Rade Dugalić: Dve godine bio van fudbala, igrao na minus 23 i postao šampion

Mnogi su u školi za lektiru imali čuveno delo Ernesta Hemingveja - Starac i more. Monumentalna priča o ribaru Santijagu i njegovoj večitoj borbi da upeca sabljarku iz koje poslovično nije uspevao da izađe kao pobednik. Sve dok jednog dana sabljarka nije zagrizla mamac. Santijago se borio tri dana i noći dok je konačno nije savladao, a posle ostao bez iste zato što su je pojele ajkule. Ipak, ribar je zavredeo divljenje ostalih kolega zbog toga što je upecao ribu dugu pet i po metara, te tako zadobija njihovo poštovanje, uprkos tome što su od sabljarke ostale samo kosti i glava.

Fabula radnje ove priče može se i upotrebiti na karijeru Radeta Dugalića. Momak rođen u Nišu nije stigao da ostavi dublji trag u srpskom fudbalu, sprečile su ga povrede. Baš kao ribar Santijago, morao je da bude strpljiv i uporan, da se bori sa svim nedaćama i na kraju - zavredi poštovanje. Početak je skroman, morao je da se probija preko škole fudbala i Srpske lige Istok kako bi dočekao debi u Radničkom iz Niša.
"Ja sam dete fudbalske škole Filip Filipović. Tu je sve počelo. Radnički je u tom momentu bio jedina prava fudbalska sredina u Nišu, cela moja generacija, igrači rođeni 1992. su prebačeni tu. Debi je bio protiv Zemuna u Prvoj ligi Srbije. Negde baš u tom periodu doživeo sam dve najteže povrede - stradali su mi ligamenti i to na oba kolena u razmaku od godinu dana. Maltene dve godine sam bio van fudbala. Posle toga su me slali na pozajmice u Car Konstantin i Sinđelić", priseća se početaka Rade Dugalić u razgovoru za Mozzart sport.

Vrlo brzo usledio je prvi odlazak u inostranstvo - Jermenija, odnosno Ulises. Klub koji danas više ne postoji, ali je u tom trenutku u vrhu tabele, a posle je usledio odlazak u Drugu ligu Rusije i saradnja sa legendom ruskog fudbala.
"Gazda je bio iz Rusije i moj menadžer mi je preko nekih prijatelja sredio da odem tamo. Bio sam godinu dana zajedno sa Slobodanom Lalićem, bivšim igračem Hajduka iz Kule. Završili smo drugi na tabeli u prvoj sezoni, igrali kvalifikacije za evropska takmičenja i onda su usledili finansijski problemi pa se klub ugasio. Tadašnji vlasnik Ulisesa je posle preuzeo Torpedo iz Armavira, bio je vrlo dobar prijatelj sa Valerijem Karpinom čak su zajedno gledali utakmice u Jermeniji. Zajedno sam sa još sedmoricom igrača Ulisesa otišao u Rusiju. Imao sam izuzetan odnos sa Karpinom, igrao sam svaku utakmicu, bio najmlađi kapiten u istoriji kluba. U tom trenutku, a to tvrdim i sada - Druga liga Rusije je jedna od najtežih na svetu. Mnogo letova, dugih putovanja. Poredio bih to sa Čempionšipom po tome koliko se čvrsto igra, kakvi su tereni, koliko ima duela. Leglo mi je sve to".

©Lična arhiva

Jedno od upečatljivijih iskustava u Radetovoj karijeri je igranje u Jeniseju iz Krasnojarska.
"U tom trenutku sam imao dosta ponuda, ali želeo sam da ostanem u Rusiji. Bio sam slobodan igrač i pojavila se priča oko Jeniseja gde sam na kraju ostao šest meseci. Bilo je mnogo hladno, ali ne žalim se, osetio sam pravu rusku zimu, igrao utakmice na nestvarnih- minus 23. Sećam se da su nam govorili da je minus 17 i da može da se igra, ali stvarno je bila paklena zima. Jedinstveno iskustvo".

Stasiti Nišlija nije mogao ni da pretpostavi da će prvi trofej u karijeri osvojiti kao igrač - Tosna. Kluba koji u tom trenutku postoji samo tri godine i koji je doživeo sličnu sudbinu kao Železnik u Srbiji. Osvojili su Kup i odmah se rasformirali.
"To su bile dve predivne godine, živeo sam u Sankt Petersburgu, prelepom gradu na Nevi. Igrali smo fantastično, ušli u najviši rang, posle toga su u klub došli igrači iz Srbije - Marko Poletanović, Nikola Trujić i Nemanja Mijušković. Sa nama je bio i bivši igrač Crvene zvezde, Rikardinjo, igrao je i Pavel Pogrebnjak - dobru ekipu smo imali. Što se tog Kupa tiče, izbacivali smo Spartak, ali smo pre toga imali neke lakše protivnike. Znalo se da postoje veliki finansijski problemi, jedina opcija je bila da nešto osvojimo kako bi klub i dalje postojao. Svim silama smo gazili da uzmemo Kup Rusije i uspeli smo. Mnogo emocija je bilo prisutno, ispisali smo istoriju".

Gde je prvi trofej, tu je i drugi. Rade Dugalić na zimu 2019. odlazi u Kairat kome donosi prvu titulu šampiona Kazahstana posle 16 godina.
"Kairat je preozbiljan klub, jedan od najvećih u Kazahstanu. Gazda Kairat Boranbajev je napravio trening centar i uslove za rad koji su - neverovatni. To će vam reći svaki naš čovek koji je bio u Kairatu. Klub je bukvalno organizovan i pravljen na principu Red Bul Lajpciga i Krasnodara. I zaista jeste tako. Te godine kad smo osvojili titulu za trenera je došao Aleksej Špilevski koji u tom trenutku ima 32 godine. Igrali smo na način kakav se inače ne preferira u Kazahstanu. Puno trčanja, izlazaka u presing. Osvojili smo sve što se može osvojiti od domaćih trofeja, igrali evropska takmičenja, napredovali kao igrači".

Posle Kazahstana, došlo je vreme za nove izazove. Sledeći je bio Kina i dres Mejdžou Hake pa Šenžena gde trenutno igra. Kineska liga sada više nije toliko finansijski moćna kao pre.
"Doveo me je Milan Ristić. U tom trenutku se namestilo tako da smo slobodni bili ja, Nebojša Kosović i Aleksa Vukanović i da smo svi otišli u Haku. U svakoj liniji tima bio je po jedan igrač iz Srbije. Prve dve godine su za Haku bile odlične. Prvo smo završili kao osmi, pa onda deseti na tabeli. Za tako mali klub - ogroman uspeh. Haka je, za razliku od mnogih u Kini, privatan klub i nije imala nikakve finansijske probleme, čak i posle Korone. Period posle pandemije je napravio ogroman problem. Ostali su igrači poput Oskara, Maruana Felainija, Aleksa Tešeire, ali nije više bilo toliko novca kao ranije. Najgore su prošli oni klubovi iz gradova gde se Korona malo duže zadržala. Tamo više niko i nije obraćao pažnju na fudbal, okrenuli su se zdravstvu. Kina je ekonomska zemlja i na fudbal gledaju iz te perspektive. Šenžen je već druga priča. Grad ne jugu Kine, provincija Gvandong. Neverovatno mesto za život. U blizini su veliki gradovi Gvangžou, Makao, Hong Kong. Čak postoji i direktna avionska linija Beograd - Gvangžou. Klub je u vlasništvu Siti grupe i imamo vrhunske uslove, uvek nas neko posećuje od ljudi iz grupacije, sve je sjajno organizovano."

©Lična arhiva

Još malo o Kini.
"Strani igrači su dovođeni da bi pravili razliku i to nije nikakva novina, zato su i plaćeni velikim novcem. Pre nego što se desila epidemija, ugovori kineskih igrača nisu bili isti. Oni su imali milionske ugovore. Neki i danas zarađuju dobro, ali to nije isto. Ostalo je još nekoliko kineskih igrača - recimo, Vu Lej. Trenutno je u Šangaj Portu. Te ekipe koje igraju Ligu šampiona Azije imaju najbolje kineske igrače.

Ono što se u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu još uvek pamti je Dugalićev gol makazicama. Bilo je to na meču Hake i Vuhana.
"Taj pogodak je bio izabran za gol sezone u Kini. Eto, defanzivac sam, a osetio sam potrebu da tako nešto pokušam i nadao se da će se nešto desiti. Položaj tela je bio takav da sam mogao da uradim tako nešto i uspelo mi je. Sutradan su naslovi bili "Dugalić kao Ibrahimović u najboljim danima", prisetio se Rade.