Slađan Šćepović za Mozzart Sport: Deco, budite i vi Partizan lavljeg srca!

A, onda na scenu stupa Slađan Šćepović – minut 90.

“Sećam se akcije: Milojević je odigrao Spasi na stranu, on je probio levo, zavrnuo, Milko je vratio na penal… Ja sam video loptu, samo sam gledao da je udarim što jače, da pogodim gol. Na crti su bili i golman i jedan igrač. Čak je golman dotakao loptu, ali nije mogao da je izbaci i ušla je u gol. Svi smo skočili, radovali se, ali opet, nismo bili sigurni da je kraj. Škoti su posle toga opet navalili. Igrao sam dosta utakmica u karijeri i uvek vidiš kada je gotovo, rešeno, polako privodiš meč kraju. Sa ovima to nije moglo. Kao osice su napadali da daju gol. Na kraju, eto, nisu uspeli”.

Koliko gol Slađana Šćepovića, toliko je antologijski ostao i komentar Jordana Ivanovića i rečenica “Bravo Partizan, lavljeg srca”.

“Posle smo to slušali, stvarno je bilo prijatno čuti, ostalo je da se pamti. Ne znam zašto nije bilo TV prenosa, da li nisu platili”.

I kada priča o pogotku u Glazgovu koji mu je obeležio karijeru, Šćepović ne kaže “dao sam gol”, nego – dali smo.

“Na fudbal sam uvek gledao drugačije. Bitno je bilo da ekipa pobedi. Kada tim pobeđuje, sve je dobro. Šta mi vredi ako dam 20 golova, a peti smo na tabeli ili ako sam strelac, a izgubimo utakmicu? Onda nikom nije dobro, navijači nisu zadovoljni, ljudi u klubu… Zato uvek govorim u množini. Mi – jer, to je Partizan”.

Pravi trenutak da se vremenskom mašinom prebacimo iz 1989. godine u 2025. Nove crno-bele bebe pisaće u četvrtak, pa sedam dana kasnije opet, svoje strane okršaja sa Škotima – sa Hibernijanom. I pitanje, mogu li i oni da budu Partizan lavljeg srca?

“Mogu, zašto da ne mogu? Pokazali su i protiv Ukrajinaca i u drugoj utakmici sa AEK-om da mogu da igraju. Nadam se… Nisam gledao Hibernijan, ne znam kakva je ekipa, ali ako prvi meč odigramo dobro, uz podršku krcatog stadiona, da momci daju maksimum, da još jednom pokažu da može da se računa na njih. Meni su ova deca… Ne boje se nikog! Igraju sa otvorenim gardom. Fajterski. Kao u transu! Normalno da ima i grešaka, ali ne može ni da se nauči ako se ne greši. I što je dobra stvar, klub je to prepoznao, forsira ih i od njih ne traži ništa. Nema ništa nametnuto da se nešto mora”.

Kao čovek omladinske škole Partizana, Šćepović je srećan što je sadašnji tim crno-belih prepun klupske dece. I naravno, što mu je krenulo dobro u novoj sezoni.

“Sticajem okolnosti se tako otvorilo, da deca dobiju šansu. To je super, da puste mlade igrače, da vide da i oni mogu, samo im je bilo potrebno dati šansu i uz nju malo strpljenja. I da ih i publika podrži. Da ne bude, kao ranije, negativna atmosfera ako se ne da gol u prvih 15 do 20 minuta. Navijači su prepoznali da ova deca imaju srčanost, energiju i stali su uz njih. A, na klincima je samo da igraju, da uživaju u fudbalu, da ne razmišljaju previše. Možda zato i dobijamo utakmice u 90. minutu. Deca igraju, prave i greške, što je normalno. Potrebno je vreme da bi sazreli kao igrači, da dođu na viši nivo. Mislim da je sve to na najboljem putu. Podržavam što se klub odlučio na ovaj korak”.

(Star sport)

Plan Partizana kao da ga je Šćepović osmislio.

“Uvek sam i govorio da je potrebno da što više bude dece iz naše škole, mladih igrača iz regiona i njima dodati dobre strance, da klinci sazrevaju uz njih. Prosto, nemoj da dovodiš igrače, a nemaš sredstava. Bolje gurati našu decu, pa iz njih izvući neki benefit nego ulaziti stalno u neke minuse i dugovanja. Po meni, ovaj potez je odličan”.

Na pitanje ko mu se od klinaca najviše dopao na startu sezone, Šćepović hvali – umereno. Mentorski, učiteljski. Da deca ne polete.

“Kad gledam kao bivši centarfor, konkretno Jovan Milošević, znao sam ga i ranije dok je bio u Vojvodini, dobar je špic, gol igrač. Bogdan Kostić ima drčnost, bezobrazan je, još nije na tom nivou u glavi. Mali Ugrešić je bio u omladincima kada sam bio sa Lolom Smiljanićem tamo. Štoper Simić isto. Trifunović je tu dve, tri godine. Možda je dobro što su male razlike u godinama između njih. Potrebno je da se i oni malo opuste, uvek su igrali u grču, to je bio problem. Ja sam i prošle sezone, kada su bili u omladincima, ubeđivao tu decu da imaju talenat. Govorio sam im da ne možemo mi treneri da više verujemo u njih nego oni sami. Govorio sam i da su imali loše navike, koje se stiču od starta. Jer, tu decu moraš da vodiš na pravi način, da ih usmeravaš, da si posvećen njima. Za to, ipak, moraš da imaš malo iskustva”.

Plasman u Ligu konferencije sa ovako mladim timom bi bio senzacionalan uspeh, ali još su dva koraka do toga. Šćepović i na tu temu govori smireno, sa bogatim iskustvom iza sebe.

“Sa mladim igračima nikada nisi načisto. Oni još nisu svesni da su u prvom timu Partizana i šta je to Partizan. Oni to još nisu osetili, jer sada ih svi podržavaju i to je super, ne samo za mladog, nego za svakog igrača. Momci sad igraju u transu i publika to prepoznaje. Daju sve od sebe i kada je tako Bog te nagrađuje. Dosta toga zavisi od utakmice ovde, ako napravimo dobar rezultat… Plasman u Ligu konferencije bi bio fenomenalna stvar, onda bi u našem prvenstvu igrali toliko rasterećeno. Još kad bi publika počela da dolazi na domaće utakmice, da se i tu napravi neki spoj, jer bez navijača ne možeš ništa, nije to – to. Oni ti daju vetar u leđa da igraš i iznad maksimuma”.

(Star sport)

Deca dobijaju šansu i bitno je da tu ostanu što duže, da Partizan od njih dobije okosnicu tima za naredne godine.

“Mora se imati strpljenja, da se lepo vidi koji igrač koliko vredi. Da prepoznaš šta može Milošević, šta Roganović, Ugrešić… Da sve to “sažvaćeš” i da ti oni sledeće godine bili nosioci, a da ekipu samo dopunjavaš. Kao što često govorim: da od njih napraviš voz, a da samo povremeno promeniš neki vagon. To je Partizan ranije imao, pa vremenom izgubio. Kada ponovimo napravimo takav “voz”, znaćemo da smo na pravom putu, tada će sve biti dobro. Isto govorimo talentima koji su sad u kadetima i omladincima, da će jednog dana i oni na centralni teren “Zemunela”, samo da se strpe, rade i slušaju trenere. A dobro je što klub momcima nije nametnuo da nešto moraju”.

Da ne bude priča samo o deci. Pohvale od Slađana Šćepovića dobija i njihov učitelj Srđan Blagojević.

“Vidim da voli da gradi akcije iz poslednje linije, drži loptu, sviđa mi se to. A još više što čovek daje uvek, baš slušam, posle utakmice trezvene izjave, govori onako kako vidi. Ima dosta trenera koji stalno traže neke albije, a Srđan baš priča onako kako je video meč, šta je bilo dobro, šta nije, objasni u suštini i pozitivne i negativne stvari. Sagledava situaciju na normalan trenerski  način”, poentirao je Slađan Šćepović.

U GLAZGOVU SMO PRVI PUT VIDELI PIVO I PICU POSLE UTAKMICE

Pamti Šćepović gostovanje na Seltik parku po još jednom detalju. Nije fudbalski, već kultorološki.
“Kad se utakmica završila, svi zajedno smo se našli u sali koja liči na prijemnu, baš na ulazu u stadion. Tu nas je sačekalo posluženje, piva svih vrsta, hrana u izobilju, pica na sve strane, prvi put smo se susreli sa tako nečim posle meča. Još su nam Škoti, inače ponosan narod, čestitali na pobedi. Naravno, bilo im je krivo, ali su pokazali poštovanje, sportski duh. Lepe su to uspomene”

PUSTI ČOVEKA DA DAJE GOL, NEBITNO DA LI IMA VELIKI NOS ILI NOSI KOPAČKE 46

Čim je počeo razgovor Slađan Šćepović je rekao da se nekad igrao drugačiji fudbal i da su se pravila protokom godina menjala.

“Nekad si mogao da vratiš loptu golmanu u ruke, sad ne smeš. Niti on ima parvo da je zadrži duže od osam sekundi. Sve razumem, radi se na tome da se igra ubrza, pada više golova, samo mi VAR smeta, jer ubija stras. Taman zatreseš mrežu, a ne možeš da se raduješ dok ne izvuku linije i provere da li si bio u ofsajdu. Razumeo bih da je to metar, dva, ali ako neki igrač ima veći nos ili nosi kopačku broj 46, to ga ograničava, jer je u – ofsajdu. Ne sviđa mi se to. Pusti da se igra”.

OD ČIGRE DO OSIMA

Šćepović je u Humsku došao iz Priboja leta 1984. i zadržao se do 1992, pre odlaska u Apolon iz Limasola.

“Stigao sam kod trenera Miloša Čigre Milutinovića na pripreme na Tari. Zatim nas je vodio Nenad Bjekovićč, pa sam otišao u vojsku, a po povratku iz armije na klupi je sedeo Fahrduin Jusufi, zati Moca Vukotić, Ivan Golac, opet Miloš u kratkom peirodu u na kraju Ivica Osim. Sedam promena na osam godina, ume to da optereti igrače. Onda je bilo da igraju malo stariji, da bi se prodali. I nije bilo menadžera, nego je išlo putem klub-klub”.

Naše je samo da konstatujemo: Parni valjak je za tri godine doživeo osam promena trenera!?

GOVORIO SAM MARKU DA TRPI KRITIKE, A ON SE SVAĐAO SA PUBLIKOM

Partizanova publika je godinama tražila i napokon dobila decu kluba u prvom timu. I sad ih grli kao svoje. A pre 15-ak godina je Slađanovom sinu Marku maletene tražila mane.

“Marko je imao karakter prznice, govorio sam mu da ne ide protiv navijača i kad su ga prozivali. Džaba. Prvo, gledaju sve kroz mene. Čim igra dobro onda je u redu. Prvi meč koji ne valja odmah se potežu neke priče, a još Marko doda… Nije mogao da istrpi kritike, ispoljavao je to na drugi način, svađao se  i onda je sve otišlo u drugom pravcu. Bilo je tako i sa Ademom Ljajićem, pa Džigijem Ninkovićem, jer možda tad publika nije shvatala da su u pitanju deca, nego je odmah zahtevala golove. Polako, mladi su bili i tad, kao što su ovi momci sad”, poentirao je Slađan Šćepović na kraju razgovora za naš portal.