Saša Zdjelar Partizanov kapiten bez trake: Osećam da mi ekipa veruje, ovacije Grobara pamtiću dok sam živ

Prvi igrač posle Saše Ilića kome je pubika u Humskoj skandirala ime i prezime. Ona čiji su filteri rigorozni. Posle utakmice „biti ili ne biti“. Na mestu gde je doslovce ostavio kosti ili, kao u stihu navijačke pesme, dušu i telo.

Zato je u povicima „Saša Zdjelar, Saša Zdjelar“ po završetku revanša sa Santa Klarom bilo lirike. Uzajamne ljubavi navijača i fudbalera koga doživljavaju kao svog. Druga sa tribine. Emotivca spremnog da žrtvuje sebe za crno-bele. Voljnog da rizikuje zdravlje zarad interesa kluba.

Zato „Saša Zdjelar“ i dve sedmice posle plasmana u Ligu konferencija odjekuje zidinama stadiona na Topčiderskom brdu kao podsetnik kako je na koncu iscrpljujućeg leta jedan momak išao preko granice bola svestan parole Grobara da je Partizan iznad svih.

„Naježio sam se kad sam čuo skandiranje“, u razgovoru za Mozzart Sport 26-godišnji vezista sumira dešavanja po okončanju meča sa Portugalcima svestan da se definitivno uselio u srca gledalaca. „Niko ne može da dozvoli sebi da se poredi sa Sašom Ilićem, ni po fudbalskim kvalitetima, ni po odnosu sa publikom, ali moram priznati da mi je bilo drago. Još sam pod utiskom. Verujem da su povici mog imena i prezimena najmanje nagrada za prikazano protiv Santa Klare, već za celokupan opus minule tri i po godine. Znam koliko je Partizanova publika zahtevna, ne dozvoljava opuštanje na trenu i zato prija saznanje da sam njene ukuse zadovoljio. Pred roditeljima, devojkom i prijateljima sam doživeo nešto što drugi nisu za celu karijeru. Imaću šta da pričam deci jednog dana“.

Moglo je da se desi da pre tačno 15 dana istok pikira Miloša Jojića zbog zrele partije, Sinišu Saničanina usled pogotka vrednog prolaza, Rikarda Gomeša zbog nastavka golgeterske serije, Sejdubu Sumu povodom doprinosa u prvih pola sata ili Aleksandra Stanojevića ceneći taktičko opredeljenje da se po svaku cenu napadne Santa Klara. Ne, izabrala je da najglasnijim aplauzom nagradi Sašu Zdjelara. Za nalet emocija kakve je teško kontrolisati.

„Proživeo sam na tom stadionu mnoge trenutke, lepe i tužne, međutim, poslednji je najemotivniji otkako sam došao januara 2018. Nisam tog 26. avgusta ništa osvojio, a osećao sam se kao da sam podigao pehar. Toliko svakom od nas znači poštovanje navijača. Nešto je izašlo iz mene. Osećaj za sva vremena. Pamtiću ga dok sam živ. Nisam trenirao danima, propustio sam gostovanje na Azorskim ostrvima, goreo od želje da pomognem kolegama i verujem da su ljudi prepoznali moju energiju. Ovacije shvatam kao nagradu što sam te večeri povukao tim napred. Mada, isto tako sam svestan veličine i zahteva Partizana. Nema u ovom klubu opuštanja ni sekunde. Jeste bilo lepo protiv Santa Klare, ali Saša Zdjelar mora da se dokaže i na narednim mečevima. Ništa neće vredeti ako na sledećoj utakmici sve prospe. E, to je Partizan“.

Zdjelar protiv Linkolna (© MN Press)

Ne može Zlatni Orlić sa Novog Zelanda da oceni da li je u očima Grobara više porastao usled igara ovog leta koje su na dijagramu prikazane ravnom linjom, bez oscilacija, ili možda time što je po desetak sati dnevno boravio u ambulanti i ubrzanim terapijama pripremao telo za meč od čijeg je ishoda zavisila evropska jesen Parnog valjka.

„Bilo bi bez veze da ulazim u glavu navijačima, mada mi se čini da je u povicima s tribina bilo najviše zahvalnosti za sve pruženo dosad. Znaju da se nijednog trenutka nisam štedeo. Svestan je svaki naš navijač kroz šta smo zajedno prošli, može biti da je neko od njih pomislio: „Ovaj momak daje celog sebe, zaslužio je poštovanje, igra maltene povređen“. Možda je neko rezonovao drugačije, međutim, znam da je moja ideja vodilja bila da Partizan stigne do grupne faze. Misija ispunjena“.

U završnici susreta sa Santa Klarom, kao i u trenucima kad Lazar Marković nije na terenu, kapitenska traka obavijana je oko mišice Saša Zdejlara. S razlogom. Pravi vođa na terenu.

„Osećam da mi ekipa veruje. Ima nekoliko momaka koji vode grupu, guraju našu priču. Primećujem da sam jedan od njih. Dugo sam ovde, tri i po godine u Partizanu su kao deset na nekom drugom mestu, vreme brzo prolazi. Traci ne pridajem značaj kao simbolu, mnogo mi je važnije da budem dobar primer svima. Moj najveći kvalitet je da se dokazujem. Juče, danas, sutra. Navijačima, saigračima, sebi. To je u fudbalu jedino ispravno“.

Partizanova ekipa nije ista sa Sašom Zdjelarom ili bez njega. Najbolji primer, rupa na sredini terena tokom meča u Ponta Delgadi, jedinog na kome lider Superlige nije bio na nivou.

„Nije ukusno da pričam o sebi na taj način. Mogu samo da kažem da mi saigrači i članovi stručnog štaba veruju. Mnogo lep osećaj. Bez lažne skromnosti, već neko vreme, mesecima, igram na dobrom nivou, dajem sve za klub...“

Još su i rezultati u skladu sa ambicijama Partizana.

„Prva misao na pauzi bila mi je kako nismo bolje počeli sezonu otkako sam došao iz Olimpijakosa. Učinak u prvenstvu je ukrasio najteže kvalifikacije dosad. Način na koji smo se domogli grupne faze, oborivši predstavnike Rusije i Portugala, a svi znamo šta te zemlje predstavljaju u evropskom fudbalu, pokazuju karakter Partizana. Sve ide u dobrom smeru. Što kažu u onoj reklami, 'ništa ja tu ne bih dirao'."

Negde se desio kratak spoj. Tim se „ukačio“. Posebna energija isijava iz Partizanovih utakmica.

„Dva detalja su presudna. Prvi se tiče protoka vremena, dugo je okosnica ovog tima zajedno, iza nas su pripreme bez povreda i kvalitetan rad struke. A drugi je emocija! Postali smo prijatelji i to se vidi na terenu. U Dunajskoj Stredi smo svi jurili golmana Popovića da mu čestitamo na odbranjenom penalu, protiv Sočija smo se triput vraćali iz rezultatskog minusa, na meču sa Radničkim naši štoperi su hrlili u zagrljaj Neci Stevanoviću. Zajedništvo, eto to je“, osmehuje se Saša Zdjelar, crno-beli motor koji se nikad ne gasi.

(© Star sport)

ZAR DA IDEM PROTIV SVOG KLUBA?

Pred kraj prethodne sezone potpisao je Saša Zdjelar novi ugovor, istovremeno spasao Partizan novčane globe, da je otišao kao slobodan igrač po isteku prethodne saradnje crno-beli bi morali da plate Olimpijakosu penale u iznosu od 700.000 evra.

„Bilo bi totalno nezahvalno, sebično i nedopustivo da sam išao protiv svog kluba. Sve sam uradio samo da Partizan ne plaća ništa Olimpijakosu. Jeste svako od nas profesionalac, ali kakav bih čovek bio da sam to uradio? Ko zna, možda ću za 15 godina poželeti da budem trener ovde. Čak i da ne krenem tim putem, nikad neću zaboraviti da me je Partizan izveo na put posle epizode u Olimpijakosu, trepeo kad mi nije išlo i samo se zapitajte: zar bih zaslužio poštovanje navijača da sam otišao kao slobodan igrač i direktno uticao na plaćanje penala Grcima!? Neee, to nisam smeo da dozvolim“, emotivno će Zdjelar.

NE ŽALIM ŠTO SAM OSTAO

Bilo je poziva iz Rusije, Bugarske, sa Bliskog istoka, MLS-a, međutim, Sašu Zdjelara mame „lige petice“, a kako transfer na neku od atraktivnih destinacija nije realizovan ovog leta, ostao je u Beogradu.

„Nijedna priča i(li) ponuda nije bila dovoljno ubedljiva da bih Partizanu rekao 'zbogom'. Nisam želeo da idem tek tako. Vodio sam se željom da još jednom pokušam nešto konkretno da uradim. Zasad sve ide kako smo se nadali. Zato ne žalim ni za jednim pozivom iz inostranstva“.

OZBILJNI RIVALI U LIGI KONFERENCIJA

Za šest dana, sa Kipra, krenuće Parni valjak u premijerno izdanje grupne faze Lige konferencija. Pokušaće da u konkurenciji Anortozisa, Flore i Genta skupi što više bodova za sebe i srpski fudbal, ujedno napuni evrima kasu.

„Nismo dobili nijedno zvučno ime, čak je utisak da su protivnici u kvalifikacijama na papiru jači od ovih u grupi, međutim, mi Srbi smo skloni potcenjivanju. Još ako nema poznatih ekipa... Kao da ne shvatamo da danas stvarno svi igraju fudbal. I ovi, na prvi pogled, mali timovi morali su da prođu zahtevne kvalifikacije, nekog kvalitetnog su izbacili, zbog čega zaslužuju naše poštovanje“, zaključio je Saša Zdjelar.