Ruben Semedo, najveći robijaš među fudbalerima: Ne bojte se, neću nikoga da kidnapujem

Ima onih s “ludim glavama“, nekontrolisanih, čak i bezobraznih. Ali u poređenju s Rubenom Semedom, svi oni deluju kao nestašni dečaci. Jer ono što je radio sada 30-godišnji Portugalac sasvim je druga dimenzija. To su već ozbiljni grehovi. To su optužbe za kidnapovanje, razbojništva, čak i pokušaj ubistva. I u skladu sa tim to su već ozbiljne sankcije. One najgore, zatvorske.

Nekada velika nada lisabonskog Sportinga, reprezentativni štoper Portugalije, kasnije fudbaler Viljareala i Olimpijakosa toliko je problema napravio da je 2020. proteran iz Španije na osam godina. Ukoliko bi se vratio, odmah bi morao na petogodišnju zatvorsku kaznu. Tamo je već proveo 142 noći pre no što je izašao na slobodu dve godine pre nego što je i definitivno osuđen. I baš kada je pomislio da je s fudbalskom karijerom gotovo, Ueska se javila da mu pruži drugu šansu.

“Prvi trening? Bio sam mrtav. Posle 10 minuta nisam mogao da dišem. Ali tu sreću koju sam osećao u sebi...“, premotava film Semedo u intervjuu za Marku pre nego što se prisetio i reakcije saigrača kad je ušetao u svlačionicu.

“Ulazim, potpuna tišina. A ja sam otvorena osoba, volim da se šalim. I ulazim sasvim ozbiljan i svima kažem: ’Zdravo, ja sam Ruben, kako ste vi? I opustite se, neću nikog da kidnapujem’. Svi su nasmejali“.

Ueska ga je vratila, ali nije tamo naravno mogao da nastavi karijeru, jer je ubrzo proteran. Mir je našao u Kataru, mada je imao sve dogovoreno oko transfera u Vulerhempton, ali sa dosijeom – nije mogao u Englesku. Sad u Al Koru živi sasvim drugačiji, porodičan život. I sa setom se seća grešaka koje je napravio.

“Istina je da sam se izgubio. Počeo sam da umesto 10 evra zarađujem 100 evra i potpuno sam se izgubio. Uvek kažem da je sve bila moja greška, jer sam u život puštao pogrešne ljude. Nisam birao prave ljude. Ali ne kajem se. To me je nateralo da sazrim. Sada sa 30 godina – ispunjen sam čovek. Naravno da bih voleo da imam lepše priče da pričam, ali pravio sam greške koje će, nadam se, drugima poslužiti za nauk“.

Da li to hoće da kaže da su ga ljudi iskoristili?

“Kao i svuda, imaš ljude koji bi voleli da budu slavni i da imaju novac, a da ne rade. I takvi su uvek najpristupačniji, pa im otvoriš vrata kuće. Na kraju, sve se vrti oko odluka koje donosiš. Bile male ili velike one ti odrede sudbinu“.

A, otkud toliko loših odluka u Semedovom životu? Tu bi nam već bila potrebna nekakva psihoanaliza. I morali bi da se vratimo na odrastanje u siromašnom i problematičnom Kasal da Boba kraju u Amadori, pa odlasku u inostranstvo – prvo u španski Reus – u nezrelom dobu.

“Možda mi nećete verovati, ali sve što sam tražio je društvo, da imam nekog pored sebe. I kad sam išao u Viljareal, išao sam sam. Sva iskustva u inostranstvu – uvek sam. Nisam želeo da opterećujem porodicu, da ih mučim svojim problemima... Na kraju, moraš da prihvatiš posledice svojih odluka... Ja sam samo tražio izlaz. Društvo za žurku, za večeru. I to samo po sebi nije loše. Ali imaš mnogo ljudi koji žive od takvih. Kao paraziti, samo iskorišćavaju druge. Moja greška je bila što nisam umeo da razlikujem dobre od loših ljudi“.

Bilo je naravno i dobrih. Jedno ime se posebno izdvaja.

“Želson Martins je jedini od saigrača koji me je posećivao i u zatvoru. On mi je kao brat. Pisali su mi i drugi, pa sam ja pisao i Želsonu. U zatvoru su ta pisma kao kad 10-godišnjaku daš telefon. Daju ti život, drugačije je... Želson me je jednog dana iznenadio. Nismo mogli ni da se dodirnemo. To je uvek najteže. A najgore je što nismo mogli ni reč da izgovorimo. Mogli smo, ali nismo mogli. Reči prosto nisu izlazile. Gledali smo se i stajali tako“.

Zatvor ti naravno promeni perspektivu.

“Ima izreka u Portugaliji: ’Bog najboljim vojnicima daje najteže bitke’. Uvek sam verovao u to... Prvih nekoliko meseci je bilo zaista teško, ali čak i ako mi ne verujete: na kraju sam bio srećan. Učio sam, pevao, radio i igrao fudbal i u tim trenucima sam bio srećan. Kao da nisam bio u zatvoru. Bilo je naravno i baš teških trenutaka“.

Bilo je i straha, da li i problema?

“Straha naravno, od prvog dana. Nisi navikao na tu atmosferu, kao iz filmova. Meni se ništa nije desilo, ali viđao sam mnoge stari. Baš zastrašujuće, stvari na koje ne možeš da se pripremiš. Ali ne želim da ih se sećam, sve sam to izbrisao iz glave“.

A, šta je bilo najteže?

“Čoveče, ta rutina. Neko ti govori kad da ideš da spavaš, kad da jedeš, šta smeš da radiš, šta ne smeš. Ljudi od 30 ili 40 godina rade kako im se kaže, a ta rutina te ubija, kažem vam. Svaki dan radiš iste stari i opet i opet. Ne smeš ni da uzmeš telefon da okreneš porodicu, da odeš da jedeš kad hoćeš. Nije mi fudbal najviše nedostajao, nego da sedim kod kuće i gledam Netfliks ili da igram karte, popijem čašu vina, ne znam, popričam sa ljudima koje volim“.

Na kraju, nije mu preostalo ništa drugo nego da izdrži. Kad je došao taj dan...

“Bio sam buckast, imao sam 106 kilograma, a obično sam težak 89. Bio sam jak, ali imao sam stomačić. Jesam trenirao, ali ishrana je još važnija, a tamo jedeš masno, dosta hleba. Baš sam bio debeo... Psihički sam sve dobro izdržao, jedva sam čekao da ponovo počnem da treniram i da igram“.

Posle svega...

“Znam da sam propustio veliku šansu da uradim nešto dobro za porodicu i sebe. Ali ne kajem se. Morao sam naučim i Bog me je kaznio za ponašanje tih godina... Ne bih rekao da su to bili gresi, ali greške jesu. Najviše me je bolelo što je porodica plakala zbog mene, majka... Otvorila je restoran, sad mora mnogo da radi, ne dopada mi se to, ali srećna je i ponosna na to kakav joj je sin danas“.

A, šta bi Ruben Semedo danas savetovao mladim fudbalerima, posebno oko tih noćnih izlazaka?

“Nema potrebe nigde da juriš, za sve ima vremena. Nemoj da pokušavaš da uradiš sve odjednom, to je najveća greška. Koncentriši se ono ono što je važno, za mene je to porodica“.