Vidimo se u Beogradu

“Vidimo se u Beogradu, reci ovim tvojim igračima da ih čekamo u Beogradu“, rekao je Marko Arnautović pre 46 dana Miroslavu Tanjgi, na snimku koji je kružio društvenim mrežama nakon Vošine pobede nad Crvenom zvezdom na Karađorđu. Imao je austrijski reprezentativac i te kako osnovu za ovakve pretnje, jer Vojvodina nije slavila na najvećem srpskom stadionu od 2016, a Zvezda na domaćem terenu osam i po godina nije doživela poraz na prvenstvenom meču.

Međutim, nakon sinoćnjeg meča u Beogradu, iako nije bio u protokolu zbog povrede, Arnautović je morao da pojede svoje reči. Možda bi bilo drugačije i u Novom Sadu, možda i sinoć na Marakani da je korpulentni centrafor zakoračio na teren u ova dva meča, to nikad nećemo saznati. Ali realno, ne može ekipa  Vladana Milojevića da u kadrovski problemima pronađe opravdanje, kako za onih 45 minuta nemoći na Karađorđu, tako i za ovih 99 na stadionu “Rajko Mitić”, kada su takođe bili nadigrani.

Postoji ona sportska floskula koja je idealna za raspodelu “krivice“ u ovakvim mečevima, kada niste sigurni da li je jedna ekipa odigrala previše slabo ili je druga bila iznad svog nivoa, a ona glasi – igrate onoliko koliko vam protivnik dozvoli. A Vojvodina je sinoć dala Zvezdi mrvice. Prošle nedelje posle pobede Lala nad Spartakom na Karađorđu (2:0), mogli smo da pričamo o najkompletnijoj utakmici Stare dame ove sezone, da bi već nedelju dana kasnije su, pre svega zbog veličine poraženog protivnika, Novosađani zasenili to izdanje. Od starta do finiša susreta Vojvodina je odigrala kompaktno, sa jasnim planom i što je najvažnije – bez straha!

U prošlosti su se toliko grčile noge novosadskim fudbalerima kada bi trebalo da istrče na travnatu podlogu Marakane da je postojala premisa u javnosti, pa čak i među navijačima Vojvodine, da Lale samoinicijativno pred Zvezdu izlaze sa belom zastavom. I doista, kakve god preteće poruke igrači i ljudi iz Vovjodine puštali u etar, Crvena zvezda je u skorijoj prošlosti i previše lako izlazila na kraj sa novosadskim kolektivom, bar u mečevima od veće takmičarske važnosti. Narativ je krenuo da se menja prošle sezone, kada su Novosađani na Karađorđu poveli 2:0, ali na kraju ipak ispustili tu prednost (2:5). Potom je u i finalu Kupa Srbije, Vojvodina pružila solidan otpor, koji su Beograđani slomili tek u nadoknadi meča, za rezultatski ubedljiviju pobedu, nego što su zaslužili na terenu.

A onda je ove sezone najpre prekinut dugi post – Zvezda je posle 12 i po godina pala na Karađorđu. Usledila je i nova pobeda, koja je učvrstila veru onima koji su od početka stajali uz ovu ekipu, a ujedno porekla teze svih koji su prethodni preokret prepisivali pukoj sreći. Sedmi decembar 2025. ostaće upamćen kao trenutak kada je postalo jasno da se Vojvodina više ne plaši Crvene zvezde – ni kod kuće, ni na strani. Srušen je i simulakrum zvezdaške javnosti o nedodirljivosti na Marakani, kad god im se suprotstavi superligaš.
”Ja verujem u ove momke oduvek, ali bilo je bitno da oni počnu da veruju sami u sebe. Pre meča sam im rekao da znam da mogu da pobede svakog u ovoj ligi kada su pravi, ali i da isto tako mogu da izgube od svakog kada ne daju 100 odsto. Verovao sam da u Beogradu mogu da budu pravi, zato sam im podvukao pred put: onaj ko ne veruje da možemo da dobijemo Zvezdu na Marakani – neka ne ulazi u autobus”, objasnio je Tanjga svoje psihološke metode nakon trijumfa u derbiju.