Sad je stvarno Povratak otpisanih: Partizana i Petrića

Izmislili su Britanci fudbal, ali Srbima je najveći gušt kad uzmu meru Nemcima. Valjda zbog prošlosti. Ne samo sportske. Oba plasmana naših klubova u finale Kupa šampiona desila su se preko predstavnika tamošnje škole (Verder 1966, Bajern 1991), slavlje nad Elfom na Mundijalom u Južnoj Africi (2010) ostaće za sva vremena, a dupla pobeda Partizana nad Kelnom kao ilustracija da u životu, baš kao i u kinematografiji, uloge očas posla mogu da se zamene. Crno-beli su delovali kao tim iz Bundes, a Jarčevi poput sastava iz Mozzart Bet Superlige.

Zato je ovih 2:0 predstavljalo oživljavanje koreografije na kojoj Prle, Tihi i poštar Joca simboliziju Povratak otpisanih protiv Augzburga. Nije se desilo 2015, jeste oktobra 2022. i sa ove vremenske distance izgleda da je vredelo čekati. Traume izazvane prethodnim sudarom sa Nemcima su iščezle.

Partizan se vratio!

Duhoviti će reći da je bio otet, realni da su navikli na dramu, patnju, stative i(li) moralne pobede, euforični kako nisu gledali bolji tim u protekloj deceniji...

Ovaj tim poimence ima, a suštinski baš i ne dodirnih tačaka sa prethodnim, jer ga vodi čovek totalno drugačiji od drugih. Gordan Petrić je momke koji su bili otpisani pre samo dva meseca i trpeli prozivke južne tribine preobrazio u heroje u navijačkim očima. U širokim fudbalskim krugovima je smatran nedostojnim klupe, na kojoj su u bliskoj prošlosti sedeli Marko Nikolić (autor poslednje duple krune), Miroslav Đukić i Aleksandar Stanojević (doneli prethodna dva evropska proleća). Dočekan je sa podsmehom, nepoverenjem, pričalo se da je čovek Žarka Zečevića koji je tu samo kao „kišobran“ aktuelnim rukovodiocima, jer su ih svi drugi treneri odbili posle brzog rastanka sa Ilijom Stolicom. Taj stav obrazložen je činjenicom da je posle igračke najpre počeo funkcionersku, pa tek onda trenersku karijeru, da nije imao upečatljive angažmane, da se kratko zadržavao, da ostavlja utisak nezainteresovanog čoveka, da je više preduzetnik, a manje sportski radnik, zbog čega mu, kad su formirane grupe Lige konferencije, niko van Humske nije davao šansu da dočeka zimu na klupi kluba u kome je bio štoper, generalni sekretar, potpredsednik, član Skupštine.

Sad je trener. Preambiciozno bi bilo konstatovati da je u rangu prethodnika, međutim, makar u jednom detalju ih je stigao. Možda i nadmašio. Gordan Petrić je psiholog čije prisustvo izuzetno prija momcima koje vodi. Kao kad se terapeut pojavi na vratima prostorije koja vapi za rešavanjem nagomilanih problema, tako je i Petrićeva prva misija bila da relaksira atmosferu. Uglavnom dosetkama, britanskim humorom, neposrednošću...

Radost crno-belih (© Star sport)

Čak nije posegnuo za nekim radikalnim kadrovskim promenama, što se najbolje vidi po podatku da su devetorica startera iz poslednjeg meča Ilije Stolice (sa AEK-om) počeli i duel sa Kelnom, s tim da je tek kasnije stigao Hamidu Traore, a preostali je Kristijan Belić (s klupe odgledao duel protiv Kiprana). Pogrešno bi bilo zaključiti kako je samo do atmosfere. Petrić je sa saradnicima fudbalski unapredio tim koji nije formirao, što ukazuje da je prilagodljiv. Sa onim što mu je na raspolaganju napravio je iskorak. Ozbiljan. Neočekivan. Ponavljao je reči Ivice Ilieva da ovaj tim Partizana poseduje kvalitet; nijednim gestom nije omalovažio prethodnika Iliju Stolicu („svako vidi fudbal drugačije“); nije podilazio navijačima; neko bi na njegovom mestu ušao u konflikt sa novinarima, ali je priznao da je i sam lutao prilikom izbora tima i formacije; pokazao sklonost da uči na greškama... Isto tako svaki put nađe način da kaže kako će uskoro zimski prelazni rok, kad će prvi put imati više vremena da radi na čisto fudbalskim detaljima i da napravi tim prema sopstvenom ukusu. Pritom, uvek je isti. Smiren. Takva mu je i ekipa.

Sve su to odlike čoveka. Takav je bio potreban Partizanu. I baš sad. Možda najveća Petrićeva vrednost je što sa crno-belima gura iznad očekivanja dok traje nezapamćena borba za prevlast u klubu. Konflikt oko starateljstva nad Sportskim društvom se rasplamsao, a na terenu ide kao podmazano.

"Drago mi je što su igrači ušli u profesionalizam, da ne dozvole nikome da se igra sa njihovim imenima i prezimenima".

Taj očigledan napredak na mentalnom planu vidljiv je po podatku da je tim koji je letos, u oba susreta sa AEK-om iz Larnake, ispuštao prednost, sad stigao do nivoa da zadaje prvi udarce Nemcima i odoli 180 minuta, da u dva meča ne primi gol od ekipe koja je dala tri za poluvreme Borusiji iz Dortmunda, da je ukoči, amortizuje i maltene izbaci iz borbe za prvo mesto. Prvi put od raspada SFRJ desilo se da Parizan u istoj sezoni dobije dvaput tim iz Lige petice, premijerno na svom terenu posle Njukasla 1998. Sve to ostaće u arhivi. Ako je nedavna eliminacija iz Kupa Srbije od Radničkog iz Sremske Mitrovice toliko sramotna da predstavlja žig na telu ove ekipe, onda su slavlja nad Kelnom veličanstvena da zaslužuju poziciju u galeriji retkih podviga kakvi su ostvareni još protiv Sportinga, Dnjepra, Jang Bojsa, Sparte...

Luzerski tim je postao pobednički. Za samo osam sedmica. Za svega 15 utakmica. Nijednu u osnovnom delu nije izgubio. Čak je sa Petrićem na klupi smanjio zaostatak u odnosu na Crvenu zvezdu u Mozzart Bet Superligi i zato zahtev sa tribina da se u maju 2023. zapleše još jedan Tango smrti sad ima osnovu. Jer, ovaj Partizan ne poznaje granice. Na prvoj utakmici ove sezone pred Grobarima nije dao gol. Na poslednjoj dva komada ekipi iz Bundeslige.

Šta je sledeće?