Realov čovek iz senke: Nejmar propao zbog kuće za babu i dedu, Pedri se prehladio na snegu, Kafu bio opsesija

Kada kažete Real Madrid mislite na Kraljevski klub, nekada na Galaktikose, zatim Kristijana Ronalda, danas na Karima Benzemu i Luku Modrića uz sveprisutnog Florentina Pereza. Ali Real nije samo glamur. Real je i masa ljudi čija lica ne prepoznajete, a bez kojih Los Blankosi ne bi bili to što jesu – najveći klub na svetu.

Među njima je i Ramon Martinez. Gospodin rođen davne 1947. godine i čovek koji je Realu dao četvrt veka života. On nema stranicu ni na Vikipediji, iako je bio jedan od ključnih ljudi madridskog giganta u periodu od 1990. do 1996. godine (ere Ramona Mendoze i Lorenca Sansa), pa za dva Perezova mandata: od 2000. do 2006. i od 2009. do 2023. Sada je sa svojih 75 godina otišao u penziju, a kada bi ga neko nepoznat na ulici pitao čime se bavio možda ne bi ni poverovao u odgovor: tehnički sekretar Real Madrida.

Pomalo zaboravljena funkcija u modernom fudbalu, ali Ramon Martinez, poreklom iz Valjadolida, dugo je bio jedan od najbitnijih Realovih ljudi za pregovore sa igračima. Stara škola poslovanja. Ceni predan rad i diskreciju, pa odmah odgovara da memoare neće pisati, jer neke stvari prosto treba da ostanu u kući.

A imao bi svašta da ispriča. Samo u Južnoj Americi bio je više od 100 puta da skautira lokalne talente.

“Ranije, niko nije ni znao ko sam i mogao sam slobodno da se krećem”, premotava film u intervjuu za Marku, a takvih za vreme njegove karijere nije bilo.

“Ne znam da li će me pamtiti istorija kluba. Ne verujem. Ali niko neće moći da kaže da nisam bio profesionalac”.

No, krenimo od početka. U Madrid je stigao nakon 17 godina u Valjadolidu i avanture u Selti, ali u Segundi. Kada je 1990. stigao u Real, klub je već počeo da raste u modernu korporaciju kakva je sada, pa ste Martineza retko viđali u medijima. Znalo se ko ide u javnost, a ko obavlja ona rudarski deo posla. Poput tih odlazaka u Južnu Ameriku.

“Sada tamo ima skauta koliko hoćeš. Tada sam ja bio možda i jedini. I niko nije znao te momke. Skoro niko nije išao da gleda U20 ili U17 prvenstva Južne Amerike. Sada imaš po 300 akreditovanih skauta. Ali sada kada sam u penziji, ne bih putovao ni do Puerta del Sola (poznatog trga u Madridu). Dosta mi je”.

Putovanja mu je dosta, uspomena ne može ni da se priseti. Mada će Florentina Pereza zauvek pamtiti.

“Jedan od najtežih perioda u mom životu je bio 2015. godine kada sam imao operaciju posle koje sam bio u baš lošem zdravstvenom stanju. Mogu slobodno da kažem da mi je Florentino tada spasao život. Bio je sve vreme uz mene, najviše mi pomogao, a to – nema cenu”.

Što se tiče samog terena, za tih 25 godina, u kojoj je generaciji najviše uživao kao ljubitelj fudbala?

“U Galaktikosima sa Luisom Fibom, Zidanom, Ronaldom, Bekamom, Robertom Karlosom. Bez obzira na to što nisu osvojili Ligu šampiona, bili su izuzetni. Nisam, doduše, učestvovao u tim transferima, jer su to bili strateški poslovi. Tako smo ih zvali”.

A na koje je svoje pojačanje najponosniji?

“Bez sumnje na Raula. Niko ne zna da smo sa Raulom potpisali dva puta. Drugi potpis je bio važniji. Doveli smo ga iz Atletika i dve godine kasnije, pre nego što je debitovao, otac nam je rekao da želi da ga vrati. Onda smo Horhe Valdano, Raulovi otac i brat i ja seli… I ostao je. To je bio pravi Raulov potpis. Samo nam je rekao: ‘Gde treba da potpišem?’. Horhe je kasnije govorio da je to jedini put da je prevario igrača, jer mu je tada obećao da će, ako potpiše, dobiti priliku da debituje na prijateljskoj utakmici. A odigrao je mnogo više”.

Raul je sada trener u mladom timu Reala, popularnoj Kastilji…

“Ono što radi u Kastilji je neverovatno. Ljudi ne znaju koliko su trofeja osvojili. Najmlađi od 40 timova u tom uzrastu, a već su osvojili omladinsku ligu. Ne znam da li će jednog dana biti trener za prvi tim, ali ono što sada radi je već imresivno”.

Kazemiro (©AFP)

Još neko pojačanje koga se seća sa posebnim emocijama?

“Kazemiro. Osvojio je pet Liga šampiona. Opazio sam ga 2011. na U20 prvenstvu Južne Amerike u Peruu. Bio je to sjajan tim sa Nejmarom, Lukasom Mourom, Danilom, Oskarom… Kad vidiš Kazemira, prvo se zapitaš: kako bi taj momak mogao da igra na stadionu Santjago Berbabeu? Jer Kaze je bio spor, ali je uvek bio ispred ostalih. Bio je odličan u igri glavom, a niko nije mogao da prođe pored njega. Tada nismo uradili ništa, ali godinu i po kasnije, kada nam je bio potreban takav igrač u Kasilji, pozvao sam Brazil. Kaze je igrao za Sao Paulo i doveli smog a. Bio sam zadovoljan”.

Martinez inače nije uvek bio taj koji razgovara sa samim igračima. Štaviše…

“Mnoge sam doveo, a da nisu ni znali da sam ja na to uticao… Niti su saznali kasnije. Sa nekima nikada nisam ni razgovarao. Nije to bio moj zadatak. Kada potpišu za Real ima ljudi koji su zaduženi da brinu o njima”.

Nije naravno svaki posao zaključen. Nejmar je recimo jedan od čuvenih Realovih “promašaja”. Šta se zapravo desilo?

”Nej je kao 13-godišnjak bio 10 dana na probi. Robinjov menadžer, Vagner Ribeiro, mi je rekao za njega, ali u tom trenutku je i on dobijao na hiljade zahteva dečaka koji su želeli da treniraju u Realu. Međutim, sam Vagner je platio Nejov put i igrao je protiv vršnjaka. Vau. Bio je vanzemaljac. Predribla sve i gol. Predribla opet i opet gol. Neverovatno. Karvahal i Sarabija su trenirali istog dana”.

Međutim…

“Uveče smo razgovarali i sve smo dogovorili sa ocem: mesečna plata, registracija… Ali jedna stvar je nedostajala. Baba i deda su živeli u Brazilu i hteli su kuću vrednu 60.000 evra. Klub je odbio i posao je propao. Problem je bio što je Florentino tada bio van kluba. Njemu ne bi pomogli. Nikada nisam video tako nešto od 13-godišnjaka”.

Zanimljiv je i slučaj Pedrija, sada uzdanice Barselone.

“Da, naš doušnik sa Kanarskih ostrva nas je upozorio. Zakazali smo trening, ali je tog dana u Madridu bila ogromna snežna vejavica i on nije trenirao. Odmah se razboleo i sledećeg dana je mogao da odigra nekoliko minuta. Kada se vratio, klub je još čekao da potpiše, ali nije ni lako u takvim okolnostima izdvojiti veliki novac za tako mladog igrača”.

Raul (©AFP)

Dobro, a ko su najveći talenti koji su ponikli u Realovoj školi?

“Što se tiče učinka – Raul, ubedljivo. Što se tiče klase – Guti. Jer klasa je subjetivni doživljaj, nešto što ima veze sa tehnikom i estetikom, ali i mudrošću kojom tumačiš fudbal. Raula sam ja doveo. Guti je već bio tu kada sam stigao. Sa mnom je samo potpisao prvi ugovor”.

A talentovan igrač koji je mogao mnogo više i zašto to nije?

“Više ih je bilo. Ako moram da kažem jedno ime rekao bih Hese Rodrigez. Šta se desilo? On to može da objasni bolje nego bilo ko drugi”.

Idemo dalje, fudbaler koga je baš želeo, a nije mogao da ga dovede?

“Kafu je bio opsesija. Pokušao sam da ga dovedem nekoliko puta. Prvi put sam ga video na nekoj utakmici u La Alsudiji (blizu Valensije), dok je još bio u Sau Paulu. Umalo ga nismo doveli. Sledeće godine sam sedam puta išao u Sao Paulo, nekoliko puta samo zbog Kafua. Predsednik Sao Paula je dolazio u Madrid, ali nismo uspeli da se dogovorimo. Išao sam i u Inter da dovedem Havijera Zanetija. Nisam mogao”.

No, u čemu je tajna? Kako je uspeo da tolike igrače privoli u Real?

“Mislim da sam im ulivao samopouzdanje, to je bilo moje oružje. Moraš da znaš kako da im se obratiš. Svi su mi oni verovali, uprkos razlici u godina. Gabija Hajncea sam, primera radi, kao 19-godišnjaka doveo još dok sam radio u Valjadolidu. Video sam da želi da uspe, njemu je život iskrio u očima, video sam to i na TV-u. Onda sam otišao u Rosario, sastali smo se u nekoj kafeteriji i dogovorili. Ali kada je stigao u Valjadolid, nisu mu dali da igra i onda je došao kod mene u kancelariju i rekao mi: ‘Ne brini, Ramon, čim me stave u tim neće me više vaditi iz igre’. I posle… Pari Sen Žermen, Mančester junajted…”

MOZZART ANALIZZA: Sloboda, ne i haos – moć Real Madrida i Karla Ančelotija

Sada je opsesija Realovih navijača Kilijan Mbape. Misli li Ramon Martinez da će on i doći?

“Nemam pojma, ali najbolji bi uvek trebalo da budu u Real Madridu. Mislim da sada ni on ne zna”.

Bližimo se kraju, Ramon Martinez kurtoazno zahvaljuje dugogodišnjim saradnicima čija nam imena ništa ne znače. Odvojen pasus za Horhea Valdana.

“Horhe je posebno poglavje. Zadovoljstvo je bilo raditi sa njim. On je bio svetski čovek. Koji god problem da mu predstaviš, reši ga za pet minuta. A ako je loše – objasni ti zašto je loše. I sve rešava u trenutku. U utorak vidi koje sve probleme treba da reši te nedelje i onda kreće da ih popravlja momentalno. Šteta što je morao da ode. Sećam se kada je doveo Ronalda iz Intera, faks je stigao u 23.59. Horhe je sišao dole, otišao u toalet, sredio se i sat vremena proveo pred novinarima govoreći o transferu. Čudo. Gospodo, doveli smo Ronalda”.

Šteta, prava šteta, što neće hteti baš sve da ispriča.