Sa 16 sam izgubio oca, sa 18 majku, brata... Milan? Nije me podržao

Osvajao je trofeje kao igrač sa Portom i Laciom. Bio član onog sjajnog portugalskog nacionalnog tima na prelazu dva veka, sa Rui Kostom, Figom i ostalim majstorima. Dokazao se i kao trener na Dragau (11 pehara), dok je u Milanu kasnije ostao nedorečen. Kaže da ima opravdanje. Danas vodi saudijski Al Itihad i biće neka vrsta domaćin finalistima Superkupa Italije, Bolonji i Napoliju, koji se večeras sastaju u Rijadu.

Seržo Konseisao (51) govorio je uoči tog meča za Gazetu delo sport i tom prilikom dotakao se raznih tema. Izmneđu ostalog i perioda provedenog na San Siru...
"Naravno da se sećam tog vremena. Pamtim da smo intenzivno radili na video analizama, kako sam pokušavao da uđem u glave igrača. Pobedili smo Juventus za koji je igrao moj sin Čiko, a onda i Inter preokretom. Plakao sam".

To slavlje posle gradskog derbija obeležila je Konseisaova fotografija sa debelom cigarom.
"Radilo se o obećanju. Igrači su videli neke stare snimke i tražili su od mene da zapalim ako pobedimo. Sa Portom sam to radio 11 puta, posle svakog trofeja".

Portugalac je potom ocenio tih šest meseci među Rosonerima.
"Kako ih ocenjujem? Pozitivno, u svakom slučaju. Od 2016. do danas samo su dva trenera osvajala trofeje sa Milanom - Pioli Skudeto, i ja taj Superkup 2024. Ako pogledate bodove osvojene u moje vreme, bio je to nivo Lige Evrope. Imali smo i te pobede u derbijima, pobedu protiv Rome... Žao mi je zbog finala Kupa Italije, ali neke stvari mi nisu dobro legle".

Objasnio je i na šta konkretno misli...
"Bilo je nestabilnosti na nivou kluba, okruženje oko tima nije bilo dobro. Zato posebno cenim sve što smo uradili. Takođe, uprava me nije podržala. Daću vam primer: nakon osvajanja Superkupa igrali smo protiv Kaljarija. U to vreme već kružile priče da Milan prati druge trenere. Razmišljao sam o radu i pobedama sa velikim teretom na leđima. Da li bih ostao i pored svega? Da, ali sa nekim promenama".

(2,15) Napolija (3,35) Bolonja (3,80)

Konseisao kaže da nema govora da su ga igrači izdali.
"Ne, ne, ne, nikada. Bili su uz mene. Zahtevam disciplinu i visoke standarde, a onda i opuštanje kada je vreme za opuštanje. Naravno da ne mogu da tolerišem kada neko kasni na trening ili dođe sa dva kilograma viška. Oni su to znali i uglavnom poštovali. Nismo imali problem".

Na pitanje odakle dolaze njegova vera, snaga i motivi, rekao je:
"Izgubio sam oca kada sam imao 16. Imao je nesreću na motociklu. Majka mi je umrla kada sam imao 18. Zatim mi je i brat preminuo. Bio sam sedmo dete od osam. Uvek sam verovao, to mi je davalo snagu... Želim da pokažem pokojnim roditeljima da sam ostvario snove. Ali duboko u sebi uvek ću nositi neku tamu, nešto poput senke".

"Nosim fotografije majke i oca uvek uz sebe, svaki dan se molim za njih. Spokojan sam čovek. Imam petoro dece. Igrao sam fudbal, sada sam trener, radim ono što volim... Naravno, ta rupa zbog roditelja i brata zauvek će ostati u meni".

Kod kuće, kaže, trudi se da što manje govori o fudbalu...
"Gledam da pričamo o nekim drugim stvarima. Važno mi je da su telefoni u džepovima dok večeramo. To zahtevam i od igrača".

Sinu Fransisku želi...
"Kad bih mogao, pozajmio bih mu moju glad, onu koju sam imao dok sam igrao. Ne mogu reći da je nema, ali to je neki drugi nivo. Kad sam imao 16 godina sav novac morao sam da donesem kući kako bih prehranio porodicu. To su motivi koji ne mogu ni sa čim da se mere".