Reprezentativac Estonije u Jerkoviću? Kroz bombe i tenkove bez pasoša, pa ruka spasa predsednice preko Instagrama

Prvog avgusta na zvaničnom sajtu FK Voždovac osvanula je vest - “Reprezentativac Estonije sleteo na Krov.” Zmajevi su predstavili Bogdana Vaščuka i samo par klikova bilo je dovoljno da se pronađe veza. Vaščuk je 2021. godine igrao pod trenerskom palicom Marka Savića, aktuelnog šefa stručnog štaba Voždovca koji je doneo titulu estonskoj Levadiji.

Pozamašan broj klubova u sopstveni CV stavio je 28-godišnjak iz Talina. Voždovac je 10. po redu, Srbija osma zemlja u kojoj je igrao fudbal u omladinskom ili seniorskoj konkurenciji. Mada je i znatno pre potpisivanja jednogodišnjeg ugovora sa Voždovcem bilo kontakta sa srpskim klubovima.

“Pre dolaska u Voždovac, bio sam u Srbiji samo jednom i to na tri dana. Razlog je bio taj što je dok sam boravio bio i član Redingove fudbalske akademije, Spartak iz Subotice želeo da im se pridružim. Otišao sam u Suboticu, bio sa ekipom, ali mislim da nismo kliknuli i ostvarili zadovoljavajući konekciju”, počeo je Vaščuk priču za Mozzart Sport.

Da je tada obukao dres Spartaka, ko zna kako bi se dalje razvijala njegova karijera. Ili da recimo na zimu 2022. godine njegov transfer u Vorsklu iz Poltave nije zaustavio rat u Ukraijini. Veliko je pitanje gde bi Bogan danas terao loptu, da li bi postao tek drugi Estonac u istoriji srpskog fudbala (posle Marka Olivera Rosnupa u Napretku), odnosno da li bi Bođa, kako ga porodica i prijatelji zovu od rođenja, došao u Beograd, u naselje Braće Jerković?

Kako u Ukrajini zimski prelazni rok traje od 24. januara od 12. marta, Bogdan je trebalo da kompletira pozajmicu iz Levadije u Vorsklu. Ugovor je praktično bio potpisan, ali je Ukrajina postala najnestabilnije područje Evrope. Počeo je rat, a Vaščuk je seo u kola sa reprezentativnim i nesuđenim klupskim kolegom zaputivši se ka Estoniji. Ukrajina i Estonija se ne graniče, najbližim putem preko Rusije bilo je gotovo nemoguće ići, estonski dvojac je izbegao i Belorusiju, te se zaputio nadaljim mogućim putem... Preko Poljske, Litvanije i Letonije. Umesto najkraće distance od 1.500 kilometara, Bogdana je sačekalo pakleno putešestvije, makar do izlaska iz Ukrajine.

“Potpisao sam ugovor u Ukrajini sa Vorsklom iz Poltave, ali počeo je rat. Šest dana sam se vraćao kući kolima. U normalnim okolnostima putovao bih dan i po. Bilo je teško i zastrašujuće. Tokom puta sa čuo bombe, viđao tenkove i ostala vojna vozila. Vraćao sam se nazad sa kolegom iz reprezentacije Jonasom Tamom. U jednom trenutku, otišao sam da obavim malu nuždu i kasnije shvatio da sam izgubio pasoš. Mora da mi je ispao iz džepa. Takav stres verovatno nikada nisam osetio jer i moje ime i prezime, Bogdan Vaščuk, tipično je ukrajinsko. Uplašio sam se da će na granici pri izlasku iz države pomisliti da sam Ukrajinac, da bežim od rata, da dezertiram, jer njihovi muškarci tada nisu smeli tek tako da napuštaju Ukrajinu…”

Dok je Bogdan proživljavao najveći životni strah, njegova supruga došla je na genijalnu ideju.

“Veliku ulogu u čitavoj priči odigrala je moja supruga. Pronašla je predsednicu Estonije (Kersti Kaljulaid prim. aut.) na Instagramu. Poslala joj poruku i objasnila situaciju. Dobila je odgovor, a predsednica joj je prosledila dokument sa pečatom koji bi zamenio pasoš. Zatim je on prosleđen meni. Na granici su počeli da me ispituju, a ja sam počeo da pričam na engleskom sa njima kako bi ih dodatno ubedio da nisam njihov državljanin. U početku su bili sumnjačavi “Nemoj da nas lažeš, ti si Ukrajinac”, ali me ipak nisu dugo cedili. Pokazao sam im dokument sa telefona, sećam se da je bio na engleskom jeziku. Ogromno olakšanje sam osetio prešavši granicu. Proživeo sam veliki stres, mada mislim da je mojoj porodici bilo još teže. I oni su strepeli da li će me pustiti da izađem iz države. Pitao sam se, bože, kako je moguće da si izgubio pasoš.”

Kao iz čuvene edicije Politikinog zabavnika “Život piše drame”. Da je bilo dramatično, i te kako jeste, ali godinu i po dana kasnije, nekadašnji strahovi pretvoreni su u osmeh svaki put kada se o njima priča. A Bogdan verovatno nikada više neće izgubiti pasoš. Mada mu je svaka selidba, otkako je pre manje od godinu dana dobio dete poprilično haotična... Naravno, ni izbliza kao povratak iz Ukrajine u Estoniju.

“Svaki put kada se selimo u novu državu pomalo je haotično. Nosimo sa sobom šest kofera, naročito sada sa bebom koja nema ni godinu dana i psom. Sreća pa je pas mali pa lako može sa nama u avion. Kod kuće u Estoniji imam velikog psa, njega nikako ne bih mogao da vodim sa sobom.”

Vaščuk u duelu sa Markom Docićem (foto: FK Voždovac)

Dok je u Beogradu, neće voziti auto. Kaže, prevelika je gužva, a i kako je pronašao stan na Voždovcu, stadion mu nije daleko. Ispešači petnestak, dvadeset minuta svakoga dana pre treninga. Treninga na kojem je sa 28-godina najstariji. Zapravo, najstariji je igrač najmlađeg tima Superlige Srbije. Zapravo šest godina je stariji od prosečnog igrača Voždovca (22,18 godina).

“U nekim drugim timovima bih možda bio jedan od najmlađih sa 27 godina (intervju rađen dan pre 28. rođendana). Malo je drugačiji osećaj nego inače, ipak mislim da su i momci oko mene vrlo zreli bez obzira na godine. Ne ponašaju se kao deca”, objašnjava Bogdan.

Mladost je u Voždovcu i ove jeseni očigledno dobitna kombinacija. Jer voždovački vrtić ima glavnog vaspitača koji još nije napunio 40 godina i do promene na klupi pančevačkog Železničara bio je najmlađi stručnjak u Mozzart Bet Superligi Srbije.

“Naravno da je Marko (Savić prim. aut.) razlog mog dolaska u Voždovac i Srbiju. Odmah sam mu potvrdio da dolazim čim me je pozvao. Znao sam za Voždovac jer sam pratio Markove korake u karijeri i jer smo često bili u kontaktu. Nije morao da me ubeđuje da dođem, a kada sam stigao, shvatio sam da nam je cilj da pobedimo u svakoj utakmici. Ne marimo koji je protivnik sa druge strane terena jer smo talentovan tim kojim Marko sjajno upravlja. Vidite i na terenu da dobijamo utakmice. Možda smo ispustili neke bodove na strani, ali kod kuće nas je strašno teško pobediti. Videli ste i u duelu sa Zvezdom. Ne znam kada je poslednji put primila tri gola u domaćoj ligi.“

Marko Savić (foto: FK Voždovac)

Izvorno, Bogdan igra na poziciji ofanzivnog veziste, ali za pola sata, koliko je proveo na terenu u najvećem trijumfu Voždovca ove sezone, nije imao prilike da napadne protivnika.

“Bilo mi je veoma teško protiv Zvezde jer sam od ulaska u igru imao gomilu defanzivnih zadataka i bio sam fokusiran maltene samo na odbranu. Naročito jer sam ušao u trenutku kada smo vodili 3:0 i kada su oni počinjali sa naletima. Postigli su dva gola, ali nekako smo se odbranili. Po onome što sam video, Crvena zvezda je za mene na potpuno drugom nivou kada govorimo o srpskom fudbalu. Poseban utisak na mene ostavio je momak koji nas je napadao po desnoj strani, mislim da je Bukari. Nizak, ali vrlo nezgodan. Sećam se njegovih kretnji… Koliko je samo brz.”

Razlog zbog kojeg je na startu Mozzart Bet Superlige najčešće korišćen kao zamena leži i u činjenici da je iza njega bio višemesečni period neigranja u Republici Irskoj. U januaru ove godine je prešao u Slajgo Roverers iz poljskog Stal Mjeleca kao najveće pojačanje u istoriji kluba, ali je boravak na Ostrvu predstavljao jedno od neprijatnijih iskustava u karijeri Estonca.

“Za početak, povrede su mi napravile problem… A onda i pritisak iz kluba, stručnog štaba. Bio sam prvi igrač u istoriji Slajgo Roversa za kojeg je plaćeno obeštećenje, mislim oko 100.000 evra. Zbog toga su me stalno pritiskali, tražili da igram i kada zbog povreda nisam bio dovoljno spreman, želeli da se vratim na teren pre nego što je bilo realno. Uvek su razmišljali samo o scenariju koji je dobar za njih, nije se zanimalo kako se ja osećam. Zbog toga sam imao konflikte i sa trenerom i završio u drugom timu, da bi mi rekli da mogu da tražim drugi klub. Dugo nismo uspeli da se dogovorimo o kompenzaciji koja će mi biti isplaćenena. Nisam trenirao sa timom tri, četiri meseca već isključivo samostalno. U jednom trenutku smo pronašli zajednički jezik, sporazumno raskinuli saradnju. Vratio sam se u Estoniju, a onda dve nedelje kasnije potpisao za Voždovac.”

Čim je adekvatno razgazio kopačke i navikao se na takmičarski ritam, status rezerviste promenjen mu je u člana startne postave, a nakon toga došla je i najbolja predstava protiv lučanske Mladosti, kao i gol za rušenje Novog Pazara na Krovu.

“Ne smem da se žalim na svoju fizičku spremu jer već dva meseca konstantno treniram i osećam se sve bolje i bolje. Po dolasku mi je blo teško jer nisam igrao, niti sam imao bilo kakav ritam i osećao sam se pomalo čudno sa loptom u nogama. Ali poslednjih nedelja sam vratio samopouzdanje, odigrao dva meča u startnoj postavi i nisam ostavio loš utisak. Ušao sam sa klupe, postigao gol za pobedu. To je bio važan trenutak za mene, ali je svakako najbitnije da ekipa pobeđuje. Sebe doživljavam kao pravog timskog igrača i nije mi važno hoću li ja postići gol, golman ili neko treći. Ne smatram da mi je najbolja utakmica od dolaska u Srbiju bila protiv Voždovca kada sam postigao gol. Bila je to ona protiv Mladosti kada je trebalo da budem i strelac i asistent, ali kada nisam baš imao sreće. Protivnički igrač je počistio loptu sa gol linije. U fudbalu najčešće pričamo o postizanju golova, ali nekada se dešava da igrate izuzetno loše i pogodite mrežu. Za mene je fudbal ipak nešto mnogo više od postizanja golova”, rekao je Bogdan pa se se vratio na trenera Savića: “Marko je očekivao dodatnu energiju od nas sa klupe. On je veoma inteligentan trener. Da, mogu da igram na više pozicija. Dok smo sarađivali u Levadiji, Marko me je najčešće koristio kao ofanzivnog vezistu, ponekad kao zadnjeg veznog, a umeo i da me pozicionira striktno centralno. Ne žalim se nikada na promenu pozicije, samo želim da igram.”

Slavlje fudbalera Voždovca nakon Vaščukovog gola Novom Pazaru (foto: FK Voždovac)

Skalpovi Crvene zvezde i novog Pazara na Krovu, a neposredno pre reprezentativne pauze i remi na Banovom Brdu sa Čukaričkim sa kojim Zmajevi dele peto mesto na tabeli posle 11. kola. Ipak, kada se klupski fudbal bude vratio Voždovac će u nedelju dana prvo ugostiti trećeplasirani TSC, a zatim gostovati lideru Partizanu.

“Kao što rekoh, u svaku utakmicu ulazimo sa ciljem da pobedimo, nazavisno od rivala i nadam se da će se to i dogoditi protiv TSC-a i Partizana. U fudbalu ne možete uvek sve da kontrolišete i jednostvano ne možete da trijumfujete na svako utakmici, ali možete da gajite nadu. Znam da će biti teško. Ipak igramo protiv ekipa koje spadaju u najbolji u Srbiji. Ipak, nikada ne znate šta može da se dogodi. Partizan nije tako na nivou od pre desetak godina. Svi su uoči početka sezone verovali da će u ovom trenutku Crvena zvzeda biti komotno prva. A sada zaostaju četiri boda za Partizanom i u problemu su. Ali nisam gledao utakice Partizana. Zapravo nisam gledao nijedan srpski klub osim onoga što nam je trener pokazivao putem video analize.”

Po dolasku u Voždovac Vaščuk je imao 11 nastupa za reprezentaciju Estonije, a dan nakon gola Novom Pazaru, stigao mu je novi poziv da se priključi A timu koji je izgubio šanse za plasman na Euro u grupi sa Belgijom, Austrijom, Švedskom i Azerbejdžanom.

“Sa selektorom imam jednu vrstu prećutnog dogovara da kada igram redovno u klubu, kada sam zdrav, da me uvek zove da igram za reprezentaciju. Nedostatak pravog takmičarskog ritma u ogromnoj meri utiče na moja izdanja. Jednostavno, takav sam fudbaler. Često me je zvao da igram i kada nisam bio dovoljno spreman, ali tada bih mu se zahvalio i rekao da je bolje da to mesto ustupi nekom drugom igraču koji bi mogao bolje da ga popuni nego ja.“

Bogdan Vaščuk sa reprezentacijom Estonije 2021. godine (foto: Reuters)

Kapiten Estonije i dan danas je neuništivi Konstantin Vasiljev. Veteran koji je poneo ogromne zasluge za rušenje Srbije u kvalifikacijama za Euro 2012. godine se ne zaustavlja ni u 40. godini života. Kada je on postizao golove za Estoniju i u Beogradu i u Talinu, Bogdan je bio tinejdžer. Ali dobro se seća okršaja Srbije i Estonije iz Beograda kada je njegova reprezentacija slavila sa 3:1. Drugoplasirana Estonija je tada ostavila Srbiju bez baraža u kojem je poražena od Republike Irske.

"Sećam se samo utakmice u Beogradu i u glavi mi je ostao strašan pogodak našeg reprezentativca Tarma Kinka sa 40 metara. U Estoniji je svaka pobeda kao mali festival radosti. Igrali smo nerešeno sa Holandijom u to vreme. To je zlatno doba estonskog fudbala. Konstantin Vasiljev je za naš tim kao Mesi za Argentinu. Toliko je spreman, mudar fudbaler. Kada god bih se ja našao sa državnim timom gledao bih njega, šta on radi i kako se ponaša. Za nas Estonce, on je legenda. Ima 39 godina i i dalje učimo od njega. On nam je kao drugi trener. Ima preko 160 utakmica za reprezentaciju.”

I pre dolaska u Srbiju, Bogdan je imao prilike da sarađuje sa nekolicinom srpskih igrača. I svakog od njih se dobro seća.

“Miloš (Cvetković prim. autr.) je sjajan momak i radujem se što ćemo uskoro igrati jedan protiv drugog. Pravi je šaljivdžija. Igrao sam sa Markom Putinčaninom u Levadiji, Darko Lemajić mi je takođe bio saigrač, kao i Stefan Panić i Milan Mitrović. Uvek sam u timovima imao Srpske fudbalere i uvek sam se jako dobro slagao sa njima. Razumem mnogo toga kada čujem srpski jezik jer je moj maternji jezik ruski. Pokušavam čak i da pričam i planiram da ga naučim, makar korektno. Verovatno razumem 70 posto stvari koje čujem na srpskom”, zaključio je Vaščuk.