio granice ovdašnjeg fudbala. Kakvi su dometi Strahinje Pavlovića videće se kad bude obukao dres Monaka, međutim, da je najbolji proizvod domaćih takmičenja u poslednje vreme potvrdili su i tržište – niko ne plaća 10.000.000 evra tek tako – i sam fudbaler partijom na stadionu u Humskoj.

Način na koji je napadače Crvene zvezde nosio na krkačama, ujedno vukao Parni valjak napred, pokazuje da je mladi štoper pri kraju procesa formiranja i da spreman odlazi u inostranstvo. Žale ovih dana Grobari što neće biti u prilici da i naredne sezone uživaju u njegovim izdanjima, kukaju na upravu što je „utopila“ još jedan biser omladinske škole, međutim, primeri iz prošlosti su pokazali kako bi svaki dalji ostanak u Beogradu mogao da bude kontraproduktivan i da je za igrača najbolje da već sad promeni sredinu, jer ovde nema više šta da traži. Osim možda da osvoji još jedan trofej. Dokazao je da je oslonac tima i da bez problema može da izađe na kraj sa večitim rivalom. Ako je jednom bilo slučajno, kao što mu spočtivaju, onda je za godinu i po dana koliko je u prvoj ekipi Šapčanin biografiju obogatio dokazima da može da izađe na kraj sa Ričmondom Boaćijem, El Fardu Benom, Milanom Pavkovim, Aleksom Vukanovićem, Tomaneom... Šta više da traži u Srbiji? Tačno, ostaće titula nedosanjan san, mada postoji nešto što se zove individualni učinak, lična satisfakcija da je prerastao okruženje.

Baš kao što su ligu prevazišli svojevremeno Stefan Savić i Nikola Milenković, potpisima za Mančester Siti i Fjorentinu. Obojica su napuštali Beograd u 20. godini života, popularni Kalaba je jedno leto mlađi i to je ne samo prostor za usavršavanje, već i savršen pokazatelj da bi u bliskoj budućnosti mogao jednako kvalitetno –zašto ne još bolje? – da igra u „ligama petice“.

Bar tri detalja sa poslednjeg okršaja Partizana i Crvene zvezde ilustruju karakter Strahinje Palovića i promovišu ideju o njegovom uticaju na tim. Prvi: uklizavanje Benu ispod zapadne tribine, posle kojeg je tražio bodrenje publike i profilisao se kao jedan od vođa ekipe. Drugi: u padu, ležeći na zemlji, bacio se da glavom skrene loptu da umesto u korner ode u aut. Potpuno nemoguća situacija, ali je i to pokušao. Podsetio je taj potez na neke košarkaše Partizana koji su u doba Duška Vujoševića znali da se bace na loptu da ne izađe u aut, iako bi na semaforu bilo +20 za crno-bele. Takva zagriženost i posvećenost, odanost grbu na grudima se ne uče, to se oseća, sa tim se rađa. I nagrađuje, jer... Detalj treći: u 78. minutu, kad je Vladimir Stojković zbog povrede mesto među stativama prepustio Nemanji Stevanoviću, kapitenska traka prešla je na ruku Strahinje Pavlovića. Skoro ceo minut Bojan Ostojić je nameštao obeležje na mišicu mlađeg kolege, a taj gest, koliko god na prvi pogled beznačajan, pokazuje kakav je autoritet izgradio izdanak Slađana Šćepovića otkako je u zimu 2019. prekomandovan iz omladinaca među seniore.

Ostojić je 17 godina stariji od Pavlovića, ima i duži staž u Partizan, baš kao i Nemanja Miletić, drugi kandidat za traku od preostalih na terenu u završnici utakmice, međutim, činjenica da ju je dobio upravo Pavlović demonstracija je sile i pokazatelj koliko mu kolege veruju. Nepisano je pravilo da fudbaleri sami, među sobom, znaju ko koliko vredi, kakve su im crte ličnosti, a to što je sa samo 19 godina postao kapiten Partizana u bitnoj utakmici kakva je polufinale kupa, još protiv najvećeg rivala, sugeriše od kakvog je materijala Strahinja.

Pavlović u društvu Ostojića i Miletića, © Star sport

Na sve to, učinak na terenu je za divljenje. Malo više od 5.000 minuta proveo je u igri, odigrao 56 utakmica za Partizan za godinu i po dana i maltene nikad nije zakazao. Kao najčvršća karika u lancu Sava Miloševića, nijednom nije popustio. Pogotovo kad je reč o najvećim izazovima. Makar preko puta stajao Mančester junajted, određeni parametri pokazali su da je upravo posle beogradskog susreta sa Englezima, kad je „oduvao“ Antonija Marsijala Monako krenuo u akciju njegovog angažovnja. Pre toga, dominacija na zemlji i u vazduhu protiv AZ Alkmara, komande protiv Malatije, Moldea, Astane, a kao šlag na tortu, ono što navijači najviše cene, suv kvalitet u duelima sa Zvezdom. Šest ih je odigrao dosad i teško da može da se nađe situacija da je negde deblo omanuo. Naprotiv, zajedno sa Miletićem, Ostojićem i Uroševićem uzdigao je odbranu Partizana na takav nivo da protiv najvećeg rivala izgleda neuporedivo čvršće, sigurnije, nego u okršajima sa ostalim superligaškim ekipama. Posledično tome, četiri vezane utakmice bez primljenog gola. Ukupno 370 minuta bez mata, ako se računa i poslednjih deset na 160. večitom derbiju.

Na sve to, Pavlović je još tinejdžer. Pre tri sedmice je proslavio 19. rođendan, te iako ga pojedinci tretiraju maltene kao veterana Superlige, po krštenici je dete. Te neiskvarenost, želja da se stalno takmiči, istovremeno znači da se ne štedi, da u svaki duel ulazi kao da sutra ne postoji, te iako u džepu drži skupocen ugovor sa Monakom videlo se i u polufinalu kupa da ga ne zanima šta će biti posle. Niti je povukao nogu, niti smanjio gas, niti rekao „neću“ ili „ne mogu“. Na kraju krajeva, takav stav mu je i omogućio strelovit napredak, jednako igra i protiv Mladosti iz Lučana i protiv Mančetsera i protiv Crvene zvezde. Zato što oseća Partizan.

Mnogi odlični mladi igrači odlazili su iz Humske 1 poslednjih godina i poručivali kako će se jednog dana vratiti. Ako to na rastanku bude rekao Pavlović, po svemu što je pokazao koliko mu znači crno-beli dres, trebalo bi mu verovati. Veliki je put prešao za ovih godinu i po dana u Humskoj. Selektor Ljubiša Tumbaković je još jesenas najavio da će ga pozvati u A tim reprezentacije, a na ovom derbiju u kupu dobio je još jednu potvrdu da ima pred sobom igrača koji je sadašnjost, a ne samo budućnost srpskog fudbala.

I da je sredinu prerastao. Da mu je potreban novi izazov. Srbija je tesna za Strahinju Pavlovića. U inostranstvu ga, izvesno, čeka dugačak put do evropskih zvezda, ali sva prolazna vremena dosad su mu sjajna.