Rađanje Crvene zvezde (II): Veza sa Jugoslavijom - istine i mitovi

To valjda najbolje potvrđuje koliko je komunistima važno bilo da u socijalističkoj Jugoslaviji instrumentalizuju sport, svesni njegove moći i popularnosti. Afirmacija bratstva i jedinstva, ideološka indoktrinacija, podizanje ugleda države - samo su neki od segmenata koje je pre svega fudbal trebalo da ‘pokrije’.   

“Stanje euforije zbog pobede ili očajanja zbog poraza, dovode do toga da svaka politička vlast, i ona demokratskog i ona autoritarnog tipa, ima potrebu da nadzire i kontroliše procese koji se odvijaju u sportu, da ih usmerava, pa čak i da ih koristi u političke ili propagandne svrhe. Jugoslavija, i predratna i socijalistička, nije bila izuzetak”, zapisao je u jednom svom radu doktor istorijskih nauka Dejan Zec, saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

“Po okončanju Drugog svetskog rata, revolucija je trebalo da zahvati sve elemente jugoslovenskog društva, ne samo politiku, privredu ili međunacionalne odnose. Sport, kao izuzetno bitan deo ljudske svakodnevice, zauzimao je važno mestu u komunističkim idejama društvene transformacije. Štaviše, planovi za preuređenje jugoslovenskog sporta u skladu sa ideologijom i praksom marksizma bili su veoma detaljni, možda čak i najdetaljniji i najrazrađeniji ako se porede iskustva drugih socijalističkih zemalja”.

Model organizacije fizičke kulture Jugoslavija je, logično, preuzela od Sovjetskog Saveza. Jedna od njegovih glavnih karakteristika bilo je kritičko mišljenje prema buržoasko-kapitalističkom poimanju sporta, pre svega prema njegovom kompetitivnom aspektu; smatralo se da sportom treba upravljati ‘odozgo’, te da kreiranje politike i nadzor treba poveriti državnim i partijskim organima. Na simboličkom nivou, sport i fiskultura trebalo je da pomognu širenju ideologizovane slike novog čoveka, idealnog člana socijalističkog društva, koji bi bio otelotvorenje vrednosti kao što su jednakost, rad i disciplina.

* * *

Krajem 1944. godine najpopularniji građanski klubovi - BSK i Jugoslavija, obnovili su rad, pošto od septembra nisu bili aktivni. Beogradska štampa pisala je tih dana kako su Plavi (BSK) i Crveni (SK Jugoslavija) u novembru odigrali humanitarnu utakmicu kojoj je prisustvovalo oko 6.000 ljudi. Za Crveni krst tom prilikom prikupljeno je 350.000 dinara.

Bez obzira na hladno vreme, tokom čitave zime u Beogradu je organizovano na desetine sportskih događaja. I mada je na momente moglo da se učini kako se sportski život vraća u normalne, predratne tokove, komunističkim vlastima te manifestacije poslužili su da se uvere kako ‘sportsko pitanje’ mora da se rešava po hitnom postupku.

O značaju sporta raspravljalo se na sednicama Politbiroa CK KPJ. Zvanično, konstatovano je ‘da država mora da izađe u susret omladini i omogući dalje razvijanje sportskih aktivnosti’. Nezvanično, bezbednosne službe upozoravale su na mogućnost brzog i lakog okupljanja kritičnih masa van kontrole na sportskim priredbama.

Zadatak je bio jasan: ukunuti najpopularnije predratne klubove i osnovati nove, koji će biti pod direktnom kontrolom poverljivih ljudi iz različitih državnih aparata.

“Uredbe o ukidanju predratnih klubova i konfiskaciji njihove imovine donosile su ili republičke vlade ili nadležna ministarstva, najčešće Ministarstvo prosvete, pod različitim izgovorima i objašnjenjima, koja su se u konačnici svodila na isto – političku nepodobnost. Fiskulturna društva smatrana su bastionom buržoaskog načina života i okupljalištem reakcionarnih snaga”, stoji u istraživačkom tekstu Dejana Zeca pod naslovom “Od uzornog omladinca do buntovnika bez razloga - popularne predstave o fudbalerima u Jugoslaviji pedesetih i šezdesetih godina 20. veka”.

Upravo je skup kasnije veoma popularnih formulacija - ‘politička nepodobnost’, ‘reakcione snage’ i slično - nastalih u prvim poratnim godinama, prerastao u svojevrsni kulturni obrazac po kome će, tada već velikan sa Marakane - Crvena zvezda - biti etabliran kao antirežimski klub, a njegove pristalice (u ono vreme srednja socijalistička kasta) kao potomci predratne građanske klase.

I kao što je među navijačima uvek i u svemu bilo preterivanja, tako u doba plime nacional-šovinizma mase ne samo da su Zvezdu poistovećivale sa srpstvom (u ostalim republikama voleli su da kažu velikosrpski projekat), nego je bilo pojedinaca što su najpopularniji i najveći klub SFRJ proklamovali kao naslednika SK Jugoslavija.

Sa socijalno-kulturološkog aspekta, niko ne može da ospori da Crvena zvezda ima istorijsku vezu sa predratnom Jugoslavijom (baš kao i sa BSK-om ili Slavijom), međutim formalno-pravno radi se o novom klubu, nastalom u novoj državi. I oko toga nema spora.

U momentu kada je Crvena zvezda osnovana SK Jugoslavija i BSK i dalje egzistiraju na papiru, pokušavaju da organizuju klupske skupštine i prilagode se novim tokovima. Dakle, Zvezda i Jugoslavija postoje paralelno i tako je bilo sve do maja meseca 1945. godine.

“U jednoj od svojih prvih rezolucija FISOS (Fiskulturno-sportski odbor Srbije) napao je predratne klubove, osudio ih za klubaštvo, širenje profesionalizma, okretanje leđa od radničke omladine, posebno osudivši rad sportskih organizacija i foruma pod okupacijom koji su se, izuzimajući malobrojne slučaje, svi stavili u službu okupatora, pokušavajući da pažnju narodnih masa odvrate od borbe protiv fašizma, pružajući tako mogućnost okupatoru da preko sportskih priredaba stanje u Srbiji i našem narodu prikaže kao normalno”, piše Zec u tekstu pod naslovom “Početak izgradnje socijalističkog sporta u Srbiji”.

Iz knjige Branislava R. Jocića "Fudbal u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata 1939-1945"

“Pojedinim klubovima i ličnostima prećeno je bez uvijanja. U štampi je pisano kako je Dragi Jovanović (šef beogradske policije i upravnik grada za vreme okupacije, streljan u leto 1946.) i dalje član SK Jugoslavija, a kako su neki sportisti-simpatizeri Draže Mihailovića, poput Ive Kumanudija ili Svetozara Kike Popovića, hteli ‘da nam omladinu vaspitavaju četničkom kamom’. Želja svih, i partijskih funkcionera i ljudi koji su rukovodili sportom, bila je da se sportisti koji se nisu ogrešili o NOB i koji nisu bili neprijateljski raspoloženi prema KPJ, što pre uključe u sportski život preko novih sportskih i fiskulturnih društava”.

”Postojali su ljudi koji su odbijali da se pomire sa novonastalom situacijom i krajem maja 1945. grupica članova beogradskog BSK-a, uprkos tome što je većina članova pristupila Crvenoj zvezdi, svejedno je zakazala klupsku skupštinu”.

”Ovo koprcanje šačice bivših sportskih rukovodilaca iritiralo je komunističke glavešine, pa je preko štampe lično morao da reaguje moćni Rato Dugonjić, pozivajući narodne vlasti da formalno sankcionišu i raspuste predratne klubove. Pritisak na one koji nisu hteli da se uklope u nov fiskulturni sistem i koji su i dalje pokušavali da u životu održe svoje stare sportske klubove bio je ogroman. Neki predratni funkcioneri poput Aleksandra Tadića (predsednik SK Jugoslavije) osuđeni su pred sudom, oduzeta im je nacionalna čast i imovina. Sličnih primera bilo je još mnogo. Do kraja 1945. većina građanskih klubova ugušena je”.

Prema mnogim svedočenjima, Crvena zvezda je stadion SK Jugoslavija (kasnije nazvan Avala) dobila na korišćenje ponajviše zahvaljujući Vladimiru Dedijeru. Pre rata velikom ‘bskovcu’, posle rata vatrenom navijaču i zaštitniku interesa Crvene zvezde. Manje je poznato da je Avala dodeljena Zvezdi na samostalno upravljanje tek 1948, kada je oformljen Fudbalski klub.

Uz nasleđeni stadion, kao veza Jugoslavije i Crvene zvezde najčešće se pominje boja dresova dva kluba. Istina da je SK Jugoslavija u dobrom delu svog bitisanja nosila razne kombinacije crvene i bele boje, međutim kontinuitet ne postoji. Jer Zvezdin prvi dres, koji je nosila tokom prve dve sezone, bio je žute boje.

Taj deo istorije beogradskog kluba sada je već dobro poznat najširim masama, i to zahvaljujući istraživačkom radu novinara i pedantnog fudbalskog hroničara Branislava R. Jocića, ponajboljeg poznavaoca istorije Crvene zvezde. Prema njegovim saznanjima, Zvezda posle te prve, žute garniture, oblači brojne kombinacije, da bi tek pred peti rođendan bila ustanovljena danas zvanična, crveno-bela kombinacija.     

Jocić objašnjava da ni u samom klubu nema nekih naročitih dilema kada su u pitanju istorijske činjenice.  
“Crvena zvezda nikada nije pokrenula to pitanje pravnog nasleđa. Tu je situacija prilično jasna. Dakle, Zvezda nije pravni naslednik SK Jugoslavija”.

Ali?
“Ali duhovna kopča svakako postoji. Pa čak ne samo duhovna. Ipak je petnaestak igrača iz Jugoslavije, odnosno SK 1913, došlo u novoosnovani klub, još desetak iz BSK-a, nekoliko iz drugih beogradskih klubova, poput Viteza, BASK-a, Slavije”… Takođe, predratne pristalice Jugoslavije i BSK-a počele su da navijaju za Zvezdu”.   

Ima onih što tvrde da je crveno-beli štit sa grba Jugoslavije postao logo Crvene zvezde...  
”Naš prvi grb, onaj sa fiskulturnikom u krugu, izradio je slikar Đorđe Andrejević Kun. Tek kasnije Slobodan Ćosić raspisuje konkurs za novi, kada pobeđuje rešenje našeg atletičara, inženjera Aleksandra Radovanovića. Tako je 1950. ustanovljen grb za celo Sportsko društvo. E sad, da li je autor možda bio inspirisan nekim detaljem poput tog sa grba Jugoslavije, nezahvalno je tvrditi”, zaljučio je Jocić.   

Mitovi i legende - biće ih dokle god bude velikih priča poput Zvezdine. Istina je, međutim, jedna: Prava veza između Crvene zvezde i SK Jugoslavija (ranije SK Velika Srbija) jesu pre svega stadion i igrači; predratni gradski idoli što su posle oslobođenja počeli da pišu istoriju najvećeg socijalističkog sportskog diva Evrope.

SLEDI: Žuti dres - tako je sve počelo