Spasić za Mozzart Sport: Lako ćemo za Real, daj da vidimo šta će da bude s Partizanom

Dojadili su Bogu i narodu. Onom običnom narodu, čiji je osnovni poriv da dođe vikendom na stadion i gleda voljeni klub. I dalje ga vole, ali odavno nije klub. Bar ne kakav je bio u vreme kad je Predrag Spasić igrao za Partizan, jer su na njegovom čelu ljudi koji su ga doveli maltene u podrum.

Zato je čak i Spasić, blage naravi i mirnog karaktera, izašao iz komforne zone i stao uz zagovornike promena. Jedan je od 79 potpisnika Apela za spas Partizana, što sugeriše koliko su pogrešnih poteza vukli Milorad Vučelić i Miloš Vazura, kad leđa želi da im vidi i čovek koga je teško iznervirati. Makar je takav utisak, sve dok se ne pomenu crno-beli...

„Pogođen sam ovom situacijom, kao i svi navijači. Nervira me što godinama nismo u stanju da osvojimo trofej, a još više što svaki čas menjamo trenera, iskrene partizanovace. Boli me to“, setno će Spasić tokom razgovora za Mozzart Sport.

Mlađi ljubitelji sporta ga možda ne poznaju dovoljno ili dobro. Ako su i čuli za njega, mahom su to bile informacije negativne konotacije. Na primer, da je dao autogol u El Klasiku, zbog čega su ga u pojedinim anketama navijači Reala uvrstili u tim najlošijih pojačanja Kraljevskog kluba. No, Spasić je dao fudbalu daleko više od jednog nesrećnog poteza. Malo stariji Grobari se sećaju da je u revanšu sa Seltikom upravo on centrirao za nastavak akcije iz koje je Parni valjak eliminisao škotskog predstavnika. Da je igrao bitnu ulogu u ekipi Ivana Golca. Da je nešto ranije bio deo tima koji je doneo trofej kupa posle 32 godine čekanja. Da ima više od 30 utakmica za reprezentaciju velike države.

Zato ga boli stanje apatije u Humskoj.

„Nije dobro što nam najbolji pojedinci odlaze, na ovaj ili onaj način, a ljudi koji su odgovorni za loše poslovnje i skromne rezulate su i dalje na pozicijama. Nije logično. U moje vreme su Partizanom rukovodili Žarko Zečević, Ivan Ćurković i Nenad Bjeković, i sve je funckionisalo na najbolji način. U minut. Vidim da smo sad daleko od takve situacije. Voleo bih da se pojave ljudi iskrenih namera, autoritativni, vizionari, pošto će opravak Partizana, bez obzira kad se promene dese, trajati malo duže nego što se misli. Proces sigurno neće biti na prečac ili kratak“.

Vremena se jesu promenila, međutim, umesto da napreduje u odnosu na period kad je Spasić igrao, Partizan – nazaduje. O tome svedoče dugovi u rasponu od nekoliko desetina miliona evra, preko hipoteke na stadion, pa do onih očiglednih u vidu kašnjenja prinadležnosti igračima, zbog kojih su pojedinci bežali iz Beograda ili tužili klub.

„U moje vreme to nije postojalo. Niti su plate kasnile, niti su fudbaleri pomišljali na takve gafove. Jedina naša obaveza bila je da predstavimo Partizan u što boljem svetlu, jer smo imali sve uslove. Obezbedili su ih Zeka i Ćure“.

Mada, ovde osećamo potrebnu da podsetimo Spasića kako je Ivan Ćurković blizak aktuelnoj vladajućoj garnituri, jer je počasni predsednik kluba, dok je Zečević i dalje aktivan na raznim poljima i često sugeriše vlastodržcima kakve poteze da povuku.

„Ne bih ja o tome, samo sam izneo stav po pitanju trenutne situacije. Ne sviđa mi se što sedam godina nismo osvojili titulu, što je ogromna navijačka armija izgubila volju da dolazi na stadion. Ako se ovako nastavi, na loše će da izađe. Sigurno će se naša grupacija ponovo okupiti, u pokušaju da nađe rešenje. Zato još nismo pričali o osobi koja bi iznela teret, ili bi nas predstavljala u javnosti“.

Ako je Partizan u podrumu, Radnički iz Kragujevca se popeo na treći sprat ovdašnjeg fudbala. Uzlet šumadijskog kluba izaziva osmeh na licu rođenog Kragujevčanina, koji je tri godine proveo na „Čika Dači“ i sa simpatijama, bez imalo zavisiti, a sa velikim oduševljenjem gleda na iskorak Crvenih.

„Radnički diše fudbal! Sve je to zasluga trenera Feđe Dudića, napravio je sjajnu hemiju u ekipi i u svakoj utakmici se vidi kako ga ekipa prati. Gledao sam utakmice, naročito ovog proleća i posle istorijskog rezultata, oličenog plasmanom u Evropu, očekujem da uskoro počnu radovi na izgradnji novog stadiona. Jedino mi je žao što kvalifikacije moji Kragujevčani neće moći da igraju u našem gradu. Ali kad se bude izgradio taj novi objekat, kapaciteta do 12.000 do 15.000 mesta, dobićemo dimenziju više. A ovde ljudi stvarno vode fudbal“.

U duelu sa Darkom Pančevim

Spasić je prošao mlađe kategorije Radničkog, pet godina bio defanzivac prvog tima, pre sedlidbe u Partizan. Tad je klub bio stabilan drugoligaš, jedne sezone se sa imenjakom iz Niša i Radom borio za plasman u Prvu ligu, međutim, nije uspeo i sve vreme je proveo u drugom rangu, koji je tad imalo snažne klubove, po dva-tri predstavnika iz svake republike SFRJ. Sad je na najvišoj tački od osnivanja.

„Evo vam primer: u moje vreme je na tribinama bilo maksimum 3.000 gledalaca. Sad ih je skoro 10.000. Svaka čast za rezultate, ali mene i narod je više oduševila igra. Impresioniran sam stavom fudbalera koji su nalazili način da uzvrate i kad su gubili, čak i po dva gola razlike. Iznenađujuće je za naše prilike da neki klub, da se ne zove Partizan ili Crvena zvezda, igra tako efikasno, postiže veliki broj golova. Dudićev napadački stil najpre su prihvatili igrači, potom i navijači. Stvorilo se poverenje između publike i fudbalera. To je prava stvar. Ima Radnički kapacitet da se pozicionira kao bitan faktor u ovdašnjem fudbalu, da uvek bude u vrhu tabele, da postane novi TSC. Eto, samo malo infrastrukturu da popravi, jer je to osnova. Onda će privići još više gledalaca, pošto je u regionu južno od Beograda najuspešniji klub“.

U toj budućnosti možda bude mesta i za Predraga Spasjića. Trenutno je u Ilićevu, selu kraj Kragujevca, na imanju koje godinama obraćuje, ali nađe vremena da poseti klub.

„Zvali su me čelnici, bili maksimalno korektni svaki put kad sam bio njihov gost na utakmicama. Ima vremena da pričamo o eventualnom budućem angažmanu“.

Način na koji govori o lokalnoj sportskoj ljubavi Spasić je u stanju da prebaci i na reprezentativni nivo. Kao čovek koji je 31 put igrao za Plave, bio učesnik Mundijala u Italiji 1990. i igrao sve utakmice na putu do četvrtfinala, i te kako razume ono što Orlove čeka na narednom velikom takmičenju – Prvenstvu Evrope.

„Najbitniji je ambijent. Ako među reprezentativcima vlada prijateljstvo, sve je lakše. Iz takvog okruženja rađa se i želja da se maksimalnim kapacitetom igra za državu. Piksi, koji je bio moj saigrač u selekciji, uvek je bio u stanju da nas ubedi čak i u ono što, možda, nismo mogli ili znali da možemo. To kako odiše samopouzdanjem može da pokrene i ovu grupu igrača, kao što je nas na Prvenstvu sveta pre 34 godine“.

Prosinečki, Vujović i Spasić

Taj turnir pamti se, između ostalog, po golovima Dragana Stojkovića Špancima u Veroni, te penalima sa Argentinom u Firenci. Spasić je na terenu proveo svaki minut na šet naših utakmica i zna kako je ekipa disala.

„Znam da ćete me pitati za atmosferu i selektora, ali ništa od priča i pričica nije tačno. Mi smo stvarno disali kao jedan. Sve je pod kontrolom držao Ivica Osim. Ako nas je selektor vodio sa klupe, Piski Stojković je bio naš predvodnik na terenu i nije čudo što smo dogurali do četvrtfinala. Zato i sadašnju generaciju savetujem da profesionalizam stečen u inostranim klubovima samo prenesu u državni tim. Da se maksimalno zalažu i da znaju čije boje brane“.

Na slogu poziva i u čisto fudbalskim detaljima.

„Primetio sam da Piksiju zameraju na igri odbrane. Kažu, primamo veliki broj golova. Tačno, ali nije to samo do poslednje linije. Savetovao bih momke iz napada da budu kolegijalni prema vezistima, ove sa sredine terena da se vraćaju u poslednju liniju, samo tako možemo da sprečimo veliki broj šansi protivnika. E, to je zajedništvo. Ne mora niko da priča javno, sve se vidi, ako se špic vrati u kazneni prostor i pomogne odbrani. Tako bi reprezentacija trebalo da diše. Nama se dešava da zablistamo 20 minuta, damo dva ili tri gola, a onda nas nema nigde i pitamo se kako nismo dobili utakmicu. Baš iz razloga koje sam maločas naveo. Zato mora da se radi u oba pravca. Bude li tako, grupu ćemo proći. Možda i prvu prepreku u eliminacionoj fazi“.

Predrag Spasić danas izgleda kao čovek koji prati sve, za razliku od višegodišnjeg tihovanja. Povukao se iz javnog života kad je posao u koji je uložio veliki novac, stečen tokom igračke karijere, doživeo kolaps. Teško je bilo izdržati taj udarac, pre svega na psihološkom planu, ali mic po mic, u poslednje vreme se nekadašnji fudbaler pojavi u javnosti. Tako je za njegove probleme čulo i Udruženje veterana Reala koje mu je priskočilo u pomoć i uspelo da ga malo okrepi posle nedaća.

I zbog toga, ali ne samo zbog toga, Spasić sa velikim simpatijama gleda ka Madriđanima, uoči finala Lige šampiona na Vembliju. Nijednim gestom ne želi da umanji veličinu kluba, iako je maltene otpisan posle već pomenutog autogola protiv Barselone.

„U trenucima kad sam bio u teškoj situaciji, Real se javio i pomogao mi! Nije to slučajno Kraljevski klub, najveći na svetu. Maniri, ponašanje, stav. E, zato je Real uvek Real. Optimista sam i pred meč sa Borusijom, jer Karlo Ančeloti i Real ne gube finala. Kad imaš takvog trenera onda si u velikoj prednosti, što se videlo u revanšu sa Mančester Sitijem, kad je postavio jedinu moguću taktiku da izbaci premijerligaša i uspeo defanzivom, koja nije Realov stil, ali je uspeo. Volim da gledam Belingema i Vinisijusa, još kad im dođe Embape - to će biti ubitačno. Svakoj odbrani će moći da daju po dva, tri gola“.

To je budućnost, ali sadašnjost, ipak, malo mori Spasića:

„Lepo je navijati za Real, gledati uspehe Radničkog, ali je Partizan posebna emocija. Daj da vidimo možemo li tamo nešto da promenimo“.